Šta se dešava kada virus pokosi 90% ljudske populacije? Tomislav Nikolić je u distopijskom horor romanu predstavio veoma surovu sliku sveta, u kojem nema više pravila, zakona, niti policije. Štaviše, ni novac više nije bitan, već su seks, borba za opstanak i oružje nešto najvrednije u novonastaloj situaciji.
,,Mi ljudi mislimo da smo mnogo pametni, da smo spremni za iznenađenja koja život baca pred nas, a kada nas pogodi nešto što nismo očekivali, tada uglavnom krivimo lošu karmu, nesreću, slučajnost, lose vibracije, život, bračnog druga ili šta već. Surova istina je da smo većinu nesreće sami dozvali na nas svojim činjenjem. Ili nečinjenjem.”
Radnja se dešava u Srbiji, uglavnom na teritoriji Bačke. Pripovedanje teče u prvom licu, ali nije hronološko. Zato sam na početku bila zbunjena dok nisam shvatila da se radnja u sadašnjosti prepliće sa onom iz prošlosti. Kratka su poglavlja i pratimo priču iz ugla više likova. Tu su Violeta, Vlada, Sonja, Zdravko, Jela, Biljana, Žarko… Malo više prostora u romanu zauzimaju doktorka Vera i mladić sa nadimkom Mačor.
O virusu nejasnog porekla kruže oskudne informacije među likovima. U jednom poglavlju saznajemo da je on usmrtio pretežno decu i starije osobe, više žene nego muškarce. Preživele su fizički zdrave osobe, mladalačke snage i energije, jakog libida. Junaci pripovedaju u prvom licu kao da nam se obraćaju. Dobijamo tako direktan uvid u njihove misli, sećanja i iskustva, tj. u njihov um ,,bez pardona”. Rukovode se biološkim, tačnije životinjskim nagonima. Neke od njih vuče potreba za osvetom i krvožednim ubijanjem, čak i ako su u pitanju ljubavnica ili najbolji prijatelj.
Ukrštaju se životni putevi likova u nekim poglavljima. Takvi susreti dovode do većih ili manjih promena u njihovom životu. Saznaju novu informaciju (istinitu ili lažnu), združuju se, stupaju u seksualni odnos (milom ili silom), pomažu jedni drugima ili se ubijaju. Neki likovi tako ispaštaju zbog grehova iz prošlosti. Drugi nalaze privremeno utočište i zaštitu. Čitaoci će biti iznenađeni određenim obrtima i neočekivanim saznanjima. Skoro da među likovima nema čiste i neiskvarene duše u moralnom smislu.
U tzv. Novom svetu jedna žena pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom. To je doktorka Vera, trenutno najstarija žena u Srbiji (ima samo 46 godina). Želeći da uspostavi određeni poredak, okupila je zajednicu ljudi i nametnula im svoj autoritet. Zapravo u njoj tinja osvetnički bes jer su joj ljudi (a ne virus) ubili sina. Osmislila je projekat da napravi ,,zver” od čoveka, tj. borca i zaštitnika, koji će znati kako da vlada svetom nakon apokalipse. Taj neko mora da zna kada treba da ubije i ne sme pri tome da se rukovodi emocijama i savešću.
,,Htela sam da se osvetim sudbini, ljudima, svetu, životu i da stvorim nešto što niko nije video u Novom Svetu. Pretnju. Senku. Zver. Šapat koji se prenosi tiho i nosi ga vetar i niko ne sme naglas da kaže da postoji. Htela sam da stvorim samu smrt gde samo jedan pogled na tu spodobu, životinju, pokret, grozotu, može da ti oduzme život i gde svako zna kada on dolazi i moli se da on ode”.
Izabrala je jednog mladića, koji je jedva preživeo brutalan napad. Od Vere će naučiti lekcije kako da žena ne manipuliše njime, a od Žarka kako da bude borac u surovom svetu. U nekim poglavljima pratimo njegovu transformaciju od dobrodušnog i nevinog do opasnog i skoro pa bezosećajnog borca. Dobiće nadimak Mačor i ući će u legendu zbog raznih poduhvata. Bio je zaštitnik Verinog karavana ljudi, ali i onaj koji drži žene zarobljenim na vrhu dvanaestopratnice. Zatočenice je iskorišćavao za vlastito seksualno zadovoljstvo, dajući im povlastice.
Opisi seksa su veoma sirovi i brutalni u ,,Pričama posle apokalipse”. Intimni delovi tela se takođe opisuju do detalja. Neki likovi imaju odnose nakon ubistava ili samo fantaziraju o tome. Primećujem kako su intimni odnosi, mučenje i smrt neraskidivo povezani. Ja lično nisam ljubitelj ovako eksplicitnih scena i vulgarnih izraza, ali smatram da nalaze svoju funkciju. U Novome svetu žene su se lovile poput malobrojnih životinja. Seks znači život, pa daje osećaj likovima kako su živi i da su pobedili smrt, za razliku od onih koji to nisu. On znači i razonodu, ,,ubijanje dosade”, poigravanje i eksperimentisanje sa telom. Preko seksa muškarci i žene manipulišu jedni drugima, pokušavaju dominirati i pokazati drugome ,,ko je gazda”. Retko stupaju u intimni odnos iz ljubavi.
Ovo je prvi deo serijala ,,Apokalipsa”, na engleskom objavljen pod nazivom ,,Apocalypse: The Creation of the Beast”. Tomislav Nikolić je pod pseudonimom Tomi B Bad objavio pet knjiga na engleskom preko Amazona i uskoro će izaći šesta. Imala sam prilike da prelistam ostala četiri nastavka u PDF-u na srpskom. U njima ima više epske, a manje naučne fantastike. Mačor preuzima glavnu ulogu (anti)heroja i zavoleće Slavicu, Verinu štićenicu iz prvog dela (,,zver” je našla svoju lepoticu). Pojavljuju se neka plemena i bogovi, stalno ima akcije i uzbudljivih borbi. Verujem da je za ljubitelje fantastike i horora pravo štivo. Naravno, opisi intimnih odnosa ostaju i dalje detaljno opisani.
Ova knjiga mi se prilično dopala. Malo su mi kvarile utisak eksplicitne scene, kao i neke gramatičke i pravopisne greške. Smatram da bi knjiga bila još bolja da je prethodno prošla kroz ruke urednika i lektora. Ipak je preporučujem jer nosi snažne poruke i upozorava nas na mračnu stranu ljudske prirode. Nismo ni svesni kako miran život ili uopšte život, sloboda i radost mogu nestati začas. Mi ljudi smo, pre svega, životinje i biološka bića, pa tek onda duhovna. Takođe smo društvena bića koja žele da budu deo zajednice i da imaju vođu ili heroja. Drugim rečima, tražimo da budemo deo ,,čopora”, jer se tako lakše nosimo sa životom. Jezivo je šta se dešava kada nas obuzmu sirovi životinjski nagoni. U svetu sa pravilima ili bez njih, najvažnije je sačuvati i produžiti život.
Autorka: Mirjana Dimitrijević
