Kad se pojavila vest da je prvi put na srpskom jeziku objavljena knjiga u kojoj nije odštampano nijedno slovo a, A – odmah je bilo jasno da je takvu knjigu sastavio pisac koji savršeno barata jezikom u smislu poigravanja rečima, pa stoga i nije iznenađujuć podatak da je autor knjige Sve je moglo biti drukčije najbolji srpski enigmatičar, koji je već u detinjstvu ispoljavao talenat za sastavljanje anagrama, rebusa, zagonetki, ukrštenica, da bi se docnije istakao kao osvajač brojnih nagrada, pobednik mnogih kvizova, rekorder u mnogim anagramskim poduhvatima, a oprobao se i kao televizijski voditelj, pa i kao aktivista jedne opozicione partije.
Sve i kad ovo ne bi bila prva knjiga na srpskom jeziku u kojoj se uopšte, od naslovne do poslednje stranice, ne pojavljuje prvo slovo srpske azbuke, sigurno jeste prva koja je napisana sa takvim ciljem i prva tokom čijeg pisanja je autor pazio da zaista ni jedanput ne unese u svoj tekst navedeno slovo.
A čak i tamo gde je, iz objektivnih razloga, slovo a, A ipak trebalo da bude odštampano, autor je to izbegao koristeći zvezdicu, pa je stoga i u svoje ime (tačnije, u ime i prezime), koje je moralo da bude navedeno na koricama i na prvim stranicama knjige, uneo tri zvezdice, jer toliko se puta prvo slovo srpske azbuke, a takođe i abecede, pojavljuje u antroponimima Zoran i Radisavljević.
Da je slovo a, A veoma često u srpskom jeziku, pa da je ponekad dominantno čak i u kratkim napomenama i natpisima, vidi se na osnovu toga koliko je zvezdica umesto dotičnog slova upotrebljeno tamo gde su, zbog impresuma i katalogizacije u publikaciji, morali da budu navedeni osnovni podaci o samoj knjizi.
I ne samo što je Radisavljević uspešno izbegao upotrebu slova a, A sastavljajući tekst za knjigu, nego se navedeno slovo uopšte ne pojavljuje ni u autorovim enigmatskim bravurama, koje čine drugi deo knjige, a koje bi ljubiteljima enigmatike sigurno bile prava poslastica – samo da je knjiga odštampana u većem broju primeraka i da je, samim tim, došla do većeg broja čitalaca.
Ali, pošto je odštampana u svega sto primeraka, može se pomisliti da je Radisavljević svoju knjigu svesno namenio najužem mogućem krugu čitalaca.
I to je donekle tačno.
Donekle, jer autor je knjigu prvenstveno namenio – jednoj osobi.
Tačnije, posvetio je knjigu jednoj osobi, ali je tekst tako koncipiran da se može zaključiti kako je knjiga sačinjena samo zato da bi je pročitala osoba koju autor, prema sopstvenim rečima, voli svim srcem i bez koje bi uvenuo poput biljke u pustinji bez kiše.
Iako ispod samog naslova, kao ni na stranici koja dolazi nakon naslovne (gde obično stoji ime osobe kojoj pisac posvećuje svoje delo), nije odštampana nikakva posveta, ipak se već u uvodnom poglavlju saznaje koja je osoba zaslužila (barem na osnovu Radisavljevićevog kriterijuma) da joj bude posvećena prva i jedina srpska knjiga koja je sastavljena sa ciljem da u njoj ne bude prvog slova azbuke, odnosno abecede.
I ne samo što će čitaoci moći da saznaju mnogo toga o ženi po imenu Senka (ovde se prezime namerno izostavlja, premda je u knjizi više puta spomenuto), koju autor ističe kao svoju večitu muzu i pred kojom, u metaforičnom smislu, bespomoćno kleči kao vitez pred voljenom gospom, nego će čitaoci moći i da vide Senku, jer Radisavljević je svoj tekst obogatio i dvema slikama na kojima je u krupnom planu ovekovečeno njeno lice.
Svako bi, verovatno, najpre pomislio da je na tim slikama Radisavljevićeva žena, ali kad se pročita prvo poglavlje, sigurno će se pomisliti da je Senka zapravo autorova devojka ili verenica, pošto sâm Radisavljević priznaje kako bi Senku želeo da nazove i svojom budućom suprugom, mada napominje da u to ne sme da bude toliko siguran.
I kad se u nekom od narednih poglavlja bude pročitalo da je Senka izričito odbila Radisavljevićevu bračnu ponudu, opet bi se pomislilo da su njih dvoje barem u nekoj vrsti neobavezne ljubavne veze, ali kad se stigne do onog trenutka koji se u međusobnom odnosu Senke i Radisavljevića može smatrati prelomnim – sve postaje kristalno jasno.
Opisavši kako je nespretno pokušao da poljubi zadremalu Senku, zatim priznavši da čak i nakon njenog odbijanja želi da joj bude od koristi koliko god može, a onda i ubeđeno istakavši kako niko drugi neće toliko voleti Senku kao što je on voli i da će pritom u njegovim enigmatskim radovima ostati zabeleženo koja ga je žena činila boljom osobom – autor je ispoljio toliku iskrenost da će sigurno dovesti čitaoce u veoma čudnu nedoumicu, jer će morati da se zapitaju da li da sažaljevaju Radisavljevića (pri čemu će i sami osetiti neprijatnost zbog autorovih krajnje pogrešnih poteza), ili da mu odaju priznanje što se uopšte usudio da u javnost iznese intimu koju bi svako drugi verovatno pokušao da sakrije i od samoga sebe.
Ali, barem više neće biti nedoumice u kakvom su odnosu Senka i Radisavljević.
Autor bi svakako voleo da između njegovog prezimena i Senkinog imena ne stoji bilo kakav veznik, ali izgleda da se navedeno ime i prezime ne mogu spojiti (mada, vredi pokušati da se spoje makar u pisanoj formi), jer ne samo što Senka nije autorova supruga, ne samo što nije autorova verenica, nego nije ni autorova devojka.
Očigledno je Radisavljeviću bilo sasvim jasno da će u Senkinom slučaju teško prevazići nivo prijateljstva već onda kad je sa njom posećivao koncerte i išao u bioskop, kad je večerao sa njom i njenim sestričinama, kad joj je preko telefona poslužio kao adekvatno sredstvo da ne bi zaspala za volanom – što autor redom navodi kao uspomene koje su neprocenjive samim tim što se u njima pojavljuje žena sa kojom bi inače voleo da deli sve u životu.
Da stvar bude složenija, izgleda da Senka, u vreme objavljivanja Radisavljevićeve knjige, nije više bila ni u prijateljskim odnosima sa autorom, jer on sâm priznaje da se sa njom nije video tokom prethodnih nekoliko godina, a kao glavni razlog toga naveden je autorov nesmotren i nespretan pokušaj da usnulu Senku makar jedanput poljubi.
Iako Radisavljević nije pisao samo o Senki, nego i o svojim uspesima i nagradama (priložio je i jednu svoju fotografiju gde oduševljen stoji nad mnoštvom pehara što je zasluženo dobio), pa i o svojim poslovnim i političkim angažmanima, pri čemu je sačinio svojevrsnu autobiografiju, ipak je jasno da iz svakog reda neprestano izbija autorovo priznanje da Senka i dalje ostaje enigma koju ne uspeva da odgonetne.
Zato sama knjiga, između ostalog, predstavlja još jedan pokušaj rešavanja Radisavljevićeve životne zagonetke, tačnije pokušaj njegovog ponovnog približavanja Senki, što bi čitaocima moglo da izgleda kao ishitren potez jednog očajnika i neuspešnog ljubavnika, a to lako vodi do zaključka da je autor takvim potezom i na sâm uspeh svog književnog eksperimenta bacio ogromnu senku patetike, tačnije patetične mašte, čiji se vrhunac prepoznaje u rečenicama gde se objašnjava naslov knjige. Naime, kad se bude prisećao onih trenutaka tokom kojih je, prema sopstvenom mišljenju, propustio da donese odluku nakon koje bi sve moglo da ispadne drugačije (a zapravo se radi o odgovoru na jedno bezazleno Senkino pitanje), autor će se tih trenutaka prisećati tako što će ih opisivati unutar jednog potpuno izmišljenog razgovora. Nije teško pogoditi da je u pitanju izmaštani razgovor sa Senkom, koji bi navodno trebalo da se desi nakon što Senka bude pročitala knjigu Sve je moglo biti drukčije. A pošto je izmišljen, takav je dijalog samim tim i mogao da bude koncipiran u skladu sa pravilom da u celoj knjizi ne bude ni jedanput odštampano prvo slovo srpske azbuke i abecede.
Ali, ako je teško zamisliti bilo koji razgovor na srpskom jeziku bez upotrebe najfrekventnijeg glasa tog jezika, ipak je mnogo teže zamisliti idealnu situaciju koja bi dovela do takvog izmaštanog razgovora, kojim se inače završava prvi deo Radisavljevićeve knjige.
Potencijalno sažaljenje i podsmeh od strane čitalaca možda bi bili ublaženi da je autor svoja osećanja doveo na nivo poetske apstrakcije, tačnije da je prećutao ime svoje životne ljubavi, pa i da je odustao od objavljivanja njenih fotografija – jer kad je moglo da u knjizi ne bude nijednog slova a, A, moglo je da ne bude ni Senkinog lica – ali, Senka je jednostavno morala da zaseni sve ostalo, pa čak i da baci senku na najfrekventnije slovo srpske azbuke, mada je najveću i najcrnju senku bacila na inače zanimljiv postupak doslednog izostavljanja navedenog slova.
Zna se da ona osoba u koju se pisac zaljubi – postaje besmrtna, naročito ako bude ovekovečena u delima svog obožavatelja i glorifikatora.
I što je još bitnije, ona ostaje besmrtna, idealna i čista čak i kad razočara onoga ko je smatra svojom večitom muzom, pa zato Senka ni u autorovim očima neće biti kriva što je odbila njegovu bračnu ponudu i što je poželela da nakon njegovog neuspešnog poljupca prekine svako druženje sa njim. Naprotiv, autor će svojevoljno priznati koliko je Senku smorio (kako se sâm izrazio) svojom fiks-idejom o braku između njih dvoje, pa stoga jedino i može da okrivi samoga sebe što se Senka udaljila od njega.
Štaviše, Radisavljević je sklon da prebaci krivicu i odgovornost na druge samo da Senkini postupci ne ispadnu nemoralni. Iako ga je razočaralo saznanjje da je njegova idealna muza pristupila, svakako iz materijalnih razloga, vladajućoj stranci i pritom postala saradnik visokih političkih funkcionera, on ni za to neće kriviti Senku, nego će osudu baciti na apstraktne pojmove poput društva i države, koji navodno nisu prepoznali i procenili Senkine vrednosti, pa ispada kako je samo zbog toga autorova idealizovana dragana bila prinuđena na politički konformizam. I umesto da zaključi kako će i Senka otići na đubrište istorije, ako već tamo, prema procenama samog autora (koji je upotrebio upravo takvu sintagmu), treba da odu svi koji pripadaju aktuelnom režimu, Radisavljević će ipak poželeti da Senka, kad je već pristupila vladajućim političkim krugovima, iskoristi priliku da se barem dočepa solidne količine novca ako bi joj to rešilo izvesne egzistencijalne probleme. Očigledno bi autor želeo da njegova muza Senka uzme od vlastodržaca novac baš onako kako je njemu uzela čitave dve decenije.
Da li će Radisavljeviću biti lakše ako sazna da nije bio jedini čije je poverenje Senka iskoristila, to je pitanje koje ostaje bez odgovora i nakon zatvorene poslednje stranice knjige – naravno, pod uslovom da takvo pitanje uopšte i bude postavljeno od strane dežurnih dušebrižnika, kako sâm autor unapred naziva one koji bi mogli da mu upute eventualne savete.
Pretpostavivši kakve bi reakcije mogla da izazove njegova knjiga i kakve bi komentare mogao da dobije povodom toga što troši silno vreme i energiju učestvujući u trci koju očigledno ne može dobiti, Radisavljević je čitaocima koji bi mu uputili takve prekore poručio da vode brigu o svom životu umesto što se brinu o tuđem. I mada je autorova opaska naizgled sasvim ispravna, ipak je u datom slučaju neodrživa, pa čak i besmislena, jer svako ima pravo da komentariše ono što je odštampano i samim tim pušteno u javnost, pa će svi koji budu pročitali knjigu Sve je moglo biti drukčije imati pravo da ukažu autoru na greške koje je dotad činio. Ako je on imao prava da, putem štampanog medija, nastupa kao dušebrižnik nad Senkom i njenim postupcima koje ne odobrava, onda još veća prava ima čitalac da komentariše ono što je odštampano i da podržava ili da prekoreva onoga ko je svoj životopis i svoju intimu odlučio da publikuje.
Čitalac, međutim, treba da bude oprezen i da ne donosi brzoplete zaključke, a naročito da se ne podsmeva pre nego što se ne zapita kako bi sâm u takvoj situaciji postupio, jer slična jadanja pretočena u štampanu formu mogu bilo kome pasti na pamet kao poslednji očajnički pokušaj osvajanja srca voljene osobe, a pogotovu se na takav postupak – čija se patetika uglavnom ne vidi jasno samo zato što je u ogromnoj senci banalnosti – lako može odlučiti svako ko se zaljubi onako kao što se zaljubio u Senku Radisavljević.
Autor: Dušan Milijić
