Nije zaljubljen u majku, živ mu je otac – a ipak u praksi doživljava teoretske posledice Edipovog kompleksa i kao da se svojevoljno primiče Hamletovoj smrti.
Takvim bi se kontradiktornostima mogao ukratko opisati Kej, jedan od glavnih likova romana Kad đavoli polete.
A može se Kej smatrati i jedinim glavnim likom navedenog romana – ako se zanemari pripovedač, pošto je Vladimir Kecmanović stvorio delo u kome pripovedanje kao da istovremeno teče i u prvom i u trećem licu.
Iako vrlo brzo postaje jasno čiju ispovest čitalac ima pred sobom, opet je zanimljivo iz rečenice u rečenicu pratiti kako pisac vešto izbegava da upotrebi bilo koju reč koja bi iskrsla kao dokaz da je pripovedanje zaista u prvom licu.
Čak i da se tokom čitanja podsvesno vreba da li će se pripovedač negde odati, na takav se propust neće naići, ali opet vredi i dalje tragati, samim tim što će se onda paziti na svaku reč, što je inače ključno za razumevanje Kecmanovićevog dela.
Sve i da je pripovedanje sa skrivenim pripovedačem bilo samo eksperiment, treba istaći da je to veoma smeo pokušaj, ali takvo pripovedanje u slučaju romana Kad đavoli polete itekako ima i svoju konkretnu svrhu.
Ne samo što je pripovedač tokom mnogih događaja sakriven od ljudi koje posmatra, pa može o njima da pripoveda u trećem licu, i to zaista kao sveznajući pripovedač, nego će i ono što bude doživeo čak i njemu samom delovati kao da se desilo nekome drugome.
Odjednom se našavši u prilici da lično posmatra ono što dotad nije mogao da zamisli ni u košmarima, a zatim dobivši priliku da ispuni fantazije koje ga istovremeno plaše i zadovoljavaju, pripovedač će i sebi izgledati tuđe onoliko koliko je fizički tuđ svima ostalima.
I da je pripovedač doveden u neugodan položaj samo da bi se izbliza, u ličnom tonu a ipak sa dovoljne distance, prikazao nagli susret sa ljudima čije ponašanje nikoga ne ostavlja ravnodušnim, opet bi i to bilo dovoljno za visok kvalitet samog romana.
Međutim, ono što pripovedač posmatra iza odškrinutih vrata, a potom i sâm doživljava, samo je povod za mnogo dublja razmatranja o društvu koje je svesno svojih nedostataka, ali zna, zahvaljujući primerima iz istorije, kako da to nadoknadi i kako da nastavi svoje postojanje.
Iako suočeni sa postepenim biološkim gašenjem, pripadnici takvog društva ne prezaju da u svoje redove uvedu one koji su im dotad bili sasvim tuđi, a koji im više neće biti tuđi čim prihvate pravila koja se ulaskom u društvo nameću.
Naprotiv, oni koji su naknadno primljeni postađe tuđi sami sebi, pa će im tek onda sve ono što su ranije doživeli izgledati kao da je pripadalo nekom životu koji nikako ne može biti njihov.
Ako su civilizovana carstva preživljavala tako što su svoje granice otvarala varvarima, istorija ne mora sama od sebe da se ponovi, nego može i da se unapred isplanira, pa stoga iz pojedinih dijaloga u romanu izbija svojevrsni futurizam, ali zasnovan na proverenim istorijskim činjenicama.
Kad bi bili izvučeni iz romana, pojedini segmenti, a naročito monolozi koje Kej vodi pred pripovedačem (i da je u pitanju dijalog, upravni govor pripovedača ne može se razotkriti), pretvorili bi se u kratke eseje o civilizaciji koja je dostigla svoj maksimalni razvoj, pa se dovija kako da opstane i kad fizički zapravo bude propala.
Pristavši nesvesno na ulogu Fortinbrasa, mladi Em će od Keja načiniti Hamleta, ali jedno bez drugog ne ide, pa iako će imperija preći u tuđe ruke, ona će i dalje biti ista imperija, a to je, izgleda, i primarni cilj njenim trenutnim vladarima.
Foto: Laguna
Autor: Dušan Milijić
