(Đorđe D. Sibinović, Plač mačke Božije, Službeni glasnik, Beograd, 2021)
Nova knjiga Plač mačke Božije Đorđa Sibinovića posvećena je nedavno preminulom reditelju, Goranu Paskaljeviću. Kao svojevrsna ukrštenica stvarnosti i fikcije, u ovom trenutku predstavlja jedno od najboljih i najznačajnijih dela Đorđa Sibinovića.
U podnaslovu knjige stoji žanrovsko određenje bajka. Ovaj roman je utoliko bajka ukoliko je život sam po sebi bajka. On je utoliko i fikcija, ukoliko je život sam po sebi takav. Unutar knjige nalazimo nekoliko žanrovskih rešenja, različite formalističke pristupe tekstu (umetnuti delovi scenarija i bolničkih izveštaja) što sve ukupno od ove bajke čini savremeni roman hibrid u kojem većim delom dominiraju dokumentarni, socijalni i porodični žanr sa značajnim primesama esejistike i dijaloga. Plač mačke Božije, pored osnovnih vrednosnih funkcija koje ima (saznajna i etička), svoj estetski nivo nosi kao oreol, kao lepotu koja se sama po sebi stvara iz esencije dela.
Naslovom Plač mačke Božije, namesto „Plač majke Božije“, inicirana je zamena ljudskog sa životinjskim, ne idejom onoga koji stvara fikciju u ovoj knjizi, već idejom nedokučivih ljudskih sudbina koje su ponekad nadrealnije od onoga što može smisliti umetnost. Ako znamo da se sakralni tekst Plača matere Božje peva nakon povečerja za dane Uskrsa i da ovaj plač potresno svedoči Bogorodičinom bolu zbog raspetoga sina, i mačji plač deteta jednako je potresan, bolan i čini čoveka nemoćnim pred ovakvom bolesti, pred sindromom poremećaja petog hromozoma. Otuda je imenica „plač“ sa sintagmom „mačka Božija“ iskorišćena da ukaže i na božansko (prirodno) poreklo životinje i čovekove veze sa životinjskim svetom od kojeg je mislio da se uzdigao svešću, a u koji se lako vraća kada povredi Božji poredak stvari.
Ovaj roman s pravom počinje krajem 19. veka opisujući sudbinu Volfganga Holca, graditelja šetališta koji kao da će popločati simboličan put svim potonjim sudbinama sličnim svojoj. Holc je skončao nakon rođenja bolesne ćerke. Verovatno se ubio. Stoga od 19. do 21. veka ispisuje se jedna linija odnosa roditelja prema hendikepiranoj deci, pre svega očeva koje sociolozi smatraju odgovornim za prihvatanje ili ne prihvatanje deteta: „Očevi prvi gube strpljenje, odlaze od kuće, iznose racionalnu argumentaciju, i oni insistiraju da hendikepirano dete bude isključeno iz porodičnog okruženja… majke ćute.“ Otuda će se u slučaju devojčice sa posebnim sindromom mačjeg plača ta figura i te kako iscrtati i kao krivac i kao onaj ko je poremetio Božje zakone, a na mesto njega izrašće figura dede po majci, zaštitnika i borca za svoju bolesnu unučicu.
Plač mačke Božije nastao je iz srca života i nepreglednog mora preplitanja sudbina: time je i više nego značajan kao svedočanstvo da su ljudi povezani nevidljivim nitima, da se sinhronizacija događaja ponekad dešava voljom neke više promisli i da umetnost, ljudskost i humanost mogu da promene nečiji život.
Paralelizam i najbitniji momenat dela očitavaju se u trenutku rađanja jedne ideje i njenog predočavanja piscu knjige od strane reditelja Paskaljevića. On želi da Sibinović napiše scenario za film koji će se baviti marginalnom grupom ljudi, tačnije hendikepiranom decom. Ali o hendikepu koji bi postao predmet filma, reditelj razmišlja kao o nekoj posebnosti koja mora biti u ovom slučaju takva da ispriča priču do one mere koja će postati mera prosvetljenja gledalaca:
„Snimio sam San zimske noći, metaforu o našem kolektivnom autizmu, koju je donela stvarna autistična devojčica. Hoću da to produbim. Hoću da snimim još jedan, drugačiji film o bolesnoj devojčici. Film o razlici koje se svi kod nas plaše i zgražavaju. Hoću metaforu različitosti koja će pokazati da nije ljubav ako volimo samo one koji su nam slični. Hoću da pokažem kako možemo biti bolji ljudi samo ako shvatimo da nas razlika određuje prema drugima i prema sebi.“
U tom trenutku, paralelno, rođena je devojčica koja prva i jedina ikada u istoriji bolesti srpske dece, nosi sindrom mačjeg plača. Tako će se reditelj koji traga za „zamišljenim hendikepom“ i slučaj devojčice ukrstiti u socijalnoj ustanovi. Tako će Paskaljević i Sibinović početi da rade na filmu Mačiji plač.
Nije slučajno pisac Sibinović izabran da postane scenarista filma. Podsetimo se samo njegovog prethodnog romana Roditelji koji je duboko zadirao u polje porodice, odnosa roditelja prema deci i unucima, u žensku subkulturu i marginalne grupe žrtava silovanja čiji se glas gotovo nikada ne čuje. Sibinović je, kako Paskaljević zapaža, shvatio da „fabula mora da dolazi iz života, talenat da organizuje dramaturgiju, a režija, ili siže, svejedno, dolazi iz magije…“ Veliki reditelj podučava: „Moramo se vratiti životu… I kada pričaš bajku, onaj koji sluša mora da ti poveruje. Njegovo iskustvo, čak i njegova mašta, kako god da posmatraš, dolaze jedino iz života.“ U mnogim tačkama knjiga preispituje odnos tvorca, dela i konzumenta, odnos života i umetnosti, stvarnog i izmišljenog, ali nikada preko granice koja je postavljena, a ta je granica jedini pravi Tvorac, svedržitelj svega na nebu i na zemlji. Stoga reditelj i pisac postaju pero u rukama Gospoda, promisao koja će po Božijim zakonima devojčicu Srnu odvesti tamo gde pripada – njenoj porodici, majci Darinki, dedi Milanu i baki Anici.
Plač mačke Božije je knjiga koja nas opominje. Ona je knjiga o ljudskosti i prijateljstvu, o umetnicima koji se ne boje stvarnog života, o uticaju umetnosti i autoriteta na društvo, o oporavku tela i duše; ovo je knjiga o porodici, najvažnijoj ćeliji društva, o nasilju i nasilnicima, žrtvama i nevinima koji stradaju u lošim međuljudskim odnosima, o različitosti, deci koja se rađaju telesno drugačija, sa raznim vrstama hendikepa, o roditeljima, socijalnim službama i njihovim radnicima, komšijama, gradovima, društvu koje „Božije ljude“ ne prihvata! Sve to će u ovoj knjizi-svedočenju, istini o svima nama, kao da mu je to poslednji zemaljski pozdrav, okrenuti naglavačke reditelj Paskaljević i njegov prijatelj pisac.
No, kao da je plan bio drugačiji, kao da je neko unapred znao da film neće biti snimljen, ali da će knjiga o tome biti napisana:
„Čekaj me. Kad se vratim, završavamo naš film. Lepi Đole.“
„Čekaću te. Moramo da ga završimo. Trajaće večno ako ga ne završimo. Maestro Paskaljević.“
Paskaljević se iz Pariza nije vratio. Film nije završen. Dakle, trajaće večno. Jer ova priča je tako počela, ona i ne može da bude završena. U Bogu je sve večno.
Autorka: Milica Milenković
Izvor: Sedma sila