Ne morate biti aristokrata da biste bili u opasnosti od splina. Melanholija ima način da ugrozi ljude svih staleža i imovnih stanja. Bilo da vam je dosta beskorisnog naklapanja na raskošnim balovima ili posustajete pod teretom desetosatnog radnog vremena, pitanje je dana kada će sve ono novo u vašem životu postati udobno a sve ono udobno neosetno preći u izanđalo i staro. Uostalom, šta mislite odakle nam odjednom sladoled od mortadele ili restoran u kome se jede iz posuđa u obliku klozetskih šolja?
Istina je, svaka nova godina dodaje nam još malo više umora kada hodamo uz stepenice ali to je vrsta umora koju ćutke tolerišemo kao neizbežni deo životnog ciklusa. Međutim, onoga trenutka kada se umorimo od očekivanih reči, predvidljivih slika i dobro poznatih ukusa, tada nastupaju egzistencijalne krize dvadesetih, kriza srednjih godina i depresija usamljenog penzionera.
Da bismo izbegli ovaj pogubni zamor, često posežemo za nečim potpuno novim, nečim što do samo pre nekoliko dana uopšte nije bilo ni blizu predmeta našeg interesovanja. Ovaj blagotvorni korak učiniće se jednostavnim onome ko se ne udubi dovoljno u njegove implikacije ali kada se setimo da je vreme novac a izvori razonode doslovno neiscrpni, shvatićemo da nam je za ovaj korak često potrebna pomoć dobronamernog vodiča.
Zato, imajući na umu tradicionalnu i iznenađujuće tačnu frazu majki širom Srbije koja otprilike glasi „Ne mozeš nešto da ne voliš ako ga nisi probao/la), želim da na virtuelni tanjir vaših razmišljanja serviram Isaka Asimova. Ali to nije sve! Baš kao što će popustljivija mama ili kosmopolitski nastrojena starija sestra natrpati u vaš kelj ili pasulj gomilu onih egzotičnih začina za koje zna da će nepodnošljivo iskustvo učiniti prijatnijim, ja ću kao univerzalna sestra ili drugarica svakog knjigoljupca tragati po rubovima i šavovima naučne fantastike da pronađem priče koje će vas nasmejati, rasplakati i naterati na sveža razmišljanja, i to uz apsolutno minimalnu količinu lasera i nerazumljivih skraćenica!
A ko je taj Asimov?
Čak i ako niste ljubitelj dečje književnosti, bar jednom ste čuli za Marka Tvena. Ako i ne čitate ljubavne priče, sigurno znate za sestre Bronte.Isak Asimov, međutim, spada u one neuhvatljive pisce za koje znate ako ste kojim srećnim slučajem bili na pravom mestu, u pravo vreme i među pravim ljudima. Ovaj genijalni Amerikanac jevrejskog porekla sam – samcijat smislio je tri zakona robotike, uveo nekoliko novih reči u rečnike i ljudsku svest i napisao mnoštvo priča, romana i eseja kako o naučnoj fantastici tako i o hemiji, fizici, astronomiji i mnogim drugim oblastima ljudske delatnosti. Neka od njegovih dela takođe su direktno ili indirektno inspirisala ekranizacije ali kako ja nisam baš neki filmofil, vreme je da pređemo na stvar i govorimo o Asimovu kroz prizmu njegovih književnih ostvarenja.
1. Za uzburkana osećanja – roboti i neandertalci
Da li ste primetili kako se pisci romana trude da vam intenzivno – emocionalne momente daju baš kao lekove – na kašičicu i u određenim vremenskim razmacima? Možda ste se zapitali šta se po ovom pitanju dešava ako se neko ostavi romana i odluči da napiše kratku priču? Pa, prosto i slikovito rečeno- zaboravite na kašičice i prihvatite se pipeta. Kada tome dodamo činjenicu da kratka priča nije književni ekvivalent dokonog ćaskanja dok se čeka zakasneli voz nego munjevito brz obris fascinantne siluete kroz zamagljeni prozor automobila, lako je zaključiti da ova forma ne ostavlja naročito mnogo vremena da upoznamo i zavolimo junake sa čijim bi nedaćama i trijumfima trebalo da saosećamo. Upravo u ovom kompleksnom aspektu stvaranja kratkih formi testira se umeće pisca a Isak Asimov prolazi ovaj rigorozni test sa čistom desetkom.
Pa ipak, važno je reći (bez ikakvog pokušaja da se ospori virtuoznost ovog maštovitog stvaraoca) da neobičnost sveta u kome se naučno-fantastične priče odvijaju nesumnjivo pomaže da se emocije ponude čitaocu u lajt varijanti. Zato će i najprekaljeniji čitalac uzdahnuti kada vidi kako u čuvenoj priči „Robi“ simpatična devojčica krši sva pravila da bi pokušala da nađe svog robota – ljubimca koga je zavolela toliko da ga tamo nekakav pas nikada ne može zameniti. Pa ipak, ova priča je mnogo više od toga. Umesto pukog mamljenja uzdaha ala klikbejt, ova priča nas tera da promišljamo o lojalnosti i njenim izvorima kao i o našem emocionalnom odnosu sa mašinama čija je relevantnost danas mnogostruko veća nego što je bila u vreme kada je ova priča napisana.
Ukoliko želite sugestije za slične rezultate u stilu Gugla, mogu vam predložiti i priču „Mlađi brat“ u kojoj tokom požara majka treba da napravi izbor između arogantnog, agresivnog sina u ljudskom obličju i njegovog dobroćudnog polubrata robota kao i nezaboravnu priču „Ružni dečak“ u kojoj plemenita žena podnosi nezamislivu žrtvu da bi zaštitila malog neandertalca prebačenog u sadašnjost. Baš kao i u slučaju priče o ljubimcu-robotu, dolepomenute priče koriste dostignuća nauke kao kostur na koji se nadgrađuju pitanja o tome kako uzvraćamo na ljubav, kako se i da li se uopšte ljubav zaslužuje kao i večite ljudske dileme između sticanja komfora i znanja i žrtvovanja slabijih od nas da bi se taj cilj postigao.
2. Za raznovrsni humor – diplomatija, tablica množenja i Šekspir
Dobra vest za šaljivžije koje se boje da počnu čitati naučnu fantastiku- humor ima značajno mesto u ovom veoma prilagodljivom žanru. Štaviše, naučno-fantastične priče ne odlikuju se nikakvim svojstvima koja bi svojim prisustvom iz bilo kog razloga humor automatski učinila neukusnim ili disharmoničnim. Čak i izvan naučno-fantastičnih priča, ako pogledate video astronauta – novajlije koji juri hranu po kabini, naći ćete lakrdijaškog humora koliko vam volja. No naučno-fantastični pisci se, naravno, ne zadovoljavaju formom humora koju gotovo svako može da izvede. Uzimajući u obzir činjenicu da humor kao odbrambeni mehanizam može da ispliva u finansijskoj krizi posleratne porodice isto onoliko često koliko i tokom nestašice nekog minerala na nedavno kolonizovanoj planeti, naučno-fantastični pisci koriste ovu čovečju iskonsku potrebu da nas nateraju da kroz igru razmišljamo o jeziku, istoriji, našim predrasudama i jos mnogo čemu drugom.
Za primere kako to čini Isak Asimov, pročitajte priču „Besmrmtni bard“ u kojoj Šekspir dolazi u današnje vreme da polaže ispit o svom opusu ili „Kriv je šerif“ u kojoj podređeni bespomoćno gleda kako nervozni činovnik pravi nezapamčeni diplomatski gaf u razgovoru sa vanzemaljcima a sve zbog svoje nepažljivosti i relativne sličnosti dveju reči na engleskom jeziku.
Ako vam je i posle ovoga potrebno još malo humora za duge letnje dane, pročitajte „Osećanje moći“ u kojoj tablica množenja postaje veština na kojoj vam drugi zavide i imačete priliku da sa Asimovim mentalno prodiskutujete o korisnosti tehnologije i u kojoj meri treba da se oslanjamo na nju.
3. Za dubokoumno razmišljanje – Utopija, veliki planovi i Prihvatanje različitosti
Naučna fantastika je ponekad kao šala – polovina uživanja potiče od unutrašnjeg mini eureka momenta i saznanja da smo među onima koji su razumeli poentu. Ovo stremljenje ka suštini daruje nas pričama u čijem je fokusu jezgro, ovlaš ogrnuto tananim slojem naracije koja sme biti bilo šta osim eksplicitnog didaktičkog davljenja. Ovo lakonsko štivo žudi da postigne savršeni balans svesno se odričući epskih sukoba, sporednih likova i zamršenih zapleta u korist svežih dijaloga, iskri humora ili neočekivanog obrta kao okosnice za promišljanje sveopštih pojava i događaja koji nas iznova prate kroz istoriju.
Vodeći se svim onim što ste znali ili danas naučili o Asimovu, možete da pretpostavite da ovaj plodan autor itekako ima filigranski alat kojim se bruse ove zahtevne priče. Kao dokaz prilažem priču „Oči nisu samo za gledanje“ koja nas vodi u budućnost bestelesnosti, energije i savršene komunikacije ka kojoj svesno i podsvesno teži i naša generacija kroz majušne futurističke izume i religiozne knjige. Na samo pola stranice, Asimov uspeva da nam otvori prozor u bajkovitu budućnost o kojoj su govorili jos i naši najraniji preci u svojim snovima o besmrtnosti i da nas naposletku mudro pita da li je budućnost bez prisnosti i topline ljudskog tela išta drugo nego majka svih utopija?
Još jedna u nizu priča čija detaljna analiza često traje duže nego ona sama, „Mašina koja je dobila rat“ navodi nas kroz dijalog aktera na razmišljanja o zastrašujućoj nestabilnosti i mnogobrojnosti povezanih i slobodnih varijabli koje zajedno utiču na naše živote, o tome šta je istina, kako je razumemo i kako je predstavljamo drugima.
Za kraj valja spomenuti i priču „Segregacionista“ koja nam jasno i bez izlizanih parola ilustruje neizbežni ali spor proces društvenih promena. Ova mudro osmišljena priča nam kroz jedan jedini primer pokazuje kako, korak po korak, nove generacije prihvataju različitosti i pomeraju granice tolerancije.
Širi auditorijum u sve većem broju počinje da shvata da naučna fantastika nije puko literarno postolje na kome dečaci ižlažu i hvale svoje najnovije izume i spravice. Sve više ljudi dozvoljava sebi da se uveri da naučna fantastika nije samo šah književnosti za one koji vole da svoje kobajagi ratove vode na papiru već paralela stvarnosti koja po sveobuhvatnosti i svežini perspektive jednostavno nema pandana.
Teško je ukratko govoriti o naučnoj fantastici a još teže obećati da će se svakom čitaocu ovog teksta svideti dela Isaka Asimova. Ali, ako doista do kraja razumemo šta naučna fantastika jeste i šta sve može da bude, verujem da ćete se složiti da je u borbi protiv dosade, banalnosti i neosvešćenog hedonizma ona jedno od boljih oružja u arsenalu naše civilizacije.
Autorka: Biljana Aleksić
Foto-izvor: Vikipedija
