RAZGOVOR POVODOM PREDSTAVE „SMRT FAŠIZMU: O RIBARIMA I SLOBODI!“
Ekipa „Čupave Kelerabe“ juče se zaputila ka AKUD-u „Ivo Lola Ribar“ gde smo imali prilike da razgovaramo sa glumicama i glumcima „Reflektor teatra“: Sunčicom Milanović, Đorđem Živadinović Grgurom, Ninom Nešković, Strahinjom Blažićem, i Nikolom Živanovićem, kao i rediteljkom i dramaturškinjom Milenom Minjom Bogavac. Razgovor je bio usmeren na njihov najnoviji umetničko-revolucionarni projekat – predstavu „SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi!“.
Okvir predstave otelotvoren je kroz prizmu lika i dela Ivo Lole Ribara, kao i antifašističkih postulata, ali sama predstava nije biografskog karaktera, već je junak kolektivne prirode. Petoro mladih ljudi istražuje o narodnom heroju Loli Ribaru, tražeći na taj način sopstveni identitet. Njihova preispitivanja usmerena su na to da li u surovoj današnjici postoje heroji i junaci, kao i to da li je vredno dati život za viši cilj.
Mladi glumci i glumice u intervjuu sa zaš sajt pokreću širok spektar tema koje se kreću od umetničkog od političko-društvenog apsekta, a bili su izričito složni oko jedne stvari – antifašizam nam je danas preko potreban.
Pre nego što predstava bude zvanično odigrana na sceni, uživajte u ovom veoma inspirativnom razgovoru.
Šta pojam antifašizma danas predstavlja za vas?
Đrođe Živadinović Grgur: Antifašizam je danas potreban ljudima. Postoji nešto što je destruktivno i loše, a to je fašizam. Pojam fašizma se u različitim istorijskim razdobljima drugačuje manifestuje. Dakle, svaki put kada postoji nešto što je loše i što nanosi zlo, onda mora postojati nešto što se bori protiv toga da ne bismo skliznuli u nepovrat i potpunu propast. Samim tim, antifašizam je i danas aktivan, jer u svakome postoji mnogo malih „fašizmića“. A svaka vrsta netrpeljivosti ili akcije koja dolazi iz negativne potrebe da se neko omalovažava ili unižava, u bilo kom smislu, je vrsta fašizma – malog ili velikog. Shodno tome, treba raditi na borbi protiv ovog poriva.
Nikola Živanović: Antifašizam je donja granica ljudskosti, ispod toga prelaziš u fašizam i onda više nisi čovek, niti se tako ponašaš prema drugim ljudima. Dakle, najniže što moraš da uradiš da bi bio čovek jeste antifašizam.
Ko su danas heroji?
Strahinja Blažić: Dok smo bili u procesu rada na predstavi, došli smo do zaključka da su heroji ljudi koji uskraćuju svoju slobodu ili u najdaljoj instanci svoj život daju zarad opšteg dobra. U monologu predstave pominjem neke od tih ljudi. Na primer, Brankicu Stefanović, Olivera Ivanovića, Dadu Vujasinović… Nažalost, ti ljudi su danas potpuno skrajnuti. Ne moramo nužno dati život da bismo bili heroji, ali herojstvo iziskuje da se odrekneš svoje slobode – ne možeš biti u zoni komfora i raditi nešto za opšte dobro.
Nina Nešković: Zapravo, pokušali smo da napravimo razliku između junaka i heroja. Došli smo do zaključka da heroj možda ipak mora da položi svoj život i tragički završi da bi postao heroj, a da bi neko bio junak prvenstveno mora biti Čovek u svakodvenvim situacijama. Na taj način postaje junak u svom mikrosvetu. Heroj ipak mora da da nešto što je najviše, a to je život. U predstavi se pitamo ko je danas heroj i da li uopšte u današnjem vremenu vredi dati život za više ideale.
Nikola: Za mene je heroj je krajnja potvrda čoveka.
Đorđe: Pitanje je da li danas uopšte ima heroja i kako se odnositi prema njima, jer činjenica je da heroji daju svoje živote za neko sveopšte dobro i univerzalnu vrednost. S druge strane, mi se pitamo da li želimo, hoćemo i možemo da budemo onakvi heroji kakvi su nekada postojali i da li danas nužno moramo dati svoje živote za viši cilj. Ivo Lola Ribar je bio u okolnostima u kojima je morao da pruži otpor, a mi danas nismo u takvoj situaciji – nismo dovedeni do kraja da moramo da izađemo i borimo se. Mada, to je jako čudno, jer se svi osećamo loše, a ne znamo uzrok tome. Nikome nije dobro, ali još uvek nismo na rubu litice, jer još uvek verujemo da možemo nešto da uradimo mirnim putem.
Nikola: A možda verujemo da, zapravo, ne možemo ništa da uradimo, jer šta se nas tiče što je, primera radi, Asanž zatvoren za ceo život, i to nepravedno, dok imamo svoj sendvič i televizor. Zapravo bi baš to trebalo itekako da nas se tiče. Asanž je za mene heroj iako nije uzeo pušku u svoje ruke i izgubio vlasiti život, jer u njegovom slučaju okolnosti nisu takve da ga mogu ubiti s obzirom na to da je zatvoren.
Đorđe: Apsolutno, i za mene je heroj jer je on već ubijen samim tim zato što je njegova sloboda kretanja ograničena. Kada nemaš takvu vrstu slobode, ti nemaš svoj život i ne možeš kvalitetno da raspolažeš njime.
Strahinja: Svakako, čovek može postati heroj ako mu je uskraćena vlastita sloboda bilo kretanja, mišljenja ili govora, jer je on fizički živ, ali je duhovno mrtav.
Šta za vas predstavlja Ivo Lola Ribr i da li su mladi danas svesni njegovog lika i dela?
Nina: Moramo pre svega biti iskreni prema sebi jer svi mi, sem Đorđa, nismo znali ko je Ivo Lola Ribar. Znali smo da postoji KUD, znali smo da je naordni heroj, ali ništa više od toga, jer kako kažemo u predstavi: „To se ne uči u školi.“, što je veoma jadno i površno opravdanje.
Đorđe: To opravdanje je poražavajuće za nas jer je on poginuo pre svoje tridesete godine, a nije imao nikakvu profesionalnu ili političku kompromitujuću komponentu. Bio je vrhunski mladi intelektualac i radio je konstruktivne stvari za svoju zemlju. Odrekao se svojih privilegija koje su bile veoma velike, posebno u odnosu na društveni kontekst u kojem je žveo. Bolno je što je takva jedna osoba izbirasana iz naše istorije – to je jedna velika savremena tragedija.
Nina: Sve ovo što navodimo nije uopšte do mladih već do sistema, jer se smisleno radi na tome da se takvi ljudi uklone i da se o njima ništa ne zna. Nikome nije u interesu da mladi u simoličkom smislu znaju ko je bio Ivo Lola Ribar.
Nikola: Sistem radi na tome da se heroji unište, a to i problematizujemo u predstavi. Na kraju krajeva, mi nikada nećemo u školskim udžbenicima čitati o Asanžu zato što se radi na tome da deci i mladima ne padne na pamet da urade nešto slično.
Sunčica Milanović: Naravno, jer lakše je manipulisati ljudima koji nisu obavešteni i koji ne znaju o takvim pojedincima.
Đorđe: Zašto mladom čoveku dati sliku i priliku nečeg revolucionarnog i pozitivnog, nečeg što bi možda mogao i sam da postane, ako će to narušiti nekakv sistem u kojem sprega nasilja i moći savršeno funkcioniše.
Nikola: U predstavi problematizujemo još jednog neprijatelja herojstva, čovečnosti i mladih ljudi, a to je ravnodušje. Ivo Lola Ribar je jedan od ljudi koji je shvatio da pravda mora da postoji u celom svetu. Mladi ljudi poput Lole su formirali jednistveni pokret koji je išao da se bori protiv nacističe okupacije Čehoslovačke. Bilo je ljudi koji su shvatili da nijedan čovek ne može da stoji izlovano i ne sme da ga bude briga za druge. Filozofija koja se kreće u smeru „Šta mene briga za tebe ako ja nisam ugrožen.“, jednostavno tera zlo da pokuca i na tvoja vrata, pre ili kasnije. Lola je bio jedan od ljudi koji se zalagao za to da se borba sprovede svuda gde je potrebna.
Đorđe: Sloboda je nešto što treba i mora biti univerzalnog karaktera, jer ako ne postoji na drugom kraju sveta, onda ne postoji nigde. Suočeni smo sa enormnim talasom migracija koji utiče na sve nas. Način na koji se ponašamo prema tim ljudima govori o tome ko smo zapravo i gde se nalazimo u koordinantom sistemu vrednosti.
Strahinja: Problem je što smo zaboravili da smo i mi u skorijoj istoriji bili izbeglice, tako da bi trebalo da se prema drugima ponašamo u skladu sa tim. U našem društvu postoji još jedan problem koji se naziva privid slobode. Neko će reći: „Ti si slobodan čovek, možeš da uradiš predstavu, možeš da je igraš, možeš da govoriš šta želiš…“, a to je najgora moguća situacija, jer ti ne možeš da uputiš bilo kakvu ozbiljnu kritiku društva. Tačnije, ti društvo možeš da kritikuješ kroz humor, ali svaka ozbilja kritika biva cenzurisana.
Nikola: Živimo u eri virtuelne slobode. Moram opet da se vratim na Asanža, jer sve što je on izneo i napisao ljudi posmatraju čisto virtuelno, kao da se i nije dogodilo. Treba da shvatimo da od zla ne možemo pobeći i da je ono prisutno, a kada to shvatimo onda ćemo biti spremni da se borimo. Svaki put kada se ne borimo, mi lažemo sebe.
U predstavi pominjete i Dadu Vujasinović. Čini se da se reč novinara nekada više cenila, posebno ako uzmemo u obzir na koji način je okončan Dadin život. Kakav je vaš stav o medijima danas?
Milena Minja Bogavac: Imamo digitalnu eru u kojoj se svakome otvorio prostor da nešto kaže, ali onda se javlja previše informacija i suštinski je svaka bez značaja. Živimo u vremenu zamena teza, spinovanja i konstantne prozivodnje afera koje se vrlo brzo upale i još brže stišaju. Ni ne sećamo se šta se dogodilo pre četiri meseca, a bilo je vrlo šokantno, toliko da bi u nekom ozbiljnom društvu pala vlada zbog toga. Problem je što prelazimo preko tih stvari i demo dalje. Jako je teško biti heroj u ovakvom vremenu, gotovo i da ih nema.
Kako gledate na pojam jugonostalgije, da li je to put ka kosmopolitizmu ili je to nešto prevaziđeno?
Sunčica: Definitivno nije prevaziđeno, jer smo i mi indirektni nosioci istorijskih pilika tog vremena. Svima nam je postalo suvišno da slušamo priče naših roditelja kako se nekada lepše živelo, ali smatram da je neophodno vraćati se na to vreme i baviti se njime, jer na neki način celokupno naše društvo nosi dobre i loše strane tog vremena. Što se više upoznajemo sa tim vremenom postajemo svesniji njegovog značaja.
Nikola: Za mene je jugonostalgija, odnosno nostalgija u globalu, pojam za pasvine ljude. Predstava nema veze sa nostalgijom, jer je nostalgija ušuškavanje u udobnom sećanju, ona je podložna manipulaciji. Predstava na kojoj radimo ima veze sa konkretnim akcijama, a nostalgija sputava bilo kakvo delovanje.
Milena: Definicija bilo kakve nostalgije je: „Uspomena minus bol.“.
Đorđe: Ideja naše predstave nije da promovišemo bilo šta što u sebi ima YUGO predznak. Čitava značenjska ravan revolucije tog vremena, koja se spovela kroz omladinske i intelektualne pokrete, je veoma inspirišuća. To je vrsta vrednosti koju mi danas možemo da usvojimo, jer su ti ljudi bili veoma dobro organizovani i artikulisani. Savršeno su delegirali dužnosti i obaveze. Dakle, nama se danas pruža model koji bi trebalo da iskoristimo u slučaju pokretanja neke nove revolucije. Ali, mi kada pokrećemo neke stvari u ovoj zemlji to radimo stihijski i pozerski, jer mi bismo sve, a ne bismo zapravo ništa.
Nikola: Razlika između naše generacije i generacije Ivo Lola Ribara je ta što je Lolina generacija smatrala da je u najboljim mogućim godinama da promeni nešto. Oni su osećali odgovornost prema celom društvu, a mi danas smatramo da je društvo odgovorno za nas. Dakle, smatramo da generacija naših očeva i majki treba da donese zakone umesto nas i nađe nam posao kako ne bismo otišli odavde. Potrebna nam je hrabrost da uzmemo stvari u svoje ruke. Problem je što je nama lakše da živimo nekim udobnim i ušuškanim životom gde će drugi da donose odluke umesto nas. To nije problem samo srpskog društva, već čitavih regiona u svetu! Svesno sebe držimo u poziciji nezrelosti gde ne želimo da se postaramo za sebe, a kamoli za drugog.
Strahinja: Što se tiče jugonostalgije, Nikola je dao odličnu definiciju, ali generalno ne znam koji normalan čovek ne bi voleo da danas ne budemo ujedinjeni. Svako ko misli da to nije dobro. živi u Diznilendu. Danas nam govore o nekom zajedništvu, da svi treba da se priključimo Evropskoj uniji i budemo ujedinjeni, a pre dvadeset i više godina smo se prvi rasparčali, tako da vlada veliki nivo šizofrenije.
Danas se komunizam uglavnom poistovećuje sa nečim negativnim. Svi ga povezuju sa staljinizmom, a niko se ne seti Če Gevare ili Lole, odnosno ljudi koji su dali život za više ideale čovečanstva. Kakav je vaš stav prema komunističkoj ideologiji?
Đorđe: Problem je što ljudi antifašizam ne vezuju nužno za komunizam, nego ih razdvajaju. Činjenica je da se komunizam nikada nije ostvario u svom praktičnom obliku. U jednoj verziji teksta smo imali rečenicu: „Komuznizam kreće po zlu kada se ne primenjuje kako treba, a fašizam kreće po zlu čim se primenjuje kako treba“. Mnogo je strašnije kada vi imate neonacističke, nego neokomunističke pokrete. U Srbiji ne postoji levica koja svojim akcijama može da uradi nešto za svoju ideju, dok se profašističke ideje veoma šire.
Milena: Nije da levica ne postoji, ali je cela ideologija veoma kompromitovana zbog nasleđa propalog socijalizma i neostvarenog komunizma. Imali smo ovde vrlo nacionalističke vlasti i ratove koji su se vodili pod okriljem levice. Ljudima gomila toga nije jasno. U Srbiji trenutno postoji levica koja je rasparčana i ne shvata se ozbiljno.
Nikola: A pri tome Ivica Dačić i Vulin svoje stranke nazivaju levičarskim – svaka im čast.
Đorđe: Ima dosta malih levičarskih organizacija koje bi trebalo da se ujedine jer su nevidljive i minorizovane. To je tako jer na četiri levičara postoji četrdeset i tri frakcije, a zapravo su ti ljudi veoma inteligenti i sposobni da urade nešto dobro.
Milena: Postoji jaz, jer se ti kao levičar boriš za prava radnika, a prosečan radnik u Srbiji će se pre identifikovati sa neonacistom, nego levičarom hipsterom, koji farba kosu u plavo, nosi cegere i čita teorijsku literaturu. Tu postoji neki rascep. Osnovna oštrica ove predstave i ono protiv čega se ona bori jeste politička nepismenost. Koliko god da smo mi obrazovani, ne razumemo kako naša indiferentnost i odluke direktno utiču na stvari koje su, preko naših života, povezane sa vlašću.
Ovo je predstava o sukobu dve generacije. Jedna je bila izuzetno svesna i politički obrazovana. A druga, čini se, ima sve uslove da dođe takvih informacija, ali ih nikako ne koristi. S jedne strane imalo Lolu Ribara koji je radio u dubokoj ilegali i sastajao se jednom nedeljno sa svojim debatnim klubom da bi pročitali vesti i komentarisali ih, a sa druge strane imamo sve nas koji nemamo pojma ni o čemu, a imamo po dva smartfona u džepu i trenutni pristup svim informacijama koje nas se tiču. Sudar ove dve generacije je osnovna problematika predstave. Čini mi se da je mnogo lako uočiti razlike između te dve generacije – jedne koja je herojski nestala u Drugom svetskom ratu i druge – naše generacije koja nestaje u užasima postmoderne. Ali veliki posao je naći sličnosti među njima. Nakon pet meseci rada na predstavi nismo stigli mnogo daleko, ali je ta sličnost, zapravo, ljubav prema životu.
Kako ovu predstavu i generalno kulturu da približimo ljudima koji to ne žele da čuju i vide?
Milena: Pozorište kojim se mi bavimo nije nikada bilo zabava samo za sebe. Doživljavamo ga kao važnu alatku društvene emancipacije. Proces stvaranja predstava u „Reflektor teatru“ je uvek edukativnog karaktera, jer da bi naše predstave imale uticaja prvo mi o tim temama moramo da znamo mnogo više. Ovoga puta trudili smo se da taj proces bude otvoren za širu javnost na mnogo načina – imali smo cikluse predavanja, kao i cikluse razgovora, zatim mnoštvo tribina i projekcija filmova gde smo se trudili da nešto od toga što mi istražujemo podelimo i sa zajednicom. Nekako mi se čini da je ova predstava mali korak ka pokretanju i promovisanju antifašizma među mladima danas.
Veoma mi je drago i radosna sam što naše predstave uglavnom gledaju mladi. Sve predstave „Reflektor teatra“ nastaju sa mladima i za mlade i oni, zapravo, jesu naša osnovna publika. Sa ovom predstavom organizovano dovođenje mladih i dopiranje do većeg broja njih neće biti nikakav problem, jer je ovo jedna važna istorijska lekcija, koja je ispuštena iz zvanične istroije u školama. Ovo je bavljene prošlošću koje bi trebalo da se vrati u školske klupe.
Nina: Primera radi, razgovarala sam sa svojim kolegom koji nije želeo da se prijavi na kasting, jer je smatrao da je pošteno da se ovom predstavom bave oni ljudi koje zanima Ivo Lola Ribar i tematika Drugog svetskog rata. Čitava ova priča savršeno korespondira sa savremenim stanjem i njena poenta nije uopšte suvoparna reprodukcija o Drugom svetskom ratu, o nekim tamo ljudima koji su inteligenti i svesni, a dopuštaju da ih pritiska sistem. Mi smo u centru te priče, ova predstava se bavi svima nama.
Milena: Ovo nije biografska drama o Loli, već dokumentarna predstava o petoro mladih ljudi koji danas istražuju lik i delo Ivo Lole Ribara.
Da li imate u planu da predstavu izvodite i za mlade iz unutrašnjosti, a i van granica Srbije, na primer širom bivše SFRJ, a posebno u Hrvatskoj, pošto je Lola poreklom iz Zagreba?
Milena: Naravno, jer je u pitanju potpuno regionalna tema. Trudili smo se da estetika predstave bude siromašna u pogledu mobilnosti, jer se nadamo da ćemo stvarno dobiti priliku da igramo u što više mesta po Srbij i bivšoj Jugoslaviji. Ne možemo trenutno znati na kakv će ona odziv naići, ali sve predstave „Reflektor teatra“ uglavnom gledaju mladi ljudi i možemo se pohvaliti time da je posećenos naših predstava velika. U našem pozorištu imamo takav odnos da publiku posmatramo kao vrstu zajednice. Nije nam cilj da publika dođe jednom na predstavu i ne pogleda ništa više, već se trudimo da animiramo ljude, kao i to da publika učestvuje u pocesima rada van samih predstava. Tako da, naravno da nam je ideja da predstavu izvodimo što više i da što više igramo za mlade.
Nikola: Ovo govorim u svoje lično ime – želeo bih da predstavu odigramo u što više sela i malih mesta, jer postoje sredine koje mi, koji želimo nešto više od života, podrazumevamo, a oni koji plasiraju određeni propagandi materijal te sredine nikada ne podrazumevaju, već propagandno dopru do njih. Pitanje je kako da mi desničare nateramo da bar pogledaju ovu predstavu – pa možda tako što ćemo ih naći dok su još mali i dok ne postanu ti isti desničari, jer će im na taj način ova predstava biti široko dostupna, a fašizam ne.
Nadamo se da smo kroz ovaj razgovor uspeli da vam približimo značaj antifašističkog i komunističkog nasleđa koje je često veoma pogrešno shvaćeno, kao i da vam predočimo značaj lika i dela Ivo Lole Ribara i revolucionarističke borbe protiv sistema.
Takođe, „Čupava Keleraba“ ovu piliku koristi da vas svesrdno pozove na izvedbe predstave „SMRT FAŠIZMU: O Ribarima i Slobodi!“, koje će se održati u seledećim terminima:
08. maj Pretpremijera predstave Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi
09. maj Premijera predstave Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi
16. maj Smrt Fašizmu! O Ribarima i Slobodi
23. maj Novosadska premijera Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi
Do nekog skorijeg čitanja, smrt fašizmu – sloboda narodu!
Autor: Milica Milošević
Foto-izvor: Jelena Janković
Dizajn plakata: Slavimir Stojanović
Video-izvor: Ivan Stojiljković
