Knjažev grad ugostio je Obrenoviće!
Treće večeri Pozorišne revije kreativnog osmišljavanja sveta, poznatije pod nazivom PRKOS, ljubitelji teatra u Knjaževcu doživeli su jedno osveženje kad je na scenu Doma kulture stupio amaterski ansambl u kostimima i doneo epohu vladavine kralja Aleksandra Obrenovića. Pošto savremena pozorišta uglavnom obrađuju aktuelne socijalne i političke probleme, stoga se i na PRKOS-u najčešće gledaju takve predstave, pa je već i istorijska tematika sama po sebi bila neuobičajena gledaocima.
Predstavu pod nazivom Villa Sachino, koju su u Knjaževcu 29. avgusta 2018. izveli članovi Centra za kulturu „Masuka“ iz Velike Plane, režirao je Miloš Jagodić prema originalnom tekstu Gorana Markovića, dok je ceo projekat organizovao Predrag Georgijev, direktor Centra za kulturu.
Glumcima iz Velike Plane ovo nije prvi put da se kroz teatar vraćaju za celo stoleće unazad, tim pre što su nedavno svoj repertoar obogatili i predstavom Via doloris o zatočeništvu princa Đorđa Karađorđevića u Toponici, čime su obeležili dvesta godina od ubistva Karađorđa, dok su ove godine rešili da sto petnaest godina Majskog prevrata obeleže upravo predstavom Villa Sachino.
Najzad, nije na odmet podsetiti se da ovi glumci dolaze iz grada koji svoje pozorište ima još od 1929, što znači da će 2019. proslaviti – devedeset godina od osnivanja.
Sve i da pomislimo kako je velikoplanjansko amatersko pozorište malo više naklonjeno Obrenovićima nego Karađorđevićima, ipak se mora priznati da je među Obrenovićima mnogo lakše naći inspiraciju za dramsku igru i dramski naboj nego među Karađorđevićima (osim kad je u pitanju princ Đorđe), jer da nije tako, ne bi Žika Lazić napisao komad Knjažev sekretar, ne bi se knez Mihailo našao kao naslovni lik u drami Svetlane Velmar-Janković, ne bi Bratislav Petković sastavio dramu Cvetovi zla (o susretu kralja Milana i Branislava Nušića) niti bi Miloš Crnjanski napisao Konak, gde uočavamo isti period, često i slične scene, kao u Markovićevoj predstavi Villa Sachino.
Može delovati da je Marković pomalo prepisivao od Crnjanskog, ali čak i kad uvodi situacije sa identičnim likovima kao u Konaku, Marković to čini zato što drugačije nije ni moguće, jer baš su ti momenti ključni za razumevanje Aleksandrovog života i vladavine: spasavanje iz okeanskih talasa u Bijaricu, prinuđivanje Jovana Ristića da raspusti namesništvo, prstenovanje Drage Mašin uprkos svim dinastičkim i građanskim normama, saznanje da kraljica uopšte nije trudna, najzad i pogibija u spavaćoj sobi.
Da drama ne bi bila samo puko ređanje istorijskih podataka, Marković je uveo i lik doktora Ferdinanda Kolea, koji ovde nije samo lekar kraljice Drage, nego i francuski špijun, poverenik svih Obrenovića, čovek koji iz prve ruke saznaje za poteze koje će kralj Aleksandar povući, a na kraju i svedok krvavog čina oficirske zavere.
Iako smo naglasili da se Villa Sachino bavi određenom epohom nacionalne istorije, za ovu se predstavu može samo uslovno reći da je istorijska, jer koliko se drži istorijskih činjenica, toliko se od njih udaljava, a često ih i prilagođava zakonima teatra, za šta je najbolji primer upravo lik doktora Kolea.
Tako bi se moglo reći da je Villa Sachino, u zavisnosti od ugla iz kojeg se posmatra, i više od istorije, ali i mnogo manje od nje.
Očigledno je Goran Marković prvenstveno želeo da prikaže fatalnu ljubavnu priču dvoje ljudi koji su zbog te ljubavi bili spremni na sve, pa i na smrt. Istorijski događaji i ličnosti su, dakle, iskorišćeni samo kao motiv zapleta, dok je mnogo toga umetnički nadograđeno, a neretko i tumbe okrenuto u odnosu na stvarnost, tako da neke scene mogu delovati i kao smelo poigravanje sa egzaktnim istorijskim podacima.
Ako su neki gledaoci, međutim, u salu ušli s predubeđenjem da će gledati čisto istorijsku predstavu, mogli su doživeti i malo razočaranje, pogotovu ako dobro poznaju istorijske činjenice, pa se s pravom zapitaju otkud to da kralja i kraljicu ubija lično Apis i otkud se 1903. godine spominje ime organizacije koja tad još uvek nije postojala.
Kao da je sâm autor stao na pola puta između istorije i fikcije, kao da se nije mogao opredeliti da li će mu istorijski podaci biti potrebni ili neće, pa je i takva neopredeljenost dosta umanjila kvalitet teksta. Znanje istorije nam, sa jedne strane, pomaže da razumemo postupke glavnih junaka, ali nas istovremeno sputava da predstavu u celini odgledamo kao jednu potpuno novu priču. Kao da se od gledaoca istovremeno traži i da se oslanja na istoriju i da zaboravi na nju – a pošto je nemoguće postići obe stvari, to itekako može pokvariti celokupan utisak.
Verovatno najvažniji nedostatak Markovićevog teksta – a to je, u razgovoru sa glumcima, istakao i selektor festivala Vladimir Putnik – jeste veoma slaba motivacija ljubavi između kralja Aleksandra i Drage Mašin, jer uopšte ne vidimo kako su se njih dvoje zavoleli, ne vidimo čak ni kako se njihova ljubav razvija, pa ne možemo uvek da uočimo ni fatalnu stranu njihovih emocija. Naravno da je istorija dovoljno rekla o Aleksandrovoj i Draginoj ljubavi, naravno da znamo koliki je to bio skandal da kralj oženi običnu građanku koja je pritom udovica i još starija od njega, ali ipak očekujemo da začetak, kulminaciju i sve posledice te ljubavi vidimo i osetimo u samoj predstavi, a ne da se prisećamo šta smo nekada čitali u udžbenicima ili nekom istorijskom romanu.
Još jedna bitna karakteristika samih likova jeste njihovo prepuštanje sudbini i neizbežnom kraju, pa nam se čak može učiniti kako su Aleksandar i Draga unapred znali ono što mi danas znamo, kao da nisu hteli svoje odluke da menjaju jer su i očekivali zaveru, kao da su znali u kom će tačno momentu oficiri banuti u dvor.
To znači da nije ostalo mnogo mesta za napetost pre ključnog momenta predstave, a gledaocima nije pružena ni najmanja šansa da bar na tren pomisle kako bi ishod, uprskos istorijskim činjenicama, mogao biti drugačiji. Naravno da nije bilo potrebe menjati suštinu Majskog prevrata i „spasti“ kralja i kraljicu od pogibije, ali čak i u istorijskim dramama treba naterati publiku da u jednom momentu posumnja da će završetak biti isti kao što je bio u stvarnosti, treba gledaocima dati makar i lažnu nadu u potpuno drugačiji kraj pre nego što nagli preokret dovede do onoga za šta smo još od početka znali da će se desiti.
Ipak, svi ti nedostaci ne mogu se pripisati Milošu Jagodiću i amaterskom ansamblu iz Velike Plane, jer da su promenili sve što im se učinilo pogrešnim u originalnom tekstu, narušili bi samu suštinu drame, a onda bi to bila neka sasvim druga predstava. A čak i sa takvim manama u izvorniku, ovaj je tekst veliki izazov za glumce, kako za amaterske tako i za profesionalne, jer već i samo suočavanje sa epohom predstavlja izvesnu hrabrost, pogotovu danas kad se čak i istorijske drame modernizuju. Biti glumac amater a igrati kralja Aleksandra, kraljicu Dragu, Dragutina Dimitrijevića Apisa, kralja Milana, kraljicu Nataliju – za to je zaista neophodan veliki trud, volja i ljubav prema teatru.
Razume se da sa tim ide i veliki rizik, jer će publika automatski upoređivati glumce sa izgledom i sa psihološkim profilom istorijskih ličnosti, ali s obzirom na to da se radi o amaterskom pozorištu, nije se moglo očekivati da baš za svaku ličnost bude pronađen glumac koji bi i izgledom i ponašanjem na nju podsećao.
Tako, na primer, glumica Nena Bajić fizički ne podseća na kraljicu Nataliju, ali je maestralno dočarala taj dobro poznati položaj prograne kraljice, majke koja gubi uticaj nad sinom, razočarane žene koja će skončati usamljena kao monahinja u katoličkom manastiru. U razgovoru nakon predstave, Nena Bajić je podsetila gledaoce na sudbinu verovatno najlepše srpske kraljice i napomenula da joj je u pripremama za ulogu pomogla i knjiga o Nataliji, što se i moglo pretpostaviti, kao što se videlo da su i ostali glumci svoje uloge spremali ne samo na osnovu Markovićevog teksta, nego i na osnovu stručne literature, za šta je zaslužan i organizator Predrag Georgijev, koji je inače istoričar po struci, tako da je pažljivo motrio na svaki detalj, od dijaloga zasnovanih na dokumentima do vojničkih i vladarskih kostima.
Inače, kostimi i maske su prilično autentični, za šta posebno priznanje treba odati kostimografkinji Tanji Damnjanović i šminkeru Saši Srdiću, koji su zaslužni što su nam na scenu doveli kralja Aleksandra i kralja Milana onakve kakve ih znamo sa starih portreta.
Donekle se to može reći i za lik kraljice Drage, ali samo donekle, jer nju je odigrala Tamara Branković, kojoj ni šminka ne bi pomogla da prikrije koliko je mlada u odnosu na istorijsku ličnost koju tumači, a verovatno nije ni starija od Milana Nikolića, koji je igrao kralja Aleksandra, tako da se ovde uočava raskorak u odnosu na dobro poznati problem što je Draga bila bar deceniju starija od Aleksandra – a upravo je to bio jedan od bitnijih motiva potonje zavere i prevrata. Ipak je, sa druge strane, Tamara Branković uspela da nas ubedi u priču o ženi koju je malograđanska sredina dotukla, unapred joj odredila brak i život, a kad je ta žena konačno dobila priliku da sama reši svoju sudbinu, onda joj je ta ista sredina odredila i – smrt.
Nijednoj glumici ne bi bio lak zadatak da za svoju kraljicu Dragu zadobije simpatije publike, naročito nakon scene kad kraljica sama prizna da je svesno lažirala trudnoću. Zanimljivo je da se autor teksta Goran Marković odlučio da misteriju kraljičine trudnoće razreši na ovaj način, tim pre što Villa Sachino, uslovno rečeno, drži stranu Aleksandru i Dragi, a čak ni najveći protivnici Obrenovića nisu se mogli zakleti da je Draga htela da podmetne tuđe dete. Marković je, međutim, na ovaj način samo pojačao kraljičinu tragediju, jer kad je jedna žena najpre spremna da zarad ljubavi smisli gnusnu laž, a onda biva prinuđena da se razotkrije – to među gledaocima nikako ne može izazvati osudu. Najzad, sjajna gluma Tamare Branković potpuno je gledaocima približila kraljicu Dragu, prikazujući je prvenstveno kao ženu od krvi i mesa, čime je još je više pojačala njen tragičan položaj i učinila da publika može saosećati sa kraljicom Dragom i onda kad ona smišlja krajnje nedopustivu prevaru.
(Govoreći o kraljici Nataliji, Vladimir Putnik se donekle začudio što biografija ove žene nije do sada poslužila kao inspiracija za film ili pozorišni komad. Gledajući, pak, Tamaru Branković u ulozi kraljice Drage, mislimo da bi ona savršeno mogla odigrati i mladu kraljicu Nataliju.)
Iako se može pomisliti da su kralj Aleksandar i kraljica Draga glavni likovi predstave, taj položaj ipak pripada već spominjanom doktoru Koleu, čiji je lik tumačio Marko Bogdanović, koji je proglašen za najboljeg glumca treće večeri PRKOS-a.
Osim što je doktor Kole mnogo više od lekara kojeg istorija uzgred spominje, on je i neka vrsta sveznajućeg pripovedača, on nas vodi u dane poslednjih Obrenovića i pomaže nam da tu epohu bolje razumemo, a možda i da je lakše povežemo sa našim vremenom. Kao stranac, on lakše sagledava sve mane i vrline srpskog naroda, čime predstava svakako iskače iz okvira epohe koju prikazuje i dobija opšti smisao, a kao lekar, Kole postavlja zanimljivu dijagnozu ljubavi, pa je to njegovo viđenje istaknuto kao poenta, ali i najava predstave:
Od svih infekcija, ljubavna pomama najjače napada čoveka. Malarija, pa čak i kolera, mnogo sporije napreduju od požara koji izaziva nepažljivo rukovanje otvorenom vatrom koju ljudi nazivaju – ljubav. Kada bukne, tu više nema zaustavljanja.
Što je najgore, ona se javlja u sasvim nepredvidivim okolnostima, među ljudima za koje bi ste se zakleli da jedno sa drugim nemaju ničeg zajedničkog. Nikakvog reda, smisla i logike nema u haosu koji strast tako iznenada izaziva.
I pored nedostataka koji su deo izvornog teksta, Villa Sachino uspela je da nas ubedi u priču koju nosi, što ne bi bilo moguće bez izvrsne glume, čiji kvalitet (kao što je Šekspir napomenuo u prologu za Romea i Juliju) baca u senku i istorijske nedoslednosti i nedostatak motivacije likova, pa nam neće smetati ni to što ne shvatamo do kraja zašto Apis planira dinastički prevrat, niti će nam smetati proizvoljne teorije zavere francuskog ministra, jer su i Stefan Branković kao Apis i Siniša Pavlović kao ministar obaveštajac bili sasvim dobri u svojim ulogama, svejedno da li im se tekst sastoji od činjenica ili alternativne istorije. Sem toga, i Apis i „Crna ruka“ ne predstavljaju ovde konkretne istorijske pojave, nego su svojevrsni nacionalni arhetip koje je teatar samo iskoristio radi stvaranja svevremene simbolike, a ne radi davanja pseudoistorijskih teorija.
A koliko su nas glumci ubedili u svoju igru dokaz je i tajac koji je zavladao nakon scene ubistva kraljevskog para – iako je ta scena delovala kao poslednja, aplauza u publici nije bilo, što znači da su Milan Nikolić i Tamara Branković uspeli da kod gledalaca izazovu jake emocije na samom kraju, sve i da nisu bili tako ubedljivi kad je u pitanju razvoj ljubavi između Aleksandra i Drage.
Inače je scena atentata sama za sebe jedna mala umetnost i svakako zajednička zasluga majstora muzike Nikole Miškovića i majstora svetla Milana Petrovića.
Poslednja scena je, razume se, ipak pripala doktoru Koleu, koji se pred vilom „Sašino“ u Bijaricu zagledao u zalazeće sunce nad okeanom i najzad video zelene zrake za koje nije verovao da postoje kad ga je pokojni kralj Aleksandar u to ubeđivao.
Motiv zelenih zraka, koji se inače provlači kroz ceo tekst, ipak ostaje maglovit i ne mnogo ubedljiv, mada je jasno da nosi izvesnu simboliku i pojačava atmosferu napetosti i misterioznosti.
Već je rečeno da predstavu Villa Sachino ne treba posmatrati kao istorijsku nego, pre svega, kao ljubavnu dramu, pa iako zbog kostimografije, odnosno zbog epohe prilično odudara od većine predstava koje gledamo na pozorišnim festivalima a koje se bave aktuelnim problemima mladih, neće biti preterano ako u ovu grupu svrstamo i Markovićevu dramu, jer konflikt u koji je upao mladi kralj Aleksnadar Obrenović ne razlikuje se mnogo od problema savremenih tinejdžera, od njihovih fatalnih ljubavi i traganja za srećom, tako da nas je amatersko pozorište iz Velike Plane samo na prvi pogled odvelo u neko daleko vreme – a zapravo nam je kroz jednu alegoriju pomoglo da lakše spoznamo probleme, predrasude i negativne pojave u sopstvenoj sredini i okolini.
Autor: Dušan Milijić
Foto-izvor: Centar za kulturu „Masuka“