Poezija: Kafana

Boga više nema.
Zaboravio je na nas.
To sam saznao jednog dana dok sam naslonjen na ogradu jeo jabuku.
Zli ljudi su se pojavili,
da sapletu poštenog čoveka i gurnu ga u jarak iz kog ne može da se izvuče.
On puzeći pokušava da preživi.

Počela je kiša.
Pošten čovek se zaglavio u blatu…
A ja sam se sklonio u kafanu koja je smrdela na zagorelo meso i svinjski prdež.
U njoj sam zaboravio na Boga i poštenog čoveka,
zagledan u ogromne dojke konobarice koja je došla da me usluži.
Naručio sam rakiju, ne gledajuću joj u oči.
Tražio sam da mi očisti sto,
da mi donese pikslu,
iako nisam imao cigarete,
samo da bi se ona što više naginjala…
Da bih bolje osmotrio te dve dinje što ih krije ispod majice.
Kada mi je donela treću rakiju, videh joj lice.
Odmah sam zaboravio na dinje…
Ponovo sam se setio Boga.
Bože, koji sam ja kreten!
Bila je rošava, bez pola zuba u vilici.
Brzo sam ispio rakiju, platio račun i izleteo iz kafane.

Kiša je prestala.
Nadam se da će se sunce što pre pojaviti,
da osuši blato,
da pošten čovek izađe iz jarka…
Ako ima Boga.

Autor: Bojan Lojković

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment