Samo tu, u mom zavičaju,
nisam svoj
Izgubljen klizim u očaj
Korice izgužvanog bureka na podu starih kola,
postaju obrok za bube
Puna pepeljara pikavaca i izgužvanih kazni,
smrdi na buđ
U tom đubretu spava istina
Kroz šoferšajbnu vidim pticu
koja seče nebo
Ne osećam vazduh
Suzno oko otežava svetlost
Sve je belo
Taj pogled boje mleka budi u meni gorčinu
koja oživljava najgori deo moje ličnosti.
Svetla grada su utihnula.
Hoću da se sklonim, negde…
Osećam se kao neiskorišćena vaza,
koja žudi za cvećem
Život neprimetno prolazi kroz mene,
kao ruke kroz mlaku vodu.
Kroz objektiv fotoaparata
sagledavam kadrirane uglove
stare kuće u kojoj sam odrastao
Srećna porodica mi se osmehuje
sa omota mlečne čokolade
Živim život zaboravljenih prstiju
u džepu uskih pantalona
Očekujem znak ispisan na parčetu papira
Rupa u mom srcu prepuna je trpeze ničega
Ludačka košulja, kao pupčana vrpca,
srodila mi se sa telom
Osmatračka misija svela se na komfuziju
interpretacije najluđih misli
Foto: Pinterest
Autor: Bojan Lojković
