Intervju: Đorđe D. Sibinović – „Pravo i književnost svakoga jutra izlaze u svet iz iste postelje!“

Niko od nas ne može da promeni imperijalne sile da ne proždiru obične ljudske sudbine, male nevidljive živote koji im ničim svojim ne stoje na putu poremećenog hoda ka patologiji svemoći.

„Kad bi Đavo znao gde će pasti, on bi seo“. Niko ne zna kuda ide ovaj svet, ali svi znamo da ga vodi Đavo i da on ne mari ni svoj ni naš izvestan i očigledan pad.“, kaže Đorđe D.Sibinović, autor 22 knjige proze i poezije, romana i nagrada „Miroslav Antić“,“Vukova zadužbina“,“Milan Rakić“ i „Majevički vijenac“. Ova istina o đavolu s početka ovog teksta upravo nas navodi na surove istine u njegovom najnovijem romanu „Nizvodno“ gde je, kako reče u jednom intervju: „Sve što postoji je istina. Problem sa istinom počinje u nedostatku prostora u kojem će je čovek saznati izvan pritiska aktuelne zbilje, izvan kulture i ideologije. Čovek se nije izborio za mesto sa kojeg će mirno i ubedljivo ispričati svoju priču zato počinje da laže i laž činom rađanja, postojanjem postaje istina. Najozbiljniji pokušaj da istina bude ispričana zasnovan je u preseku istorijske i literarne istine. Istorijska počiva u sirovoj sili stvarnosti, a literarna u pokušajima teksta da postane vidljiv kao istina, prvo propovednikova, a zatim i sledbenikova. U romanu „Nizvodno“ sam želeo da otvaranje cveta, nastajanje ulice i razvoj ličnosti u jedinstvenom vremenu i prostoru budu prikazani kao ravnopravni alati razumevanja istine. Rukovodio sam se idejom da tekst treba da shvati život, a ne da nam ponudi sopstvenu logiku kao neprepoznatljivu instrukciju biografije. Svakui junak je i heroj i gnjida. Bez toga nema priče kojoj ponovo možemo poverovati.“

Eventualno nerazumevanje poruka njegovih romana rezultat je vremena u kome je zavladalo vreme drugih „vrednosti“. Tako i toliko da sve drugo, i drugačije od učmalosti nam izgleda nestvarno. Ali ako je tako onda je neizbežno i neizvesno pitanje: a šta će biti sa autorom dok se mi dozovemo pameti i prihvatimo njegovu stvarnost? To, svakako nije dobro. Jer dobro je dobro tamo gde je sve dobro?! Daj bože da je uvek tako, a ne da nas satiru neukusnim i besmislenim rijalitijima, obmanama, potrebom da nam smuče stvarni istiniti život klao najjaču stvar na ovom svetu? Ljudi učenjem i prosvećivanjem pobeđuju ratove, ljudi prave ljude…? A toga nema nigde na domak ruke!

– „Samo je život svetinja”, izjavio je Vilijam Blejk, a ja dodajem da drugih svetinja nema. Upravo je u tome problem, sve ostale tzv. „svetinje”, upravo su “intepretacije” na koje mislim kad kažem da smetaju životu da se ostvari i razvije kao jedino mesto za čoveka, kao njegova, kako se to sad popularno kaže, “sigurna kuća”. Pozitivna energija dolazi iz akcije a ne iz molitve. Akcija nužno proizvodi greške, ne retko i grehove ali njen neprikinuti tok otvara realno polje nade; korekcije takvih zastoja moguće su samo kao neposredno, iskustveno opažanje viškova a istrajnost subjekta kao živa snaga njihovog otklanjanja. Ko će očistiti ulicu ako se celoga dana budemo “molili” da ona bude čista?! Ne treba niko da nam propoveda da je i čistoća i čistota bolja od prljavštine i zla, ali interpretaciji života kao ideologiji i posebno, religiji sveta, neophodno je da bi postojala, da “neko” odredi “šta” će se čistiti i “ko” će čistiti, kao i da posebno označi “koga” očistiti i “šta” odbaciti. U tome je najveći problem života i njegovih interpretacija. Ako postoji Bog, onda je to samo i isključivo Red, iz koga logično i nužno proizlazi Poredak u kojem sve i svako nalazi svoje mesto. Bog nema bradu i ne voli hrišćane više nego muslimane jer onda to ne bi mogao biti. Kada voliš svoje, nisi dobar nego pristrasan, ako voliš sve, onda daješ šansu životu, greškama ali i njihovom ispravljanju u ambijentu podrške, a ne straha od kazne. Naravno da je život najuzvišenija vrednost i da su intepretacije mogle da ga zaustave već bi ovaj svet propao u samorazaranju ideoloških i religijskih modela koji ne odustaju da ga pokore i zaustave. I nikada neće uspeti u tome. Život pokreće moju energiju, živi život, želja da u njemu budem bolji, da u njemu ispravim svoje greške, da u životu okajem grehe, da životom platim svoje dugove, da se životom pokajem i da u životu zavolim svet i ljude u njemu onakve kakvi oni jesu, a ne kakvi bi meni odgovarali, a ne da se u životu svidim Bogu i njegovom interpretativnom modelu življenja. Pa da posle života, u miru, Bogu pripvedam o svemu tome.

Vi pišete, dakle postojite?

– Takve stvari se ne zaboravljaju jer one ne spadaju u korpus događaja koji se pamte, one su sastavni deo bića, karaktera, ličnosti i svih kanala lične i društvene prohodnosti i vidljivosti. Pišem od kako sam naučio da pišem. Početni motivi, ili, lako socijalizovani nagoni, odnosili su se na nestrpljivo traganje za mestom u vršnjačkoj grupi i ubrzano napredovanje na lestvici dečije moći. Prva moja pesma-pesmica objavljena je u Glasu Podrinja kao nagrađena na školskom takmičenju. Taj isečak iz novina moj tata nosio je u novčaniku dok nisam svršio prava. Stvari su se kasnije razvijale izvan moje svesti i plana. U Gimnaziji sam pisao temate i pobeđivao. To me činilo važnim pa sam birao taj put kao najlakši za cilj sazrevanja. Fakultet je doneo i jačanje i pad motivacije. Prava sam upisao sa namerom da postanem novinar i da oštrom društvenom kritikom menjam svet, kao i svaki ostrašćeni klinac zadojen idealima socijalne pravde. Vrlo brzo sam morao da potražim rezervni motiv opstanka na jednoj veoma teškoj i zahtevnoj nauci. Od novinarstva sam se rastao pre nego što sam i stupio na tu plemenitu dužnost. Pisanje se razvijalo kao baza osnovne veštine pretvaranja znanja u praksu i identitet. Ali, ni tada nisam bio „pisac“. Poslediplomske studije otvorile su polje metodološkog pozicioniranja u jasna pravila strukture teksta i tada sam počeo da osećam da mi je pisanje važno i da preko teksta u najkraćoj jedinici vremena i na ograničenom prostoru, mogu da kažem važne stvari na svoj način. Naravno, poštujući dostignuta pravila o pisanju i stvaranju. Posle te faze više ništa nije moglo da zameni pisanje kao centralni oblik mog postojanja. Sada ne mogu da zaspim dok „nešto“ ne napišem.

Dakle, sve knjige su najbolje i najgore

A bili ste adokat,doktoriraliste pravo i jednom ste mu rekli – doviđenja?! Kako Vam pada taj život, hod na dva koloseka, istodobno uzimajući u obzir da je reč o posve različitim kolosecima i putevima? Koja profesija više trpi i kako uspevate da brodite jednako uspešno i u jednim i u drugim vodama. Mislim na književnost i pravo? 

– Svoj život shvatam kao totalnu pojavu. Ne pristajem na podelu pretvaranja sopstvenog doživljaja sveta u naknadnu podelu oblika preko kojih ću ga razvrstati i nastaviti učešće u njemu. Nikad nisam video sebe kao pravnika nego kao čoveka koji stremi sveukupnom ostvarenju ličnosti dok se bavi pravom kao akutnim povodom. Neću da budem vojnik norme. Tako je i sa pisanjem. Nisam ja nikakav pisac koji prestaje da bude sve ono što jeste kad seda ispred praznog papira. Neću da sa lulom i maramom očajavam nad sudbinom književnih junaka. I tada, i uvek, i kao pravnik i kao pisac, a pre svega kao čovek, ja sam Đorđe Sibinović koji radeći to što radi pokušava da u svoj rad ugradi sve svoje znanje i da bez ostatka, više od znanja, više od poštenja, više od dubinskih osećanja, pruži svetu najbolje od sebe. Pravo i književnost svakoga jutra izlaze u svet iz iste postelje! To je parafraza pametne misli uz koju sam uspeo da razrešim podeljeni identitet o kojem govorite. Naime, za ljude koji ne mogu da zamisle svoj život bez pravde i ljubavi ne postoje podobniji dometi ljudskog iskustva preko kojih se u pojedinačnom životu može više doživeti od svetih ideala pravde i ljubavi nego što su pravo i umetnost, u mom slučaju književnost. Moja sudbina, tako gledano, bila je predodređena. Iako, naravno, pravdu je nemoguće pronaći posredstvom prava kao ni ljubav uz pomoć književnosti, ali, kada to shvatite, već biva kasno, ostajete čvrsto srasli u ta dva tla duhovnosti. Kada sam kao hiperaktivno dete bio predmet analize mešovite komisije stručnjaka, njihov izveštaj počinjao je: „prenaglašeno osećanje pravde praćeno nekontrolisanom emotivnošću….“, i tako dalje. Dakle, niko tu ne trpi. U stanju Lirovske nezasitosti životom ništa drugo i ništa manje nisam mogao ni da poželim za sebe nego da „isterujem“ pravdu i tražim veliku i bezuslovnu ljubav. 

Vaš novi roman „Nizvodno“ pliva više nego dobro u knjižarama. Najavili ste ga kao središnju knjigu trilogije kojom narednih godina nameravate da zaokružite svoj prvi prozni ciklus. U njemu već na početku dajete prve odrednice prostora pa i karaktera onoga što ste naumili da ispričate. Vrlo čarobno uvlačite čitaoce u lavirnit priče. Što reče Živadin K. Mitrović čitajući ga „krenemo radoznalo i halapljivo da trčimo za sudbinama glavnih junaka koji će nas provesti kroz dvadeseti vek od Velikog do Drugog svetskog rata i dalje do juna 68. godine…“. U prethodnom romanu „Pogrešno“, takođe sijaset iznenađenja. Koju svoju knjigu smatrate najboljom i zašto?

– Na to pitanje nije moguće odgovoriti. Ili, da ublažim sopstvenu nemoć eufemističkom samosažaljivošću, veoma je teško tačno odgovriti na to pitanje. O ukusima se ne raspravlja. Standardi kvaliteta ukinuti su postmodernističkom relativizacijom svega postojećeg. Dakle, sve knjige su najbolje i najgore. Ruso je u Rečniku umetnosti prvi uveo subjektivnost u pojam „umetničkog kvaliteta“ navodeći sledeći primer: „ako upitate žabca šta je najlepše na svetu, budite sigurni da će vam on reći, to je moja žaba!“. Za knjige poezije za koje sam mislio da su suštinska novota pevanja nisam dobio ni elementarnu recepciju, za neke za koje sam mislio da su korektne, dobio sam prestižne nagrade. Ipak, na stranu izvlačenje, najbolja moja knjiga je zbirka eseja GODINA BUNTA. Tekst koji ne nosi lični pečat nije umetnički. On može biti naučan ako izdrži objektivnu metodološku proveru. Ali, on nikada ne može izdržati proveru „sveta vrednosti prema svetu stvarnosti“ iz koga dolazi svedočenje i odabir tematizacije. U toj knjizi trudio sam se da lični pečat ostavim načinom pisanja, poštenim odabirom činjenica i potpunom zaštitom od metodološke instrumentalizacije međusobnog saodnošenja njihovog značenja radi postizanja efekata posrednog dokazivanja početne hipoteze. Naime, birao sam teme iz aktuelne zbilje koje su svoju aktuelnost dokazale epohalnim ponavljanjem bez ideološkog porekla. Dakle, problemi roda a ne senzacije stvarnosti. Nisam stajao na stranu ni jednog iznetog argumenta ali je u svakoj rečenici jasno šta mislim i za koje vrednosti se zalažem. Dokaz za ovu tvrdnju je i taj što sam se tom knjigom svima zamerio. 

Sabornost i samilost ostaju malima kao jedini put opstanka

„Nizvodno“, ali i prethodne knjige, uostalom, zavredile su pažnju vrhunskih kriticara, kakav je recimo jedan Petar Arbutina. U salvi lepih reci privuklo me je poređenje sa Tolstojem, Ćosicem… Kako ste gradili poslednju knjigu?Kako biste je predstavili čpitaocu koji tek treba da je pročita?

-Oslobođen straha od kritičarskog žanrovskog razvrstavanja, NIZVODNO sam napisao onako kako sam želeo da ga pročitam a nisam uspevao. Pisao sam roman u nepomirljivosti velikog narativa koji je pretežni književni senzibilitet odbacio i postmodernističke fragmentarnosti u kojoj se izgubila celina svake istine. Pokazujući tako, pre svega u domenu narativa, da kontrolišem tendencije kao i veštinu pisanja, ali da ne prihvatam pomodarstvao umesto dubokog osećanja života za koji je forma tek jedan od mogućih oblika postojanja. Naime, u romanima epohe nisam uspevao da pronađem dovoljno napora da ideološko ne prevagne u pretežno autorsko opredeljenje što mi je smetalo još u lektiri i što se na žalost velikih nacionalnih pisaca pokazalo kao glavno ograničenje njihovog dela. Opet, u delima duboke egzistencijalne drame, nedostajao mi je suptilno diferenciran društveni plan kao bitna podloga sižea i pored vrhunskih dometa eksplikacije ličnih drama. Ne želim da navodim konkretna dela. Epoha je društveni plan razvoja fabule u romanu NIZVODNO. Porodice su prirodne formacije preko kojih se odnosi likova ukrštaju sa konkretnim okolnostima. Želeo sam da epoha i pojedinac budu u ravnoteži značenja i simbola koji dolaze do čitaoca izvan ideološke dominacije kao glavne sugestije razumevanja poente. Pisao sam roman kao izveštaj ili reportažu. Nisam imao plan šta će se dogoditi junacima. Građa je autentična i objektivno proverljiva a uloga konkretnih likova brani strategiju razvoja priče. U romanu je sve istina. Sve što postoji je istina o sebi. To mi je bilo najvažnije. Daleko važnije od načina na koji će priča biti ispričana. Bilo mi je važno da čitalac poveruje u NIZVODNO a ne da roman bude napisan prema merilima aktuelne književne teorije. 

Ko su Vaši junaci? Kako ste ih gradili? 

– Književni junaci uvek govore više od sudbina kojima su predstavljeni. Ako nema tog preobražajnog potencijala priča se lokalizuje i stvar ostaje ispod nivoa univerzalnog razumevanja individualnih gestova koji su važniji od biografske uzbudljivosti pojedinačnog života. U tome vidim veštinu pisanja i značaj književnosti. Svaki život je dostojan tematizacije, svaka ljudska priča i drama zaslužuje obradu. Ali, lepota naših života obitava u viškovima koji oni proizvode i u mogućnostima da se preko njih identifikuju vrednosti, epohe i da poenta prenese mogućnost svrstavanja, da se naprave razlike koje su vidljive bez dodatnih objašnjenja i tumačenja. Svaka baba može da ispriča svoj roman. Ali, u njemu samo ono što ostaje visoko relevantno iskustvo i doživljaj zaslužuje dublju pažnju preko koje se napreduje i u ljudskosti i u istoriji. Primer takvog kreiranja književnog lika je Stevan Cerović za kojeg je teško reći da ne predstavlja glavnog junaka romana NIZVODNO. Međutim, Stevan Cerović nije glavni lik romana. Gotovo da je zloupotrebljen radi metaforičkog transfera epohalnih zastranjenja i mogućnosti odbrane ličnog izbora. Stevan Cerović je lik koji nosi dramu veka, naroda i egzistencije. To je previše. Ali, u romanu to je logična žrtva u ime visokog potencijala transfera simboličkog žarišta epohalne patologije i opstanka pojedinca po svaku cenu. U sudbini Stevana Cerovića, ratnog siročeta, dobrog čoveka, poštenog radnika i nemoćnog agensa istorije, vidi se sav tragizam roda i pojedinca, jer u njegovoj propasti, pre svega zbog ličnih grešaka, ali i neminovnosti kojoj nije bilo moguće umaći zahvaljujući epohalnoj nemilosrdnosti zakona istorijskog rasporeda moći, očitava se više od drame pojedinca, možda još više od nesreće jednog naroda.

Radnja Vašeg romana negde je u miljeu naših i erozija morala… devalvacije vrednsoti… a Vaš roman „Nizvodno“ ne „vuče“ u tom pravcu. S kakvim osećanjem ste pisali, stvarali ovaj roman?

– Roman sam pisao kao oproštajno pismo svojim unucima pokušavajući da na njih prenesem nemoć da odgovorim na jedno prosto pitanje: zašto moj narod ne može da se izmiri u svojoj zloj sudbi? Baš kao što ja, kao unuk, nisam to pismo primio od mojih dedova i pradedova. Istorijski posmatrano, mali narod uvek mora da računa sa izvesnim žrtvenim prinosom ljubavima starije braće. Bahatost i nepažnja pripadaju velikima. Sabornost i samilost ostaju malima kao jedini put opstanka. I oni to ne vide! Tu nema pomoći. Niko od nas ne može da promeni imperijalne sile da ne proždiru obične ljudske sudbine, male nevidljive živote koji im ničim svojim ne stoje na putu poremećenog hoda ka patologiji svemoći. To pokazuju istine da su sve te imperijalne sile spremne da besomučno uništavaju sopstveni rod i da žrtvuju milione svoje braće radi bolesnih ciljeva poremećenih vladara. Kako od takvih struktura, i kada su naklonjeni nekom malenom narodu, očekivati razumevanje za rodne sapetosti, uskogrudosti i nedoraslost istorijskim prilikama u kojima je stradanje neminovno? Međutim, naivno sam verovao da je moguće veliku patnju roda pretvoriti u iskustvo opstanka i dorasti do svesti zaustavljanja samoubilačkiog ponavljanja unutrašnjih razloga propasti. Posle svega što sam doživeo, znam da ja više nemam ništa da kažem svojoj deci i unucima na tu bolnu temu nemogućnosti proboja hibrisa i zle kobi sudbine samouništenja. Imam, međutim, duboku veru da su moja deca bolja od mene i da će ona biti dostojna svega onoga što nisu postigle generacije njihovoh predaka u kojima svoje mesto vidim kao bledu fleku jedne velike ideološke zablude pretvaranja ljudskosti u propalu ideologiju vremena u kojem sam se izgubio.

Onda je neminovno pitanje-koliko ste Vi,Vaše lično iskustvo,život utkani u ovu knjigu?

– Moj prethodni roman POGREŠNO nosio je svojevrstan autobiografski potencijal jedne generacije vaspitane na vrednostima koje nije pronašla u neposrednom životu. U romanu NIZVODNO mene nema. Pokušao sam da kao pošteni prolog posredujem između autentičnih priča i čitalaca preko naracije koja nije pristrasna i koja nije imala unapred pripremljen cilj koji po svaku cenu želi da dokaže. Moji roditelji su godište glavnih junaka, moj pradeda je ostavio kosti u „plavoj grobnici“, jednom mom dedi komunisti su sve oduzeli a sin, moj stric, završio je na Golom otoku, drugi deda trčao je „krvavi marš“, nosio trojicu na leđima i spasio im živote a sve vojske su ga izvodile na streljanje, ostatak života proveo je kao inhibirani pustinjak, otac je proživeo veoma pošten život učitelja noseći žig nedostojnog porekla. Ako tako gledamo na stvari, NIZVODNO je autobiografija o svima nama u dvadesetom veku.

Pišete i poeziju. Gde pronalazite nadahnuće za stvaranje?  

– Sve što nije iz života, nije vredno pažnje. Ali, to se odmah vidi i prepozna. Poezija je moje glavno polje postojanja. Pevanje je prvotno sricanje opstanka preko glasova u jezik i preko jezika u smisao. Bez poezije ne bih mogao da živim.

Budući da ste zavrsili pravne nauke, progovorite molim Vas malo i o stvarnosti koju živimo, a sa aspekta vladavine ili ,,vladavine,,prava… Slika pred našim očima kako lokalno, tako i globalno nije čini ni crno-bela, pre se moze govoriti o sivo-crnim nijansama. Kuda ide ovaj svet, gospodine Sibinovicu? 

– Ovo je još teže pitanje od onoga o najboljoj knjizi. „Kad bi Đavo znao gde će pasti, on bi seo“. Niko ne zna kuda ide ovaj svet ali svi znamo da ga vodi Đavo i da on ne mari ni svoj ni naš izvestan i očigledan pad. Pravo je doživelo nezapamćen sunovrat i poniženje ukidanjem njegovog značenja, pojma i funkcije u društvenim odnosima. Svekolike zloupotrebe vršene su preko polja prava ali nikada toliko očigledno kao danas. Nikada se nije više pričalo o pravu a da ga je bilo manje u našim životima. Danas gotovo da ne postoji ni najmanji deo društvene stvarnosti koji nije normiran i regulisan nekom pravnom normom a živimo interplanetarnu nepravdu i potpunu društvenu nemogućnost ostvarenja prava zvanično dostupnim kanalima. Lepoj ženi je dovoljno da prošeta ulicom i da svi opaze njenu lepotu. Nije potrebna ni reklama ni marketing, objašnjenja i tumačenja. Danas samo slušamo o vladavini prava, pravnim državama, standardima i statusima ali, na našu žalost, ništa od toga ne vidimo u sopstvenim životima. Sva naša prava gutaju sitna slova bankarskih fusnota i dogovori na marginama svetskih samita. Ne postoji ni jedan, čak ni onaj najefikasniji pravni poredak na svetu koji bi uspeo da primeni sve važeće pravne norme. Ali, njihovo pasivno postojanje samo širi prostor mogućih zloupotreba uskraćivanja sloboda aktiviranjem nedostupnih dispozicija preko kojih jedini i dominantni društveni odnos postaje TOTALNA KONTROLA. I kao najbljutavije ideologeme svake epohe, sve to radi se, prema rečima svih svetskih političara, radi mira u svetu, borbe protiv terorizma, zaštite manjinskih grupa i rodne ravnopravnosti. Kakve li ironije! Kad bi se nekada davno, bake i deke umorile od pričanja bajki, na proteste su odgovarali: „tako se varaju mala deca“! Nemam nikakvo poverenje u ovaj svet i više ne želim da ga menjam. Mislim da bih podelio sudbinu streljanih u Kragujevcu, ne bih ni pokušao da bežim.

Kako pišete, imate li svoje rituale, prvila? 

– Pišem noću i vikendima. Danju i preko nedelje zapisujem. Ispisujem tri beležnice dnevno, jedna je na radnom stolu u stanu, druga na poslu a treća je stalno u mojim rukama.

Recite mi da li ste imali uzora u knjizevnosti i koji su?

– Ako se ograničimo na dvadeseti vek, to su Skot Fitcerald, Džonatan Frenzen, Bertodl Breht, Herman Hese, Erih From, Mihajl Epštajn, Vladan Desnica, Milan Rakić, Dis i Ivo Andrić.

Kakvi su vam knjižnjevni planovi?

– Pišem završni roman trilogije, UZALUDNO. Priču o ljubavi iz POGREŠNOG i NIZVODNOG. Takođe, završavam knjigu poezije OLOVKA L.N. TOLSTOJ. Ona je druga knjiga u trilogiji MASTILOM POEZIJE uz već objavljenu OLOVKA VILIJAM ŠEKSPIR i knjigu koju tek treba da napišem OLOVKA F.M. DOSTOJEVSKI. Nadam se da ću uspeti da realizujem književne planove. Sve ću učiniti da tako bude.

Autor: Milorad Antonić

Related posts

Leave a Comment