Proza: Abrakadabra

Bilo nekad, a i sada važi

Kada nemaš kome – a ti Zemlji kaži. 

Sazva ti jednom jedan car nekakav skup, a tu samo najučeniji behu. Pa ih priupita kakva je budućnost Zemlje; a mudraci, duge brade i još dužeg jezika, u glas govorahu – 

  • Svetli Care, iznad našeg Meseca, jedan car deset puta jači od Vas diše i pljuje. Njegovi će podanici doći i načiniće nas svojim robovima. I Vašem carevanju tu je kraj. 
  • O jebo im ja mater. No, reče drugi, javilo mi se u snovima carstvo krokodila. Sanjam ti ja tako da oni isto kao ljudi jedu i žive, al nisu ljudi no su krokodili. Naša Zemlja ima svoje Sunce a to Sunce ima svoju Zemlju i tamo sve neki gušteri i ale žive i vrebaju. 

A treći slušaše pa besno povika – 

  • A zar da se guštera plašim, a ni zmija me ujela nije? No bolje ti deri kožu i krati bradu, jer VAŠI, vaši su te koje će nas ubiti, Care moj. To kad se uš uvuče u kožu, u kosu, u kosti, tu nema pomoći ni leka. 
  • Jebo ja tu gamad. No će ljudi od čelika, da da, baš čelika, zavladati carstvom. 

I sve Car slušaše mirno, a mudraci ko mudraci, vazda isti zanat – psuju, viču, deru se. Te ko će biti jači ako se pobiju čovek, čovek s Meseca i gušter iz zemlje; te se kladiše i verom zaklinjahu, te se ušljivac našao uvređenim što niko ne vidi pošast ušaste vrste. A Car sve ćutke promatra, a brk mu se smeši. Pa pozva jednog prostog pastira što u slobodno vreme češlja bradu ušljivom, pa priupita – 

  • Deder, imaš li ti što mudro reći svome Caru? 

A ubogi pastir priđe bliže uhu Carevom pa prošapta – 

  • Dunuće snažan vihor kroz koji sat, a brade ovih mudrih ljudi, neka im je svaka hvala na ovom i na onom svetu, postaće jedna. I dok se budu svađali čija je duža i ko je koga za bradu ščepao, prohujaće gospoda s vihorom, neka im je večna slava i hvala na ovom i onom svetu. 

A Caru beše veselo da sluša tu priču, a još veselije mu beše kad se mudre glave staše gađati batacima i jajima u žustroj raspravi, pa zamoli pastira još malo da priča. 

  • A šta Vam ja znam, veliki Care, ja znam samo ono što sam slušao od svoje babe, a ona od svoje, a ona od one pre, a ona od nekog pastira što je iste reči kroz frulicu vikao. Bio jednom jedan car… 

A Car, čuvši to, vide da je pastir najmudriji od svih, pa ga posla da reč u zemlju poseje i zasadi. Careva se ne odbija, pa naš junak iskopa raku, jer raka je vazda opšte mesto, pa unutra vrisnu

BIO JEDNOM JEDAN CAR

I taman kad htede da nastavi, dunu vetar s istoka, a mudre brade prođoše po predskazanju, i s vihorom odoše na Mesec i ko zna u koje srce Zemlje, a pastir mrtav pade u raku što je sam iskopao. 

A Car se uzdiže sa Zemlje pa reče – 

Živi, Zemljo, nek se frula ori

Sviraj Zemljo, nek se priča zbori

Sviraj Zemljo, jer ta Reč je sjaj

Pamti šta se zbilo 

Once upon a time. 

A tu gde pastir mrtav pade na grobu će izniknuti svirale za neko novo pokolenje. Jer ništa se na zemlji ne može sakriti, ne može se sakriti grad ako na gori stoji i ne može se ućutkati pesma tog pastira hrabra – U vreme ono beše Car i ABRAKADABRA. 

Autorka: Anamarija Milovanović

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment