Vinča je decenijama pripadala grupi onih pojmova koji se često pominju a o kojima se zapravo malo šta konkretno kaže, pri čemu je podjednako iskorišćavano i ime praistorijskog lokaliteta i ime nuklearnog instituta.
Možda je za to zaslužna i jedna filmska replika („Čula si za Vinču kao što si čula za Madagaskar!“), ali spominjanje vinčanskog instituta zaista je umelo da iznova stvara teorije o tajnom nuklearnom programu, pa i o mnogo opasnijim, čak i smrtonosnim projektima, koje vlast navodno krije od javnosti.
Ali, gde ima dima, mora biti i vatre.
A u ovom slučaju – zračenja.
I sigurno je da ne bi bilo plodnog tla za mnogobrojne teorije da se u vinčanskom institutu nije zaista desio jedan propust, o kome je javnost bila usputno obaveštena, a čije su posledice, iako od epohalnog značaja za razvoj medicinske nauke, svesno bačene u zaborav.
Baveći se u svom romanu Slučaj Vinča istinitim događajem koji se desio u jesen 1958, pisac Goran Milašinović istovremeno je razobličio razna nagađanja, ali je i pokazao da su naknadne teorije bile potpuno očekivane nakon što je vinčanski akcident zataškan.
Pošto su o iskustvu sa radijacionom bolešću ćutali čak i oni koji su preživeli zračenje, to je sigurno dalo povoda stvaranju priča koje su bile na granici naučne fantastike i apokaliptične distopije, pa je značaj Milašinovićevog romana već u tome što u realnim granicama razotkriva dugo čuvanu vinčansku tajnu.
Zanimljivo je da se akcident u Vinči često označava kao srpski Černobilj, što je pomalo apsurdno ako se u obzir uzmu pravila hronologije, jer černobiljska katastrofa desila se skoro tri decenije kasnije, ali i takva analogija dovoljno govori o kontroverzama koje je sâm pojam Vinče izazivao, opet zbog svesnog ćutanja o povišenom radioaktivnom zračenju i njegovim posledicama.
Da paradoks bude veći, u zasenak su bačene čak i pozitivne posledice koje je radijaciona bolest izrodila, tako da je Slučaj Vinča značajan i zbog toga što na slikovit način predstavlja jedan preloman trenutak svetske medicine.
Nije retkost da se revolucionarni korak u nauci preduzme iznenada i iz preke potrebe, pa je tako i prva humana transplantacija koštane srži na svetu učinjena kao poslednji, maltene očajnički pokušaj da se spasu životi vinčanskih naučnika.
Pošto je pisac najviše pažnje posvetio višemesečnom lečenju šestoro naučnika na pariskom institutu „Kiri“, roman se ne bavi toliko Vinčom kao tipičnim fenomenom jednog društva i sistema, nego se mnogo više osvrće na moralne dileme i teške odluke francuskih lekara, koji su svesni da će njihov potez zapravo biti eksperiment sa neizvesnim ishodom, tim pre što dotad nije ni bio isproban na ljudima.
Pored toga, upečatljivo je dat psihološki profil svakog od dobrovoljnih donatora koštane srži, što stvara dodatni naboj, pa i specifičan odnos između pacijenata, lekara i donatora.
Suočeni sa smrću, ozračeni naučnici uviđaju koliko su zaboravili na život – koji već imaju – i to zarad nuklearnog programa, koji je tek trebalo da stvore.
A pritom su sopstvene živote svesno žrtvovali za interes države, i to države koja čak i u pariski institut šalje pripadnike svoje tajne službe kako bi informacije koje do obolelih dolaze bile strogo kontrolisane, bilo da su u pitanju privatna pisma, bilo da su u pitanju novinski članci.Pisac je u uvodu romana naglasio dokle idu istorijski podaci, a odakle fikcija, pa iako imena likova vinčanskih naučnika nisu stvarna, ipak su zadržana stvarna imena francuskih lekara i donatora, što je još jedan, možda i najveći značaj romana Slučaj Vinča, jer su od zaborava sačuvana imena hrabrih i požrtvovanih ljudi bez čijeg svesnog rizika ne bi bio načinjen značajan korak u medicinskoj nauci, a verovatno ne bi od smrti bio spasen nijedan ozračeni naučnik iz Vinče.
Autor: Dušan Milijić
