Prva asocijacija na jednog hemičara je obično naučnik u belom mantilu koji mućka razne supstance koje eksplodiraju i podižu kosu uvis. U skladu sa tim, neretko se nailazi na razmišljanje da su hemičari često zaokupljeni formulama, grafikonima, zbog kojih nemaju previše sklonosti prema svetu umetnosti. Hemiju smatramo striktnom i preciznom, dok umetnost omogućava kreativnost i slobodu u izrazu, te su hemičari retko „umetničke duše“. Međutim, da li su ove oblasti zaista dva suprotna sveta?
„Boja je trag energije u kretanju“
Tako je govorio Kazimir Maljevič, ruski slikar i teoretičar umetnosti. Zato nije čudno što se kadmijum i bizmut, na slikama uljanim bojama, prikazuju kao jarki, živi pigmenti. Iz te perspektive i vraćanjem u prošlost, primetićemo da se hemija i umetnost međusobno inspirišu i dopunjuju još od prvih ljudskih zajednica.
Vatra, kao važno otkriće za dalji razvoj života ljudi, može se posmatrati i kao značajno hemijsko otkriće. Prvi praistorijski slikari su vatrom menjali pojedine mineralne pigmente, a zatim ih mešali sa životinjskom mašću. Dobijenu smesu su koristili da oslikaju zidove svojih pećina, kao što je Altamira u Španiji. Tako je još u paleolitu istaknuta važnost veze između umetnosti i hemije.
U Egiptu je likovna umetnost bila povezana sa religijom, te je predstavljala važnu stavku u svakodnevnom životu. Može se reći da je uloga slikara u društvu bila jednako važna kao uloga sveštenika, budući da se verovalo da likovna dela imaju određene religijske moći. Stoga su Egipćani razvijali neku vrstu hemijske tehnologije, ne bi li dobili nove pigmente i boje. Tako je nastala čuvena „egipatska plava“, koja se smatra jednim od prvih sintetisanih pigmenata. Napravljena je zagrevanjem smeše jedinjenja kalcijuma (karbonat, sulfat ili hidroksid), jedinjenja bakra (oksid ili malahit) i silika-gela.
Dalje su se, sa razvojem civilizacije, tehnologije i kulture, likovna umetnost i hemija međusobno dopunjavale. Kada je krajem 18. veka francuski naučnik Antoan Lavoazje dao značajan doprinos u oblikovanju modernih shvatanja osnova hemije, hemičari su počeli da pružaju slikarima najraznovrsnije palete boja koje su se mogle zamisliti. Taj trend se nastavio do savremenog doba: razvojem novih hemijskih jedinjenja umetnici su imali više materijala na raspolaganju, dok su nove tendencije u likovnom svetu podsticale hemiju na dalji razvoj.
Mit kao kum
U novom veku, plemići širom Evrope su dobijali značajno obrazovanje u oblasti klasičnih jezika i književnosti, a posedovali su dovoljno sredstava da budu upućeni u nova naučna, a samim tim i hemijska otkrića. Uspostavljena je spona između književnosti i hemije, zahvaljujući kojoj su novi elementi u periodnom sistemu elemenata dobijali imena.
Cerijum, torijum i prometijum vode poreklo iz antičkih mitova. Mnoga imena, poput prazeodijuma, molibdena i disprozijuma, poreklom su iz grčkog i latinskog jezika. Disprozijum znači „mali skriveni“. Prazeodijum znači „zeleni blizanac“, dok je njegova druga polovina neodijum – „novi blizanac“. Imena plemenitih gasova uglavnom znače „stranac“ ili „neaktivan“.
Ni čuveni Poaro nije mogao bez hemije
Veliki pisci bili su inspirisani razvojem hemije, ali i svime onime što ona kao nauka predstavlja. Johan Volfgang fon Gete je u svom remek-delu „Faust“ uvrstio svoja određena viđenja nauke. Takođe je u svom romanu „Izbor po srodnosti“ iskazao ideju da brak funkcioniše kao hemijska reakcija. Svojim književnim delom je doprineo širenju ideje da je nauka nešto plemenito, a svojim pokroviteljstvom (bio je ministar Vajmarske republike) je pogurao hemičare ka razvoju periodnog sistema.
Mark Tven je takođe bio opčinjen naukom, te bismo deo onoga što je pisao danas mogli prepoznati kao naučnu fantastiku. Često je obilazio laboratoriju svog prijatelja Nikole Tesle, a u dokolici je čitao radove bračnog para Kiri. Šest godina pre nego što je izašla Tvenova priča „Prodato Sotoni“, Marija i Pjer Kiri zapanjili su svet otkrićem radioaktivnih elemenata. Đavo koji dolazi na razgovor sa junakom Tvenove priče sačinjen je upravo od radijuma i polonijuma. U nastojanju da opiše ogromne mogućnosti ovih elemenata kao novih izvora energije, Tven se ne libi da citira slavnu naučnicu i protumači njena zapažanja. Zbog toga se veruje da je strepeo od strahovite moći atomske energije.
Međutim, svakako najpoznatija hemičarka među književnicima bila je „kraljica zločina“, Agata Kristi. Za vreme Prvog svetskog rata, volontirala je u bolnici kao medicinska sestra i radila u apoteci. U to vreme su se recepti pripremali ručno, zbog čega je Agata morala proučiti teorijske i praktične aspekte hemije. Poznavanje hemijskih karakteristika određenih supstanci omogućilo je glavnim junacima njenih romana da svaki put uspešno reše slučaj.
U svom prvom romanu „Tajanstveni događaj u Stajlsu“, u kom se po prvi put pojavljuje šarmantni detektiv Herkul Poaro, koristila je strihnin u kafi za ubistvo jednog ženskog lika. Tada je i nastala njena tvrdnja da kafa u Engleskoj uvek ima ukus kao hemijski eksperiment. U recenziji ovog romana, objavljenoj u „Farmaceutskom žurnalu“ napisano je: „Ovaj roman ima retku vrednost da je tačno napisan“. Spekulisali su da je autorka imala određeno farmaceutsko znanje ili da se prilikom pisanja konsultovala sa nekim stručnjakom iz oblasti hemije. Predložili su čak i da je roman pogodno štivo za studente hemije.
Hemijski element talijum Agata je iskoristila kao otrov u romanu „Kod Belog konja“. Toliko je detaljno i tačno opisala trovanje talijumom, da je jedan lekar zahvaljujući njenom romanu rešio specifičan medicinski slučaj. Budući da je i sama priznala da nije mnogo toga znala o balistici, uglavnom se oslanjala na svoje poznavanje hemije, te se i u romanu „Nemi svedok“, u kom se bavila toksičnim efektima belog fosfora, može naći obilje „hemijskih“ tragova.
Hemijom do najlepših spisa
Za mnoge poklonike umetnosti, pisanje perom i korišćenje mastila je od velikog značaja, naročito ako govorimo o kaligrafiji. Hemičari mastila opisuju kao koloidni sistem, pri čemu su čestice pigmenta disperziona faza u tečnosti kao disperzionom sredstvu. Pigment može, ali i ne mora biti obojen, dok rastvarač može biti organski ili vodeni.
Prvo crno mastilo za pisanje razvijeno je pre 2500. godine pre nove ere. Napravljeno je od čađi u vodi, pri čemu je taj sistem bio stabilizovan smolom ili materijalima poput belanca iz jajeta. Od razvoja hemije je zavisio i kvalitet pera. Kao najbolje pero u istoriji, mnogi navode „Parker 51“, istovremeno i jedno od dizajnerskih ostvarenja sa najviše stila. Vrh pera je napravljen od retkog i vrlo izdržljivog elementa rutenijuma.
Učenje hemije kroz umetnost
Umetnost, sa druge strane, može poslužiti kao sjajna ilustracija raznih hemijskih procesa i pomoći u razumevanju naučnih principa. U pojedinim izdanjima udžbenika mogu se pronaći crteži koji prikazuju odgovarajuće hemijske reakcije.
Poezija takođe ima svoje mesto u nastavi hemije. Pisanjem pesama i kreiranjem postera u skladu sa odgovarajućom oblasti iz hemije, pružena je mogućnost da se koncepti koji deluju komplikovano približe učenicima. Metrika u poeziji i razmera postera u skladu su sa metodičnošću kojom se odlikuje hemija. Istovremeno, ovakav pristup omogućava učenicima da više uživaju u učenju, da budu jedinstveni, kreativni, ali im i pomaže da lakše demonstriraju svoje znanje.
Muzika se takođe može primeniti u nastavi. Ako bismo pažljivije slušali određenu numeru, uočili bismo pravilnosti koje se ponavljaju, „formule“ po kojima se ponašaju tonovi. Hemičari su često u potrazi za pravilnostima po kojima se nešto dešava, bilo da se radi o reaktivnosti, rasporedu elemenata u periodnom sistemu, rasporedu atoma u molekulu ili kako to utiče na fizička svojstva. Uočavanje pravilnosti i njihovo povezivanje u okviru obe oblasti, može pomoći učenicima, posebno onima koji su muzički nadareni, da lakše prihvate hemijske mehanizme i naprave sopstveni koncept rada.
Zajednički novčić
Ovo su samo pojedini primeri u mnoštvu onih koji pokazuju da se umetnost i hemija ne mogu striktno odvojiti, ma koliko delovale nespojivo, različito. Zahvaljujući njihovoj kombinaciji oblikujemo svet oko sebe, te se zaista mogu posmatrati kao dve strane istog novčića. Na taj način, u svakom hemičaru možemo pronaći umetnika, u svakom umetniku hemičara, pri čemu jedan drugome stalno otkrivaju nove mogućnosti.
Autorka: Isidora Šišaković
Izvori
Tekst:
„Kašika koja nestaje“, Sem Kin, Laguna (2018)
https://www.chemistryworld.com/feature/the-colourful-science/7448.article
https://edu.rsc.org/resources/egyptian-blue/1625.article
https://edu.rsc.org/feature/chemistry-and-music/2000070.article
https://pubs.acs.org/doi/10.1021/ed4003089
„Opšta hemija“, B. V. Njekrasov, Naučna knjiga (1971)
https://www.youtube.com/watch?v=hYZWv0B_2sU
https://www.chemistryworld.com/features/agatha-christie-the-queen-of-crime-chemistry/8911.article
https://www.chemistryworld.com/news/ink-chemistry/3002158.article#/
Slike:
Slika 1: https://www.chemistryworld.com/feature/the-colourful-science/7448.article (pećina Altamira, Španija)
Slika 2: https://edu.rsc.org/resources/egyptian-blue/1625.article
Slika 3: https://www.chemistryworld.com/feature/the-colourful-science/7448.article
Slika 4: http://www.penhero.com/PenGallery/Parker/ParkerAds05.htm
Slika 5: „Opšta hemija“, B. V. Njekrasov, Naučna knjiga (1971)
*Tekst je prvobitno objavljen u časopisu „Pozitron“
