Osvrt na knjigu priča „Ukradeni roman“ Jovice Aćina

Izdavač: “Laguna“ Beograd 2018.

Jovica Aćin je jedan od naših najplodnijih savremenih klasika, ima objavljenih preko 30 knjiga priča, romana i eseja. Knjiga koja je pred nama je izbor njegovih kratkih priča koji je sačinio Igor Marojević. Po svom sadržaju, temama koje obrađuje i stilu vidljivo je da potiču iz različitih zbirki. Šteta što u ovom izdanju na kraju priča nije navedeno koje godine su nastale.

Aćinov stil karakteriše precizna rečenica, njegovi junaci se nalaze u nekoj vrsti kafkijanske atmosfere i to se ne odnosi samo na njihovu psihu već i na prostor i vreme. Simbolizam fizičkih nedostataka ili neobičnih sposobnosti likova je očigledan (gutač vatre, debela žena, slepa devojka). Ponekad se nalaze u skučenom prostoru, zaglavljeni, ponekad ni sami ne znaju gde su u vremenu, šta je stvarnost a šta fantazija, posećaju na junake Bunjuelovih filmova, i baš to naizmenično pretapanje stvarnosti u fantastiku i obrnuto čini priče tako lepim.

Uvodne priče govore o deci i mladom čoveku koji je u potrazi za slobodom, za prostorom, koji želi negde da ode. Stiče se utisak da se radi o protestu protiv tadašnjeg društvenog sistema.

Naredne priče odlikuje fatastika. Olivera u priči “Ulični svet“ ne bi trebala da postoji. Ona ipak uporno gura dalje. U jednom momentu pisac kaže: “Olivera sanja da se u snu budi.“ Kako razlikovati san od jave?

“Ukradeni roman“, jedna od priča novijeg datuma neobična je zbog toga što se u ulozi policajca na Kosovu posle poslednjeg rata nalazi Pol Kle dok je “Autoportret sa Mrtvom prirodom“ priča o Sezanu i Gogenu. Početak priče “Sto godina kasnije“ prepoznaće svi koji su imali prilike da čitaju “Decu sa stanice Zoo“ jer počinje slikom mrtve Babsi predozirane heroinom mada će nas radnja odvesti u Ameriku. Šta tek reći o “Crnom rols-rojsu“ u kome se kao lik pojavljuje Lenjin, u priči koja je kritika svih promena vlasti usmerenih na ličnu korist. Sukob Lenjina i lokalnog kriminalca govori u prilog tvrdnji da je svako preuzimanje vlasti otimačina.

U nekoliko završnih priča ove zbirke Aćin skida rukavice i piše direktno o vezi kriminalca, kralja podzemlja i reći ćemo, estradne umetnice (“Lulita“), o sistemskim restrikacijama, onim društvenim:

“I odatle mrak, potvrđuje Zaratustrin glas. Raspored svetlosti nećeš razumeti dokle god ne prihvatiš da si tek senkina senka senkine senke. Nemaš ti pojma o foto-hemiji. Ni o ljubavi među senkama. Nikad nisi uočio prostu činjenicu da je mrak dole i mrak gore. Kuda god išli, penjali se ili silazili, mrak kaže: ja sam tu, ja sam već tu. Mrak od senke, brži je od svetlosti. On je već tu. Svetlost juri, a mrak je već tu.“

(“Mrak po grupama“),

ženi koja završava u ludnici zato što otvoreno priča o svim nepravdama koje karakterišu državu u raspadu u kojoj vlada pravo jačeg i spretnijeg da podvali i ukrade, u kojoj je najpametnije ćutati:

“Crna Ružo, grdna Ružo, mislili smo dok smo bezglavo na sve strane tragali kuda su je odveli. Strepeli smo da joj je “ništa“ došlo glave. I naravno, to niko i ništa neće objaviti. O tome ništa uvek svi ćutimo.“

(“Crna Ruža“)

U priču “Suparnici“ glavni junak, pripovedajući u svoje ime, razmenjuje svoj životni prostor na vrhu zgrade za podrum i to mu čak odgovara.

Sa kim će ga razmeniti? Sa pacovima koji govore. Simbolika je i ovde očigledna.

Ne smatram da sam baš sve priče razumeo, nisam ih sve ni pomenuo. Osećaj čitanja Aćinovih priča je kao posle gledanja Kurosavinih “Snova“. Njegovo pisanje je kritičko, možda mu zbog toga izmiču pojedine domaće nagrade. Bolja preporuka od toga ne može biti.

Autor: Velibor Minašević

Izvor: Plavi krug

Related posts