Da nije stvarno, bilo bi samo ironično: Zbirka „Kovid 19+“ Marka Vidojkovića

Kad bi se u satiričnoj priči zanemario ironičan ton, čitaoci bi mogli pomisliti da pred sobom više nemaju delo koje je plod piščeve bujne mašte, nego tekst koji verodostojno preslikava događaje iz neposredne svakodnevice.

Takvog utiska ne bi bile lišene ni one satirične priče u kojima su likovi i događaji toliko groteskni da idu u domen fantastike, a čak se i one priče gde su dominantni apokaliptični distopijski motivi lako mogu shvatiti kao ogledalo realnosti – jer i književnost i istorija dosad su više puta pokazale kako i najmaštovitija predviđanja iz priča i romana znaju da se u stvarnosti otelotvore, često i u mnogo ozbiljnijem vidu nego što su pisci mogli da naslute.

I pandemija virusa korona u mnogome je potvrdila koliko predviđanja u futurističkoj i distopijskoj fikciji mogu biti tačna, ali i koliko stvarnost ume da bude mnogo maštovitija od književnosti, pri čemu se ne misli samo na virus kao globalni zdravstveni problem, nego i na ponašanje samih ljudi u opštoj izolaciji i vanrednom stanju – od poricanja da je zaraza buknula, preko panike i ishitrenih poteza, do optužbi na račun lekara i vlasti što bolest nije na vreme prepoznata kao prvorazredna opasnost.

Inspirisan upravo reakcijama koje je izazvala planetarna kriza, Marko Vidojković sačinio je kratke priče koje su se našle u zbirci Kovid 19+, a koje su prethodno, u vidu kolumni, bile objavljene na banjalučkom portalu Buka.

Iako bi se na prvi pogled mogle protumačiti kao esejistička proza ili autobiografske beleške – samim tim što kolumnistički tekstovi uglavnom pripadaju tim žanrovima – ipak su ovo satirične priče i jedino ih kao takve treba razumeti, jer Vidojković nije direktno iznosio svoje stavove, tumačenja i shvatanja aktuelnih problema, nego ih je predstavljao uglavnom kroz književne likove koji razmišljaju potpuno suprotno od samog pisca, pa je stoga i očekivano što maltene iz svake rečenice izbija neskrivena ironija i što su gotovo svi likovi utoliko više groteskni koliko se trude da ispadnu pametni, mudri i dovitljivi u situacijama kojima nisu dorasli.

I kao što je već napomenuto, kad bi se iz satiričnih priča izbacio ironičan ton, one bi zaista delovale kao svakodnevni izveštaji iz neposredne i stvarne okoline, pa je takav slučaj i sa Vidojkovićevim pričama, jer iako se mnoge od njih završavaju kataklizmičnim katastrofama, iako pojedine zadiru čak u mitske i legendarne svetove – opet se bez problema prepoznaju i razobličavaju zdravstveni, društveni, porodični, kulturološki, državni i nacionalni problemi koji su postojali i pre same pandemije, ali ih je ona još više izoštrila i izvukla u prvi plan.

Kao i u svakoj zbirci, nađe se među pričama poneki izuzetak, i u tematskom i u formalnom smislu, pa je tako i u Vidojkovićevoj zbirci Kovid 19+, koja se najviše odnosi na fenomen pandemije, ali dotiče i druge društvene, političke i nacionalne teme koje su znale da privuku pažnju javnosti između dva preseka zaraženih i umrlih.

Tako se priča „Pederbal“, čija je radnja zasnovana na istinitom događaju, prvenstveno osvrće na licemerje onih koji sami ne poštuju mere koje su doneli i pritom im se javni odnos prema seksualnim slobodama razlikuje od privatnog – što ne bi bilo toliko šokantno da nisu u pitanju visoki evropski zvaničnici koji karijeru grade na potpuno suprotnim stavovima od onih koje su demonstrirali svojim ponašanjem.

Priča „Spomenik“ se, sa druge strane, na satiričan način osvrće na podizanje i svečano otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji, što ne bi bio nikakav sporni događaj da se sama manifestacija nije deisla usred strogih zabrana bilo kakvih okupljanja; međutim, pisac ide i dalje, pa kroz nadrealnu šetnju i apokaliptičnu štetu koju sâm spomenik čini razotkriva realne probleme zaklonjene iza monumentalnog spomenika.

Iako je rečeno da Kovid 19+ treba posmatrati kao zbirku priča, nije naodmet istaći da i na tom planu postoji izuzetak, te da je jedan tekst sastavljen u vidu dramskog igrokaza i da mu je dat bukvalni naziv „Prava drama“, jer ne samo što je to drama u formalnom smislu, nego će razgovor na nebesima, koji vode hrišćanska božanstva i svetitelji, dobiti dramatičan ton povodom nedoumica i problema koji su čak i u vreme najvećeg buktanja virusa znali da na nacionalnom nivou izazovu mnogo veće rasprave nego sama pandemija.

Ne treba se, na kraju, čuditi što je Vidojković zbirku „Kovid 19+“ otvorio epilogom, a zatvorio prologom, jer u situaciji kad se više veruje neproverenim informacijama nego stručnim savetima, u situaciji kad su žurke i zimovanja bitniji od zdravlja, u situaciji kad se ni pod visokom temperaturom ne propušta politički miting, u situaciji kad je važnije ne biti ismejan nego se zaštititi maskom – u takvim situacijama već je sve dovoljno izokrenuto, pa može i jedna knjiga da se završi pre nego što je počela, tim pre što će tako i u očima sopstvenih likova delovati stvarnije i razumnije nego da se išlo uobičajenim redom.

Prvobitna verzija: Laguna Bukmarker

Autor: Dušan Milijić

Related posts

Leave a Comment