Tamara Đenadić: „Inspiracija je moja borba sa demonima“

U vremenu kada pisana reč za neke doživljava svoj najoštriji pad, a za neke ništa drugo do hiperprodukciju, domaća književna scena može se pohvaliti ne samo novim, već i kvalitetnim imenima, čija dela su čekala pravi trenutak kako bi se našla na književnim policama. Jedno od tih imena jeste i Tamara Đenadić – po struci ekonomista i IT stručnjak sa skrivenim darom za pisanje.

Tamara je u književnom svetu zvanično debitovala ove godine, i to zbirkom priča simboličnog naslova „I ravnodušnost je ubila mačku“, koju je objavila izdavačka kuća „Otvorena knjiga“.

Stoga smo Tamaru ugostili na našem sajtu u nameri da nam ispriča svoj književni put. 🙂

Kada sam naišla na tvoju biografiju, oduševio me je podatak da si po vokaciji diplomirani ekonomista koji trenutno radi u IT sektoru, a koji se takođe može pohvaliti i izuzetnim darom za književnost. Na koji način si u sebi spojila, a mogu slobodno reći, i pomirila ove dve civilizacijske tekovine?

Kao ekonomisti izuzetno mi znači kada, neko ko se bavi književnošću, zaključi da imam dara za pisanje tako da hvala na komentaru. Kad već pominjemo moje zanimanje, da, na prvi pogled može da deluje pomalo nespojivo da se ekonomista interesuje i bavi pisanjem, ali ja verujem da možemo uspešno da balansiramo bavljenje različitim aktivnostima, ako nam je do toga stalo. 

Takvih, veoma uspešnih primera, ima dosta.

Meni lično, jeste izazov da održim, da taj spoj raznorodnih interesovanja, bude funkcionalan, da jedno drugo ne guši. Mislim da je to ponajviše bilo izraženo u periodu dok se nisam zaista konačno ohrabrila da to što pišem nekome pokažem. Sad, zašto je to tako? Pa najviše zbog toga što nas naučene društvene norme svesno i podsvesno teraju da, i sebe i druge, smeštamo u fioke. Onda se pravljenje i održavanje stabilnog mosta, kojim možemo nesmetano da se krećemo između više fioka, pretvori u posao vredan truda, ali naporan posao.

Ideja o tome, da ja stvarno mogu da probam ozbiljno da pišem izrodila se zahvaljujući tome što mi je bila pružena prilika da, bez posebnih ograničenja u temama i stilu, pišem za jedan portal o preduzetništvu. Pišući na različite teme, u početku oprezno, a onda sve slobodnije počela sam da unosim i dosta toga što nije imalo direktne veze sa ekonomijom, finansijama, preduzetništvom, već je bio moj lični izraz i pečat. Tako je počela sve više da se razvija želja i hrabrost da iz sebe na papir prenesem ideje, likove, unutrašnje monologe i skice priča koje nemaju nikakav unapred dat okvir. Kada ste navikli da funkcionišete u zadatim okvirima, kao ja, u početku je bilo pomalo i zastrašujuće – samo prazan list papira i moje misli, ali vremenom je preparaslo u veliku strast, pa sam sve lakše i opuštenije pisala. Redovno pisanje mi je pomoglo da se oslobodim, počnem da aktivno gajim i negujem pisanje kao aktivnost.

Kada si prvi put shvatila da imaš sklonosti ka pisanju proze i da li si se nekada oprobala i u drugim književnim žanrovima?

U srednju školu došla sam iz osnovne, koja je tih 90-tih, bila prilično skromnog kapaciteta za obrazovanje. Tek tu, u srednjoj školi, sam počela čitanje da doživljavam kao sastavni deo života, ne samo kao obavezu koju treba da završim. Redovno čitanje je probudilo i moju sklonost ka pisanju pa sam, od nekoga ko se sa prvim pismenim zadacima borio samo da pregura, došla do nekoga čiji su radovi bili birani za čitanje pred razredom. Tada sam shvatila da meni pisanje „ide“ i uživala sam u tome.

Ta dobra navika da čitam ostala je do današnjih dana, ali desi se život, navede nas često na neke „praktičnije“, nužnošću nametnute izbore. Tako sam ja upisala ekonomski fakultet, posvetila se tome da ga što pre završim kako bih što pre postala finansijski nezavisna, a u isto vreme, sam se vrlo aktivno bavila i tekvondoom. Pisanje je, a da nisam o tome svesno odlučila, palo u drugi plan. 

Negde početkom mojih 30-tih opet sam pomalo pisala, uglavnom je to bila naučna i epska fantastika. Čuvam većinu tih priča, ali to su bili pokušaji za čiju razradu nisam imala dovoljno strpljenja. Pisanje, za mene, uključuje dobrim delom i čekanje da priča sazri, ali ja sam tada bila mnogo nestrpljivija nego sada, i sve je ostalo samo na pokušaju da se ponovo vratim u formu. Iako je, u početku, fantastika bila dominantna, vremenom sam se više okrenula ka realističnijim žanrovima, mada u mojim pričama su i dalje prisutne suptilne nadrealne niti. 

Izdavačka kuća „Otvorena knjiga“ nedavno je objavila tvoju prvu zbriku priča „I ravnodušnost je ubila mačku“. Na čemu počiva inspiracija za naslov knjige?

Ravnodušnost je, slobodno mogu da kažem, potka cele zbirke i nešto što ja smatram ozbiljnim defektom vremena u kome živimo. Iako se, u pričama, neretko dešavaju vrlo ekstremni događaji, i junaci prolaze kroz bure i nedaće, njihova delovanja, odnos prema tuđim emocijama i problemima, briga za druge, pa i briga za same sebe najglasnije su „obojena“ ravnodušnošću.  Ideja za naslov pala mi je na pamet kao refleksija svima dobro poznate izreke „Radnoznalost je ubila mačku“. Radoznalost same mačke može da je ubije, ali isto tako može da je ubije i ravnodušnost – ne samo njena, već i društva u kome živi. Radoznalost možda može da nas, ili mačku, dovede u nepriliku i može da utiče na nepovoljne ishode, ali ravnodušnost nam „pomaže“ da odumiremo polako, kao pojedinci i kao društvo. Za mene je to mnogo bolniji kraj.

Inspiracija takođe potiče i iz koncepta Schrödingerove mačke. Dok ne otvorimo kutiju, u kojoj je mačka i otrov, mi ne znamo da li je mačka živa ili mrtva. Tu negde, u kutiji, se krije i plamen moje nade da nismo na nepovratnom putu ka jednoj destinaciji – Egocentričnost i Samodovoljnost.

Knjiga se sastoji od deset priča koje u sebi kriju mnoštvo interesantnih likova. Možda zvuči kao nezahvalno pitanje, ali koja ti je od ovih priča najdraža, ako bi se neka uopšte i mogla izdvojiti kao takva?

U svaku priču sam unela svoja lična viđenja, doživljaje, emocije, a bogami i vreme. Prva, „Jedan superheroj viška“ mi je možda neznatno draža baš zato što sam je prvu napisala i što sam se, pisanjem nje, ohrabrila da nastavim da pišem dalje i pokušam da zbirku izdam kao integralno delo. Takođe i poslednja, „Kako sam na kraju završio kao pisac“ zato što je autobiografska. Svaka priča u ovoj zbirci ima delove koji su autobiografski, ali sam poslednju najbrže i najlakše napisala baš zato što sam njom sumirala kako se osećam, šta doživljavam i kako to preživljavam.

Da li si ikada razmišljala da priče iz tvoje knjige „I ravnodušnost je ubila mačku“ pretočiš u neki filmski ili pozorišni scenario?

Uh, da. To je nešto što bih baš volela da mogu da postignem. Bilo bi veliko priznanje da neko prepozna takav potencijal u nekoj od priča, a onda i da poželi da je ekranizuje. Ja se, inače, u životu najviše oslanjam na racio i volim da na činjenicama baziram očekivanja, ali kad je reč o pisanju tu radi uglavnom srce 😊. Tako da… priželjkujem, mogu to da zamislim, i trudiću se da uradim sve što je do mene da to toga i dođe.

Gde nalaziš inspiraciju za teme, ideje i likove u svojoj književnosti i koliki je izazov danas biti pisac?

Inspiracija je svakodnevica, ljudi koji me okružuju, moje viđenje međuljudskih odnosa, moj odnos sa svetom, moj odnos sa mojim unutrašnjim svetom. Ako bih išla još konkretnije u detalje, inspiracija je moja borba sa demonima, i ono kako ja vidim tuđe borbe sa njihovim demonima. Mi, i kao pojedinci i kao vrsta, evoluiramo sa svakim novim iskustvom. Meni je zanimljivo, a velikim delom i zabrinjavajuće, kako je evolucija emotivnog odgovora čoveka na svet koji ga okružuje prilično mlaka.

Razvoj koji smo, kao društvo, doživeli i živimo dalo nam je mogućnost da budemo skučeni i otuđeni, fizički i emotivno. To osećam i kod sebe, i kod ljudi koji me okružuju. Skučeni smo u svojim prizmama i teško nam je da iz njih izađemo, još teže da uopšte pomislimo da ih valja preispitati. 

Što se tiče izazova… ima ih i nisu mali. Ja sam, kao neko ko dolazi iz sveta koji nema dodira sa svetom umetnosti, zamišljala da će novi teren biti malo pristupačniji. Kada sam krenula da se obraćam izdavačkim kućama, tada sam shvatila koliko će mi zaista biti teško da me neko shvati ozbiljno. Nije da nisam to pretpostavljala, ali me je opet iznenadio broj potpuno zatvorenih i zaključanih vrata. Na svu sreću, i zahvaljujući ljudima koji su, čitajući kratke priče na mom sajtu, prepoznali nešto vredno njihovog angažovanja, ja sam došla do Petra Nikolića i izdavačke kuće „Otvorena knjiga“. Bez njihove pomoći mislim da bi moji napori bili mnogostruko veći i ne mogu dovoljno da se zahvalim Petru na pruženom poverenju i šansi. Ipak, naša zajednička borba da se odškrinu još poneka vrata kako bi se knjiga promovisala traje. To naravno ne znači da nećemo kucati na mnoga vrata, pošto sigurno hoćemo.  

Kakvi su tvoji budući planovi, da li je u pripremi neka nova knjiga i ako jeste, kakvog će biti žanra?

Trenutno mi je u fokusu predstavljanje ove, prve zbirke i najveći deo mojih planova i napora trenutno je uložen u to. Jesam počela polako da pripremam i novu knjigu, ali je baš u ranoj fazi. Ideja mi je da napišem roman, žanr će ostati isti – magični realizam je najbliže čime bih mogla da opišem ono što pišem. Iako je zbirka zasnovana na mojim uvidima i osećanjima, roman će biti zasnovan na veoma ličnom iskustvu, ali začinjen neizbežnim nadrealnim elementima.

Čupava Keleraba vas na kraju poziva da, dok ne stigne novo Tamarino delo, uživate u uzbudljivim pričama zbirke „I ravnodušnost je ubila mačku“, koju možete naručiti putem sajta „Otvorene knjige“. 🙂

Autorka: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment