Dragi čitaoci, imamo to zadovoljstvo da se na našem sajtu možete upoznati sa Anom Vrbaški i Markom Dinjaškim, predstavnicima i osnivačima grupe „Alice in WonderBand“. Ovaj simpatični dvojac odlučio je da iskoristi mogućnosti svoga tela i pretoči ih u jedinstveni umetničko-muzički performans „Da, i Re, telo kao instrument“.
Čupava Keleraba vam, kroz naš zajednički razgovor, donosi priču o ovom bendu – njihovim umetničkim počecima, radionicama, kao i body percussion tehnici koja je neizostavni element njihovih performansa. Uživajte u putovanju. 🙂
Kada je osnovana grupa „Alice in WonderBand“ i ko predstavlja njene članove?
Ana Vrbaški: Alice in WonderBand je osnovan davne 1999. godine. Za vreme bombardovanja, nedavno se preselivši u kuću u prirodi, blizu Stražilova i Sremskih Karlovaca, moj partner, Marko, i ja smo okupljali različite umetnike i družili se sa njima kroz stvaranje muzike i druge kreativne projekte. U toku petnaest narednih godina smo sarađivali sa puno umetnika, pre svega sa muzičarima, zatim slikarima, pesnicima, glumcima, plesačima i učili jedni od drugih. Tako se rodila ideja o “Alisama”, koje su bile gosti, i “Čudesnom bendu” (WonderBand), čija postavka je bila stalna. Posle godina saradnje sa različitim umetnicima, odlučili smo da se fokusiramo na sopstveni umetnički izraz, koji je spajao muziku, pozorište i performans. Pažljivo smo odabrali ekipu saradnika (režiserka Višnja Obradović, glumica Srpskog narodnog pozorišta; Goran Vujičin, dizajner zvuka i saradnik na novosadskoj Akademiji umetnosti; Nataša Jovičić, modni dizajner, kreator brenda “Lutkart”; Budislav Vlajkov, stilista salona “Bistik”). “Da i Re, telo kao instrument“ je naša prva produkcija iza koje stoji Udruženje građana “Otvoreni krug Novi Sad”. Sve su to ljudi koji čine ekipu sa kojom sarađujemo i oni se vide na sceni kroz nas.
Marko Dinjaški: Alice in WonderBand je osnovan 1999. godine na izmaku starog i početku novog milenijuma, te smo mi u neku ruku dinosaurusi iz zadnjeg vagona! (smeh) Članovi benda su se menjali i po broju i po instrumentima, ustvari smo Ana i ja jezgro benda „WonderBand“, ostali su bili „Alise“ – prolazni gosti.
Možete li nam reći nešto više o konceptu „Telo kao instrument“, kako ste došli na ideju da spojite različite sfere umetnosti?
Ana: “Telo kao instrument” su pre svega radionice. Radimo sa širokim spektrom korisnika: i sa amaterima i profesionalcima, decom i odraslima, decom i mladima sa smetnjama u razvoju i oštećenim sluhom. Imali smo iskustva i sa socijalno ugroženom grupom dece. S obzirom na toliku različitost među polaznicima radionica, potpuno su drugačiji pristupi, kao i programi i ciljevi: od mentalno-telesne gimnastike, do instrumenta za izražavanje, ili pozorišnog jezika.
Predstava, koja je i performans i koncert, “Da i Re, telo kao instrument” je izašla iz rada sa režiserkom Višnjom Obradović, koja je, znajući naše različite talente, pomogla da se što zanimljivije i raznovrsnije izrazimo. Predstava je u velikoj meri šou, prikazivanje veštine, no, s druge strane je ljudska i topla i spaja, kako različite umetničke izraze, tako i gledaoce i izvođače. Prikazati veštinu – i biti čovek – mogla bi se ukratko sumirati njena potka.
Marko: “Telo kao instrument” je došlo od Body percussion, tako osmišljeno dalo nam je širok dijapazon delovanja, jer smo spojili više segmenata u jedan brend, a telu smo dali ulogu instrumenta u više nivoa. Time smo tehnički pojednostavili svoje nastupe, jer nosimo stalno svoje instrumente sa sobom i možemo da zasviramo bilo gde! (smeh)
A to spajanje različitih sfera je proizašlo iz našeg rada sa režiserkom Višnjom Obradović i našim pohađanjima različitih radionica fizičkog teatra, buto radionica, klovnovskim radionicama, na kojima smo naučili na koje sve načine možemo da koristimo telo.
Koliko je potrebno da naše telo bude fizički spremno i istrenirano za jedan ovakav poduhvat?
Ana: Za veštinu je potreban svakodnevan i umetnički i fizički trening. Sem toga, život u prirodi uslovljava čoveka da bude stalno fizički aktivan; pošto sami održavamo svoje imanje, stalno smo u pokretu i radu.
Marko: Iskreno, svakodnevni fizički trening ti omogućuje da održavaš kondiciju koju si stekao, koja ti omogućava da izdržiš da sat vremena skačeš, pevaš i “lupkaš” se po telu. Nastupali smo i dva puta na dan, kao što je bila situacija na Milano klaun festivalu, gde smo tri dana uzastopce igrali po dve predstave dnevno.
Šta konkretno predstavlja body percussion tehnika?
Marko: Body percussion izvorno predstavlja buđenje unutrašnje energije čoveka koja pokreće ceo sistem organa za varenje, krvotok, mišiće i mozak na rad, te tako krv stiže u sve delove tela, hrani ga, razgibava i podmlađuje. Kao umetnički izraz, body percussion ili tehnika telesnih perkusija je tehnika korišćenja tela kao ritmičkog-udaračkog instrumenta koje je prepuno različitih rezonatora i površina koje na različitim visinama vibriraju i proizvode više ili niže tonove. To nam omogućava da telom možemo da oponašamo udaračke instrumente, čak možemo i melodiske linije da odsviramo na telu, bez korišćenja glasa.
Mislite li da su ljudi u današnjem vremenu svesni mogućnosti svoga tela?
Ana: Ne verujem da je ovo vreme suštinski drugačije od nekog drugog, bar gledajući uopšteno. Neki ljudi su vrlo svesni svog tela, a neki manje. Sigurno da danas puno vremena provodimo u glavi; čak i kada mislimo da smo u telu, mi mu ustvari samo naređujemo sa najviše tačke na telu (smeh). Postoji puno načina da se produbi svest o telu i njegovim mogućnostima, i mi se koristimo mnogima: vežbamo jogu, različite vežbe koje smo naučili na radionicama savremenog plesa i pokreta, buto plesa, cirkusa, radu sa različitim pozorišnim pedagozima. Takođe, trčimo i u toku svih ovih godina smo radili različite fizičke treninge i vežbe. Svest o telu se osvaja celog života i zato nikada nije kasno i uvek imamo šta novo da naučimo.
Koliko su vaše radionice preporučljive onima koji se bore sa osećanjima anksioznosti i depresije?
Ana: Radionice koje organizujemo u Beogradu bi im mogle biti zanimljive. Iako radimo prilično kompleksne vežbe, u pitanju je pevanje, ritam i pokret, a učimo ih element po element. Atmosfera je uvek prijatna, opuštena i ima puno smeha, kada učesnici otkriju koliko je zaista lako za izvesti nešto što deluje kao osnovni pokret, kao jednostavno. S obzirom da je u pitanju muzika i umetnost, greške ne mora nužno biti, već se ona pretvara u improvizaciju i slobodan izraz. Zbog prijateljskog okruženja – bez obzira da li se ljudi sreću prvi put na radionici ili se poznaju od ranije – zbog prihvatanja i prevazilaženja “grešaka” mislim da bi im bile korisne. I zbog mogućnosti da se izraze.
Kakvi su vaši planovi za budući umetnički angažman, možemo li uskoro očekivati nove nastupe i radionice?
Ana: Nastupe u Beogradu možete očekivati u Dorćolskom narodnom pozorištu – a sledeći je 10. maja. U pregovorima smo za različite nastupe i radionice ovog leta. Sigurno ćemo održati i jedno i drugo na Mountain Music festivalu, na Divčibarama 18. avgusta.
Radionice u Beogradu ćemo održati 14. maja (KC Baraka, Nušićeva, od 18.30 do 20 h) i 26. maja (Bhakti Hub, Kosovska 49, od 12 do 13.30 h), a zatim 30. juna, opet u Bhakti Habu, u isto vreme kao i prethodnu.
Planiramo premijeru nove predstave na jesen. U novembru ponovo turneju po Bavariji i Austriji.
Sredinom maja ćemo putovati na Body Rhythm Hamburg festival, internacionalni festival telesnih perkusionista, gde ćemo pohađati radionice muzičara i izvođača svetskog glasa: Tupak Mantila (grupa Tekeje; Kolumbija), Sara Lasaki (grupa Stomp; Nemačka), Čarls Rasl (grupa Barbatuks, Brazil) su neki od njih, i imati priliku da predstavimo svoj rad umetnicima iz celog sveta. Sigurno ćemo se vratiti puni utisaka i novih ideja!
Pratite nas kao “Telo kao instrument” ili Alice in WonderBand na Fejsbuku, Instagramu, ili nađite vesti na sajtu www.aliceinwonderband.com.
Marko: Ja više volim neposredan način prenošenja vesti: dođite da pogledate predstavu, da učstvujete na radionicama – jer je preporuka najbolja kada je čuješ od čoveka.
Nadamo se da smo vas inspirisali na nešto lepo dok ste čitali ovaj intervju, apropo toga Čupava Keleraba koristi priliku i poziva vas da se priključite Aninim i Markovim radionicama, kao i da posetite njihove performanse. 🙂
Autor: Milica Milošević
