I dalje zveče Momine reči

Kako sam krenula retroaktivno sa iščitavanjem knjiga, uskoro ću biti u društvu Toma Sojera i Haklberi Fina ili ću sa Robinzonom zaglaviti na kakvom pustom ostrvu, a društvo će mi praviti neki Petko. I eto između razne „teške literature“, Momo je počeo da iskače sa raznoraznih mesta. Iz izloga, u fizičkom obličju nekog, njemu sličnog, usputnog prolaznika. Nemojte pogrešno da protumačite, ovo nije nimalo laka materija. U njegovim knjigama, romanima, hronikama, provejava sama ogoljenost, čisto pulsiranje života. A tu je i njegovo oštro, pronicljivo oko, koje detektuje, razodevajući, šta se krije iza kulisa, maski ugodnog života srednjeg staleža. Sa nemogućih mesta je izranjao, zaista.

U automobilu jedne drugarice, koja me je vozila do Vukovog spomenika, žuti hrbat, novog izdanja „Beležaka jedne Ane“, udobno se zavalio na zadnjem sedištu. Dok sam petljala sa pojasom, osvrnula sam se i tamo na zadnjem sedištu auta, ugledala njene žute korice. Ali, pitam se, šta reći o Momi, a da nije rečeno, pribeleženo, napisano?! Njegove reči i dalje odzvanjaju Beogradskim pločnikom. Sigurna sam da ste se već susreli sa njim, da ste nabasali, namenski ili pukim slučajem, negde, možda, u pubertetskim godinama ili pak malo kasnije. Ili dok ste na peronu čekali neki voz, koji će vas odvesti do susednog grada ili dok ste bazali užarenim pločnikom, opustelog grada, nekog jula, tražeći osveženje i sklonište. Ja sam ga čitala u pubertetskim godinama i pomogao mi je da preležim te, izrazito, turbulentne godine. Momo Kapor, pisac, hroničar jednog vremena, jedne savremenosti, boem, slikar. Jedan kozer sa Beogradskih ulica, rođeni Sarajlija, koji je zveckao rečima, ko što drugi zveckaju ključevima. Prosipao je svoje reči, po beogradskim ulicama, natapajući plodna polja savremene, srpske književnosti. A ja sam, nanovo, otvorila prve stranice „Beležaka jedne Ane“.

A Anu susrećemo i danas na ulicama metropole, u učionicama kakve omrežene srednje škole ili u amfiteatru na predavanjima, u klubovima i ponoćnim bazanjima. To mogu biti Beleške jedne Ane ili Sanje, Marte, Marije ili Jelene. Svi se možemo, na trenutak, pronaći na stranicama ovih beleški, u ulozi junaka ili pak, epizodnog statiste. A tu je i , našim periskopom posmatran, izmenjeni Beograd, drugačiji, al’ opet nekako isti, od ovog čiji smo usputni prolaznici. To je neki novo-stari Beograd, koji se promalja na stranicama ovog romana, čija je jedina svrha, prema rečima samog autora, da zabavi čitaoca. To je vreme sedamdesetih godina, vreme relativno udaljeno od sadašnjosti, al’ opet, tako blisko i prepoznatljivo.

Bešumno šljapkanje prestoničkim ulicama, onako besciljno, prosto prepuštanje čarima narastajuće metropole, sasvim je identično. Ali sam grad je porastao, pa se raskrupnjao, poput nabubrelih višanja na granama koje se savijaju. U ono vreme, a prema kazivanju ondašnjih studenata, mojih roditelja, Žarkovo je bilo tek selo pokraj Beograda, dok je danas izuzetno povezano sa samim prestoničkim centrom. Prema kazivanjima tadašnjih saučesnika, mogli ste da spavate po parkovima, sa džepovima punim love, niko vas ne bi ni takao. A ujutru kad se probudite, lova, netaknuta, i dalje bi se prelivala iz vaših džepova. Danas, ne znam da li bih se usudila da proverim da li se nešto promenilo po tom pitanju. I naravno, muzika, kao glavno obeležje tog vremena. Muzika, u ulozi pokreta otpora, kao bunt, ulazak u neki drugi svet. A naši prvi koraci u noćnim izlascima propraćeni su zvucima dens ritma. No, kad se uporedi sa današnjim muzičkim repertoarom, taj dens ritam zvuči, neočekivano, osvežavajuće. I Cepelin, kao stecište svih onih, željnih dobrog provoda. To se promenilo, pogotovo sad u dobi ove sumanute, savremene korona pošasti.

Gotovo su isti isečci scene, koji provejavaju, kad nam gosti dolaze u posetu, pa uređujemo naše osrednje nameštene stanove, pritom se trudeći da zadivimo pridošle dođoše. U tu svrhu izvodimo decu na pozornicu i pokretima pantomimičara ukazujemo na njihove dodatne vannastavne aktivnosti. Glasno deklamujemo, potvrđujući njihove rasporede za časove tenisa, mačevanja, sa jednim ciljem da zadivimo sve prisutne, A samo potpaljujemo njihovu zavist, koja je nevešto prikrivena „oduševljenim pohvalama“. Predstavljamo se na najbolji mogući način, igrajući uloge u filmu zvanom „Život“. Kao dekoraciju, na trpezu iznosimo lažno bogatstvo, podržavajući savremenu biznis aristokratiju. A ta samoproklamovana elita, juri i grabi, ne obazirući se na njihove imitatore. Strani su mi ti, lovatori, nisam se inflitrirala u njihove redove, niti su  mi poznati njihovi maniri, ako ih imaju, čisto sumnjam u to.

Ali nešto mi govori da ih se ne tiče da li će se fino ogledati u očima drugih. Ne trepere ushićeno, kako bi sa prikrivenim zadovoljstvom izazvali zavist i sujetu drugih, sa kojima stupaju u kontakte i interakciju. Nešto mi govori, da gore pomenuti, olako, ne pristaju na tu igru izazivanja, prikrivenog divljenja i zavođenja, kako bi postali bolji i zanosniji u očima drugih. Pak, neki od njih pokleknu, nesvesno i bivaju uvučeni u tu nadasve sumanutu igru. A ima i onih pravih igrača, koji se ne obaziru na te blasfemične, malograđanske igrarije. Pravi igrači gledaju svoja posla, oni su glavni junaci svojih života. No, iz Mominog raznorodnog opusa izdvojila bih i Unu, koja je ekranizivana. Ljubav i šta posle ljubavi ostaje. Razlika od dvadeset godina između glavnih protagonista, Une i profesora Babića. Jurnjava za karijerom, za društvenim statusom, ispraznost otmenih okupljanja, koja su začinjena uvek istim filozofskim opsevacijama…

A iza svega toga, zapravo stoji ona ljubav iz detinjstva koju ste zamišljali, idealizujući je, za vreme puberteta i kasnije tokom celog života. I nastavljate da tragate za njim, možda vam je promakla za dlaku, ali možete da vidite tu anamorfnu priliku, koja vas proganja već na samom startu. I uvek iza te hiperbolične jurnjave za karijerom, letovanjima, zimovanjima, druženjima, hvalospevima, levitira ta ljubav iz detinjstva, koja nas vodi. Na kraju krajeva, ljubav nam je svima potrebna. Zato dok tragate za tom lelujavom idealizovanom ljubavlju, na pauzi, između predaha, dok sakupljate snagu da nastavite potragu, čitajte Kapora Momu. Vrcav i nestašan, pun suve realnosti, koju poput mađioničara preobličava u neku esenciju golicavog prkosa.

Autorka: Aleksandra Čolić Spasić

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment