Dušan Zaharijević je perspektivno ime savremene srpske poezije – dobitnik je nagrade ,,Stražilovo“ za svoju prvu knjigu poezije Antologija savremenog pesništva/ Antilogija svevremenog rečništva (2017), dok je za (Ne)dohod (2020) ovenčan ,,Pečatom varoši sremskokarlovačke“. Kao što već i samim naslovima knjiga možemo naslutiti, jezik i njegove upotrebne mogućnosti su naročita okupacija ovog mladog autora, koji pritom ne zaboravlja ni tradicijsko.
U intervjuu koji je dao za ,,Čupavu Kelerabu“, između ostalog, otkriće nam koliko značaja u stvaranju imaju emocija i čitalac, kako se slažu muzika i poezija, ali i dati uvid u svoju novu knjigu koju piše.
Dušane, može se reći da si aktivan na savremenoj pesničkoj sceni, stoga počnimo ovaj razgovor tako što ćeš nam reći nešto više o najskorijem događaju u kojem si učestvovao.
D: Pre nekoliko dana bio sam deo književnog susreta mlade pesničke scene pod nazivom ČIP – Čitaj I Poeziju, u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka sa Milicom Špadijer, Jelenom Marinkov i Nikolom Đuricom. Veče je moderirala Jovana Milovančević. Bilo je podjednako razgovora i čitanja poezije, gde je publika imala prilike da stekne uvid u naše stvaralaštvo. Ideja je da se skupe mladi autori/ke različitih poetika, jer da bi se razvio neki dijalog potrebna je različitost. Neophodni su takvi događaji, jer pravi dijalog i jeste u različitostima, a ne sličnostima.
Tvoja prva zbirka objavljena je pre pet godina (2017), a sada aktuelna, (Ne)dohod, objavljena je prošle godine, pa nam reci koliko često na književnim susretima imaš prilike da se dotakneš i prve zbirke?
Negde i jeste zanimljivo vratiti se čisto zbog upoređivanja – da se vidi odakle se krenulo i dokle se stiglo, da se vidi ima li progresa u pisanju. Tako da se vratim na prvu knjigu, možda ne prečesto, ali ponekad čak i kad nisam pitan konkretno o njoj. Evo baš na pomenutoj pesničkoj večeri dotakao sam je se pre svega zbog pitanja koja su bila vezana za struku, odnosno za to što sam završio književnost, u smislu koliko je akademska strana uticala na pisanje. Tako da sam tu morao da napravim osvrt – da je pre bilo više uticaja, što se i očitovalo u pesmama na raznim nivoima, ali sam se oslobađao od toga i, mada i dalje ima upliva tradicionalnog, ali ne bežim od toga – sada bar tih upliva ima manje.
Koliko onda ima različitosti između tvoje prve i druge knjige, ali ne nužno u lošem smislu, već u smislu napretka?
Odlično pitanje, ali i teško. Evo neka prva različitost bude upliv tradicije. Ranije sam pravio više svesnih aluzija na neke druge autore. Naravno, kažem svesne jer je nemoguće od toga pobeći – a i ne treba bežati, tradicija nije tu da se od nje beži nego da se nadograđuje. Toga nema toliko u drugoj knjizi, čak mi se čini da u drugoj knjizi te svesne aluzije mogu da svedem na dve (bar što se mene tiče svesnih, možda bi se moglo tu naći i više, kao što i nalaze – Lazu Kostića, Nastasijevića, Vinavera i slično): dakle, Dušan Srezojević i Laza Kostić. Druga razlika bi bila manje slobodnog stiha, a više rime, melodičnosti, ritma, takta, više zvučnosti. Što se tiče tema, ostao sam donekle u opsegu tema koje su me zanimale i u prvoj knjizi i čini mi se da sam ih malo proširio, jer zlo bi bilo da sam ostao na istom i da nisam ništa promenio. Polako da sam počeo da se ,,spuštam“ u prizemnije sfere, ne toliko kosmičke. Kažem, počeo, jer sam to nastavio i u trećoj knjizi koju pišem.
Da li čitaš savremenu poeziju?
Čitam, odnosno volim više da kažem – trudim se da čitam, zato što me zanima šta se dešava na pesničkoj sceni. Ne mogu da kažem da je preterano poznajem, jer nije da uvek stižem da pročitam sve. Volim da ispratim i pesničko stvaralaštvo susednih zemalja, mada slabije u tome uspevam, ali književnu scenu u Srbiji se trudim da ispratim.
Koju bi pojavu u savremenoj poeziji izdvojio kao interesantnu?
Jednom mi je prijateljica ispričala utisak koji ima o mladom pesništvu, a to je da nailazi na situacije da se cela pesma bazira na jednom stihu, na jednom dobrom i vrednom stihu. Bilo mi je jako zanimljivo razmišljati u tom smeru o savremenoj poeziji – koliko se izgubio pojam pesme, neću reći ono Popovićevo ,,cela lepa“, ali koliko ima situacija u kojima se ide na to da se čitava pesma gradi samo oko jednog dobrog stiha koji služi kao osnova pesme, a sve ostalo služi da se dođe do tog stiha. Ne mogu reći da je to nešto što dominira, ali je svakako primetno i pre svega zanimljivo kao tema.
Šta bi bile neke osnovne komponente koje po tvom mišnjelju pesmu čine kvalitetnom? Kako bi ti predefinisao Popovićevu ideju?
Recimo da bi cela dobra pesma bila ona koja nema samo jedan dobar stih, taj koji eksplodira. Naravno, svakako bi bilo dobro da ima to rascvetavanje i vatromet na kraju, ali dobro bi bilo da ima više takvih stihova. Na kraju krajeva, ako se vratimo na osnovu svakog dela – a to je emocija, onda bi dobro bilo da je ne bude samo na kraju, nego da u toku pesme ima više udara, pa makar to bili i manji tektonski poremećaji, da bi se na kraju došlo do tog emocionalnog epicentra. Možda nije najsrećnije poređenje, ali bitno je postojanje tih manjih emocionalnih gradacijskih udara i uopšte svega što doživljavamo tokom čitanja, koji dovode do jednog najvećeg udara na kraju – katarzičnog možda, onog koji sa sobom nosi neko prosvetljenje. Eto neka to bude neki trenutno osmišljeni odgovor na tvoje pitanje, a da nema veze sa Bogdanom Popovićem, jer – valjda smo ga prevazišli.
Imajući u vidu da se baviš i muzikom, koliko ti je ona bitna u poeziji i kako, u tvom slučaju, muzika i poezija funkcionišu zajedno?
Muzika je bitan element za poeziju, kao što je i poezija bitan element za muziku. To je nekako dvosmerno. U svojoj drugoj knjizi puno pažnje obraćam na muziku, na melodiju i zvučanje i svestan sam da postoji taj problem prvog čitanja ili slušanja poezije, da to što se čuje na prvu može da zamagli smisao, pa je onda možda potrebno ponovljeno čitanje da bi se došlo do smisla, ali to ne znači da smisla nema. Melodija mi je jako bitna i iz jezičkog aspekta, zato što sam dosta i o jeziku razmišljao. Tu su one moje standardne teme – mogućnosti izricanja onog izvan jezika, onog izvan sveta, samim tim kad se bavite takvim temama nailazite na zidove u koje udarate svakodnevno: Kako izreći ono što zapravo ne postoji u jeziku? Pa onda dolazi Vitgenštajn – da li stvarno postoji ono što postoji u jeziku? Da li nam je jezik jedina stvarnost? Da li postoji nešto izvan jezika i ako ga ima – kako ga predstaviti? Da li ga možeš izreći ili ga možeš samo nagoveštavati?
Jezik je nepregledna širina u koju kada malo zađemo, neverovatno je šta tu sve isplivava. Ja sam se jednom čak i zaneo – pišući drugu knjigu stvorio sam mnogo kovanica, ali ne sad da bih se nešto dokazivao, to je jednostavno moja potreba – jer kad govorite o nečemu što ne postoji u jeziku, vi morate da nađete novu reč za tu pojavu; i onda sam počeo da akcentujem te reči da bi čitalac znao kako to da pročita, odnosno ideja mi je bila da dam smernicu za ono kako sam ja to čuo, i došao sam do jedne reči za koju nisam znao koji je akcenat. Na žalost, ne mogu da se setim koja je reč u pitanju, probao sam da je nađem posle u knjizi, ali mi je to izmaklo, i onda sam sebi postavio pitanje: da li srpski jezik zapravo ima samo četiri akcenta. Svakako da toliko ima normirani jezik, ali on je samo jedna nit u jezičkom beskraju. To je kao kad gledamo plićak i pučinu – u plićaku vidimo dno, znamo otprilike šta se dešava, a na pučini nemamo pojma šta se dešava, nedostižno nam je. Tako da kad malo više zađeš u te dubine (ili se popneš na te visine), onda shvatiš da jezik nenormalno lepo zvuči i to su neverovatne melodije i ritmovi, oslobođeni od svega. Kad jezik oslobodiš stega i normi, tek tu jezik procvetava. Dolazimo onda do toga da ovo kako se mi izražavamo – to je samo nužda da se sporazumemo, neophodni minimum. Dakle, kad izađeš iz minimuma i dozvoliš jeziku da procveta i zazvuči, to je pravo svojstvo jezika. Naravno da treba postojati norma, ali pesnički gledano (a ja o pesničkom i govorim), norma sputava i treba je prevazići, odnosno bar što se mene tiče – norma postoji da bih je prevazilazio.
Da li ti onda muzika daje više prostora za tu nepreglednost u jeziku?
Mislim da da, ali opet tu smo na tragu Vinavera i svih pesnika koji su imali iskustvo čiste poezije, a to je poezija očišćena od značenja, a gde se ide na zvučanje – baš ti pokušaji da se iskaže neiskaz, da se otelotvori nešto neotelotvorivo. Muzika daje neku iracionalnu mogućnost za protok stvari iz poznatog u nepoznato.
Koliko se ukrštaju i dopunjuju poezija i muzika?
Meni je to neodvojivo. Kao što si i sama lepo primetila i hvala ti na tome, muzika služi kao jedna mogućnost da se dođe do tih nepreglednih sfera i da se možda nešto iz tog nesagleda prebaci u sagled. Neverovatno velika mi je važnost muzike u poeziji, a sa druge strane, uvek mi je bila važna i poezija u muzici. Uvek prvo obratim pažnju na tekst i na muziku, to mi se nekako nadopunjuje. Lepo je kad je dobra muzika, ali manjka mi ako je tekst slabiji. Pun pogodak je ako se postigne sinteza ta dva.
Uzimajući u obzir da pored sebe imaš već dve objavljene knjige, poznat si publici i uspeo si da razviješ neki odnos sa njom, koliko je publika bitna za tebe, da li je imaš u vidu tokom stvaranja i kako vidiš odnos pesnika i čitalaca?
Bilo je u teoriji književnosti razmišljanja o programskom čitaocu, odnosno, da li pisac zamišlja svog čitaoca kome se obraća. Ja iskreno kod sebe ne mogu to jasno da definišem, ali nemam čitaoca toliko u glavi, u smislu podilaženja. Svako podilaženje je laž autora, jer to znači da ne pišeš ono što misliš već ispituješ teren šta koga interesuje pa pišeš u skladu sa tim šta bi ti o tome mogao da kažeš. U tom smislu je to loše jer ljudima ne treba da kažeš ono što već znaju, ljudima treba da kažeš ono što ti misliš i osećaš. Imam čitaoca u nekoj dubljoj podsvesti, jer je čitalac možda i najbitniji u ovoj priči – delo živi jedino u kontaktu sa čitaocem, jer kad nema čitaoca nema ni života dela. Mada ne možemo reći ni da je to podilaženje, pošto je ta naša ideja na neki način samo fiktivni ukus čitalaca. Mi ne možemo znati šta čitaoci vole, a to može biti i uvreda za njih jer im uskraćujemo mogućnost da čuju nešto novo. Ja prvi sebe ne volim tematski da ograničavam ili da razmišljam da li će čitaoci to razumeti. Svakako sam svestan toga što sam pisao i da to može biti nekome nerazumljivo – na kraju krajeva, ima tu izmišljenih reči, pa neko može reći ja ne znam šta ovo znači, ali čak i pored toga ljudi će tokom čitanja uvek moći bar nešto da (pred)osete. Dovoljno je, dakle, samo da tvoje delo pokrene nešto u njima. Delo živi u čitaocu i čitalac živi u delu. Opet dvosmerni put. To je elementarno poštovanje čitaoca da mu daš ono što ti misliš i o čemu razmišljaš, a sve ostalo nema nikakvog smisla. Jedino kada govoriš/pevaš o onome o čemu stvarno želiš i što te stvarno zanima možeš biti iskren. U nekim razmišljanjima o razlozima svog pisanja došao sam do toga da ja pišem da bih prevazišao sebe, a kad to kažem mislim sledeće: prevazilazim sebe kroz pisanje, ali i kroz čitanje, zato što nisam apsolutni ključar svih smislova, jer autor ne može i ne treba sve da zna. Ja nemam šta da objašnjavam. Bitan je čitalac koji će to da percipira, čuje, shvata i oseća, pa samim tim kad cveta čitanje, delo dobija ne život nego živote.
Tu je od značaja i večito pitanje da li piše inspiracija ili razum (ja sam uvek za sintezu). Imam predstavu o tome šta hoću da napišem, tu je i finalna obrada gde možda razum malo više stupa na scenu, ali iz svega toga isplivava određeni smisao. Onda čujete neko drugo čitanje svoje pesme ili knjige gde vam čitalac otkrije nešto što uopšte niste imali u vidu, nešto što uopšte ne znate. Dešavalo mi se da mi ljudi prenesu svoje čitanje i doživljaj – i ja budem oduševljen. I to je taj momenat gde čitanje obezbeđuje meni snagu da prevaziđem samog sebe, zato što sam dao sebe do određene mere, a da bih to prevazišao potrebno je čitanje, gde će čitalac meni da objasni šta se dešava kroz čitanje i kako on to vidi. Tako da čitalac ne može bez autora, ali ni autor ne može bez čitaoca. Čak i čitav ovaj naš razgovor ide tom dvosmernom putanjom. Odnos autora i čitaoca u tom smislu treba da bude trodimenzionalan, dvosmeran u prostoru, ali i svesmeran, gde nastaje umnožavanje smislova. Treba poštovati čitaoca u smislu da mu nećete podilaziti. Pišite, a čitaoci će naći načina da to shvate.
Da li će u budućnosti neke druge teme biti predmet tvog pisanja, možda iskustvo života tokom pandemije? I pošto si pomenuo da pišeš i nešto novo, ako možeš, otkrij nam nešto više o svojoj trećoj knjizi – koliko je ona napredak u odnosu na prethodne dve, a koliko će se razlikovati?
Iz opreza neću reći da neću pisati, jer to se nikad ne zna, ali za sada nisam siguran da hoću. Ako ikada budem pisao o tom iskustvu, to će biti samo jedno u nizu iskustava koja nam se dešavaju. To je jedna od stvari koja je možda u većoj meri doprinela nekim novim duševnim, telesnim i psihičkim stanjima. Tako da nisam siguran da ću se nešto više baviti temom pandemije, ali ne zato što je to manje bitna tema, nego se samo njome neću baviti na taj način, a svakako ću se baviti čovekovim unutrašnjostima. Što se tiče nove knjige, da, pišem je, a videćemo da li će biti treća sreća ili nesreća. Svakako je svaka sledeća knjiga dodatna obaveza za ono što dolazi, zato što gledaš da ne ponoviš ono što si pisao, jer je to, čini mi se, i prirodan tok razvoja i promene. Treća knjiga je zamišljena kao neki spev koji će biti podeljen u pevanja, tako da ono što će je razlikovati od prethodne dve je najpre forma. Zamislio sam da to bude neki sveobuhvat, od praiskonskih dubina. Možda zvuči pretenciozno, ali mi je bitno da se bavim čovekom u svetu, svetom u čoveku, čovekom u kosmosu, kosmosom u čoveku, zatim pitanjima kao što su Bog i čovek, život i smrt. Ako sam ranije imao autopoetičkih upliva, ovde sada skoro i da nemam. Ideja je da to bude spev o čoveku i ljudskosti, zato što mi je zanimljivo da posmatram sebe i čoveka izvan svega, koliko god je to moguće. Zanima me kakav je to put – šta čini čoveka. Zapravo ja i ne nastojim da nađem odgovore, bitno mi je da sačuvam kulturu postavljanja pitanja bez straha. Zato što postaviti pitanje znači razmišljati, a da bi se uopšte postavilo neko pitanje, potrebno je napraviti otklon od svega toga, izaći iz sebe, jer smo tek tada sposobni da stvari sagledamo kritički.
Knjigu (Ne)dohod možete kupiti preko sajta izdavačke kuće Bitije, u knjižarama Bookastore u Beogradu ili knjižari Zenit u Novom Sadu i obezbediti sebi iskustvo jedinstvenog jezičkog (pro)hoda koju pruža Dušanova poezija.
Sa druge strane, Dušanovu muziku možete slušati na njegovom Jutjub kanalu https://www.youtube.com/channel/UCkXQL6cuWcWfuhk_369QAAw
Za početak, ovo je moj predlog: Neke stvari nisam birao sam ☺
Autorka: Katarina Savković
