Proza: Dnevnik jedne Jagodine

Bistro oktobarsko sunce isijava nad Juhorom. Budi se svaka grana već smrznutog drveća . Stari carigradski drum spava. Subota je. Spava stari put i čeka da neko prođe drumom. Vekovima je stari vojni put dve lepotice – Singidunum večni i Carigrad neumorni. Spajao je dve metropole, a prolazio je baš kroz odaje stare Jagodine. Duga je prošlost varoši jagodinske. Večni antički grad je izrastao u grad u koji su svraćali putnici namernici i pisali o njemu u svojim putopisima. Morava je vekovima ležala pored stare prijateljice Jagodine. Hranila je i oblačila u divno plodno ruho. Stari most na Moravi , kažu stari, podigoše Nemci. Strah od starudije i zelene gvožđurije je ulivao nemir kod svakog meštana. Retko ko bi se usudio da pređe stari most, a da sme da pogleda Moravi u oči.

Legenda kaže da Jagodina dobi ime po ratobornoj krčmarici Jagodi, koja je imala meahanu podno groblja i koja je ubijala Turke. Realisti kažu da varoš dobi ime po jagodama kojih beše u izobilju po polodnoj ravnici jagodinskoj. Beše tako Jagodina sve do polovine 20. veka , kad joj kumovaše opet i ona dobi novo ime. Za neke je ime bilo simbol slobode, a za neke ropstva. Stara Jagodina je krštena kao novo Svetozarevo. Ime je dobila po Svetozaru Markoviću, čuvenom socijalisti. Svetozarevom pedesetih godina bicikle zameniše automobili. Crvene „fiće“ i „kečevi “ zauzeše ulice Svetozareva kao kakve pečurke koje su nicale posle kiše.

Stare limene tablice sa oznakam SV su sijale dok je putnik namernik posmatrao kako „jure“ brzinom 30 na sat. Počele su da niču zgrade i svakog dana se rodilo neko novo socijalističko dete sa oko desetak spratova. Beton je preplavio grad. Samo su uspomene podsećale na neko staro vreme. Stara crkva, koja se nalazila na „srpskom delu“ turske kasabe, je i dalje stajala ponosno i odolevala vekovima. Podigao ju je knez Miloš 1818. Rečica Belica je odvajala kasabu na srpski i turski deo. Stari duh Jagodine je oživljavalo i zid stare džamije koja se nekada nalazila sa one strane reke. Dok su stari mislioci oživljavali sećanja na staru Jagodinu, presekao bi ih zvuk voza Beograd – Niš.

Železnička pruga je bila jedan od simbola stare Jagodine. Vozovi su tutnjali rano ujutru. Koliko ljubavi nosi ovaj grad sa sobom… Koliko lepote leži u njemu… Kako miriše zavičaj drugačije od tuđine… Miriše na hleb koji je ispekla majka u furuni šporeta starog Smederevca… Miriše na drva koja otac seče i sprema za zimu… Miriše na dedu koji stoji na kapiji i čeka unuku koja se vraća sa studija iz Beograda… Miriše na sestru i brata koji skaču na kapiji i čekaju rođake sa sela… Staro Đurđevo brdo vekovima stoji kao poslednji bedem odbrane stare Jagodine. Tu je smešten Aračlijski potok, koji dobi ime po svom vlasniku, starom Tasi, ciganskom ‘aračliji. Sakupljao je harač Tasa, pa po njemu i dobi mesto ime.

Leži Jagodina i ne mrda. Pomoravski vrbaci se i dalje njišu na oktobarskom hladnom suncu. Samo se čuje kakav glas iz vrbaka: „Ne bacaj tu ‘artiju po reke.“. Jagodinski duh živi kroz govor pomoravskog seljaka. Svako ko ode iz Jagodine, ponese sa sobom taj „jezik“ koji ne može da izbaci i da hoće. Ušlo je to u krv. Najviše meštani žale za starim konakom Hajduk Veljka. Legenda kaže da je Veljko posle svakog boja svraćao u Jagodinu da poseti svoju ljubavnicu. Stari žuti konak sa debelim zidovima je spavao vekovima. Odjednom je umro. Nestao. Nema ga… Činilo se svakom poštenom Jagodincu da mu je deo duše uzet, rušenjem konaka. Ako neko i poželi da u rano oktobarsko jutro vrati sećanje na stari zavičaj, sedne na staru drvenu klupu i gleda oronulu lepoticu. A oronula lepotica beše stara Učiteljska škola koju je podigao učitelj Sreten Adžić.

Park u kom se nalazi je jagodinsko blago. Park je preživeo nemačku okupaciju, ali spisi kažu da su Germani znali da cene jedinstvenost biljnih vrsta koje su rasle tu i da ga nisu dirali. Mnogo blagodeti ima Jagodina. Ili Svetozarevo. Burna prošlost obavija ovaj grad. Nekako nam se čini da ako ko krene na njega, da će senka slavnog kapetana Koče ustati i uplašiti neprijatelja. Svako voli svoje sunce. Najlepše je rodno sunce. Svako voli komad neba, a najslađi je komad rodnog neba. Uništavahu prirodne katastrofe stalno Pomoravlje. Izlivala je Belica, plavila je Morava ali nikada nije Jagodina dozvolila da potpuno potone. Svaki put je isplivala iz blata. Mulj koji je zahvatio tlo je spirala pod naletom vetra. Crni Vrh je poput satelita brinuo o pomoravskoj lepotici.

Oktobar je najlepši u Jagodini. Sve je posivelo, samo pokoja stara jagodinska kućica odoleva vremenu. Smeši se pokoja vunovlačarska radionica od koje je ostao samo stari natpis da je nekada tu živeo zanatlija . Nema više starih zanata. Nema terzija, kujundžija, kapadžija… Nema ni krojača. Sve je zamenila nova tehnologija. Samo sećanja žive na neka lepša vremena. Vrag će znati da li su lepša… Za one koji vole istoriju, jesu lepša… Za neke nisu.

Miriše jutarnja kafa, kažu turska. Oštar miris budi ljubitelje ovog gorkog napitka. Najlepše je piti u svom zavičaju i gledati parče svog neba, samo svog.

Autorka: Marija Aleksić

Foto: Vojkan Veličković „Jagodina, kuća Markovića“

Related posts