Poezija: U svim preostalim zemaljskim noćima

Zašto pišeš o sazvežđima davno progutanim;
Svojom si večnošću kao lancima okovan,
večitom tihom nadom prerezan.
Zar te ne guši sav taj mulj
i svo to blato,
što u duši svojoj nosiš
k’o breme neko preteško.

Rađaš li sve te reči
u bolu svom skrivenom;
Jadom samo, ili sudbinom prvenca,
zanesenim lažima, roblju prodanog.
Tihom, maglovitom pesmom uspavanih,
zabludom gorkom podojenih.

Pustinjom su tom, svi na ovom svetu hodili,
u srcu odjeka gluvog prognani
od sebe i od drugih, kamenom blagosiljani.
S litice bacani, ko pogane zveri,
čeljusti razjapljenih.
Urlicima svoje golgote ispraćeni,
na gozbi strvina, beskrvno posluženih.

Zar teška vesla tvoje moćne galije,
nisu bar malo umorila tvoje ruke;
dušu tvoju i razum tvoj,
ritma teškog, bubnjeva galiotskih.
Al’ vrišti iz tebe nešto skriveno,
sve što te ovom pučinom tišti.
Sve što hoće po svaku cenu da te slomi,
svom silinom slisti;
da te bez i jedne reči na kraju ostavi.
Da mutav u gomili slepih tumaraš,
jer slepa srca, nemušte duše traže,
bez iskre u očima,
bezglasnog odsjaja,
u svim ovim,
preostalim
zemaljskim noćima.

Autor: Vlado Božinoski

Related posts

Leave a Comment