Na Dušanovcu sam oko osam i trideset ušao u tridesetjedinicu i progurao se u prednji deo autobusa.
Ponedelјkom obično siđem kod Beograđanke, pređem na drugu stranu ulice, svratim u banku, onda polako odem do firme. Isti ritual skoro dvadeset godina.
Kad je gužva u busu, a obično jeste, pazim da me neko ne odžepari ili ne očepi po prstima.
Tako, motreći na svoje sugrađane, primetio sam kako sve više njih krene da se krsti kada prolazimo pored Hrama Svetog Save! Isto tako, prošlog meseca sam u par navrata prošao tramvajem pored Saborne crkve, nekoliko njih je ustalo sa sedišta i prekrstilo se. U ime Oca, Sina i Svetoga duha ‒ i tako triput, „po srpski”. Rođen sam u ovom gradu i pedeseta mi je već, stoga mogu da posvedočim kako se do pre neku godinu tako nešto nije dešavalo. Narod preko noći postao pobožan.
I danas sam sebi dao zadatak da izbrojim koliko je tih bogomolјaca u busu čisto da se zanimam nečim dok ne stignem. Prošlog ponedelјka bilo ih je troje, pretprošlog četvoro, a onog tamo samo dvoje, i mahom su to bile starije osobe. Danas ih je opet bilo četvoro, dve bakute, jedna nalickana klinka, i zadrigao tip vodnjikavih očiju, najviše pet-šest godina mlađi od mene – i taj me je baš nalјutio. Izdaje se da je vernik, a na pamet mu nije palo da ustupi mesto jednoj pogurenoj bakici koja se jedva držala na nogama i nemo ga gledala.
Nisam mogao da izdržim pa sam mu skresao u facu o bon-tonu u javnom prevozu. Ustupiti mesto starijima. Silno uvređen skočio je da se obračuna sa mnom, što je očito bilo jedini način da bakici konačno oslobodi mesto. Zalepio sam mu dve šlјage ne razmišlјajući o posledicama. Čak i da sam dobio malo batina, pa šta? I dok je on uporno navalјivao da mi preko glava ostalih putnika, vrati milo za drago, stigosmo do Slavije.
A na Slaviji uđe kontrola. Tri uniformisane grdobe tražile su pogledom koga će da skrate za dve hilјadarke na licu mesta, ili zovu muriju. U trenutku me je oblio znoj – mesečna karta mi je ostala u drugoj jakni.
Samo su nam oni falili ‒ pomislio sam od sve muke. A to je najverovatnije pomislio i onaj bogomolјac. Nišaneći jedan drugog složili smo se kako nismo izabrali baš najbolјi trenutak da izmirimo račune. Ridže su nam pokvarile posao i treba dobro da zapamtimo gde smo stali, pa to što imamo da rešimo pesnicama, nastavimo neki drugi put. Ali kad bi to bilo, nismo precizirali.
A ridže neka traže karte od nekog drugog. Ako budu imali od koga, pošto se bus skoro ispraznio. Naravno, i nas dvojica smo izleteli iz vozila, ne misleći više jedan na drugog i zagrabili svako svojim putem, on desno, a ja levo.
Što se mene tiče, najbolјe neka tako i ostane.
Iz zbirke kartkih priča “U svom svetu” (Liberland, 2021)
Autor: Zoran Škiljević
Foto: Pinterest
