Šta bi se još moglo reći o serijalu koji je postao predmet kritika pre nego što se i prva epizoda završila, postoji li jedan segment serije Senke nad Balkanom (RTS, 2017) koji nije detaljno proučen i preispitan – i to u tolikoj meri da bi se posebno moglo govoriti o seriji, a posebno o utiscima publike.
Nad serijalom se nadvio jedan oštar jatagan načinjen od mnogobrojnih sitničarija i pikanterija, ali ništa manje nije bilo ni lovorika kojima je ovaj televizijski poduhvat glorifikovan, ponekad možda i preterano. Svoja su mišljenja iznosili i filmski (odnosno televizijski) kritičari, i novinari, i istoričari, i pisci, a bez problema se i svaki prosečni gledalac mogao oglasiti na portalima i društvenim mrežama, pa nakon svega nije lako ostati imun na tolike tuđe kritike i dati objektivan sud – ali pošto se radi o jednom kompleksnom delu, o jednoj maloj revoluciji srpskog televizijskog programa, uvek se može reći još nešto, pogotovu kad prođe izvesno vreme, a utisci se iskristališu i slegnu.
Mnogi su komentari i kritike zaista delovali kao traženje dlake u jajetu, ali vetar u leđa takvim sitničarima dao je sâm kreator serije Dragan Bjelogrlić najavivši „istoriju koju nas nisu učili“, pa je svako imao pravo da iz scene u scenu lovi istorijske netačnosti i nedoslednosti, a istini za volju, nije da ih nema: datumi koji se spominju ne podudaraju se sa stvarnom smrću generala Vrangela i atentatom na Stjepana Radića u Narodnoj skupštini, broj ruskih emigranata naveden u uvodnoj sceni nije tačan (http://www.srpskaistorija.com/istorijske-greske-u-senkama-nad-balkanom-sta-je-istina-a-sta-fikcija-u-prici-o-rusima-u-beogradu-video/), dečak Kiro Gligorov nije se u Kraljevini SHS mogao tako prezivati (http://www.republika.rs/zabava/kultura/34049/sprege-politike-kriminala-novoj-sezoni-senki-kiro-gligorov-rastao-vmro), Petar Živković nosi uniformu armijskog generala iako je 1928, kad se radnja serije dešava, još uvek bio – divizijski general…
Tačno je da mnoge stvari iz serijala nismo učili u školi, ali iz prostog razloga: jer se nisu ni desile! I tu leži ključ problema: kratko i jasno, Senke nad Balkanom nisu istorijska serija, nego postmoderni mistični triler smešten u određenu epohu. Zbog toga su istorijski likovi samo ubačeni u već smišljenu priču i neretko su prilagođeni uslovima koje fikcija diktira. Za ovakav postupak scenaristâ slobodno se može reči da je inovacija kad je u pitanju srpska televizija, pa možda zbog toga publika nije u prvi momenat prihvatila poigravanje sa istorijom. (Naprotiv, domaća televizija navikla nas je na nešto sasvim drugačije: uzmimo za primer serijale Slom i Ravna gora, gde su istorijski događaji u prvom planu, a fiktivni likovi su naknadno ubačeni i ne mogu mnogo uticati na već poznatu radnju, dok je u Senkama situacija potpuno obrnuta.)
Sa druge strane, Bjelogrlićeva tvrdnja o skrajnutoj istoriji ipak nije toliko proizvoljna, s obzirom na to da solidan deo publike sigurno nije ranije znao ko su tačno bili Mustafa Golubić, general Vrangel, princ Đorđe Karađorđević, general Živković, šta je bila organizacija VMRO između dva svetska rata, a i Arčibald Rajs širem je auditorijumu poznatiji kao autor džepne knjige Čujte, Srbi: čuvajte se sebe! nego kao iskusni kriminolog.
Senke nad Balkanom zaista nude jednu panoramu međuratnog Beograda, u kojem istovremeno obitavaju belogardejci i sovjetski špijuni, nemački okultisti i makedonski nacionalisti, sumnjivi dobrotvori i ubogi solunci, feministkinje i uživaoci opijuma, prostitutke i šverceri koji u naletima naseljavaju obode glavnog grada – ali, treba naglasiti, sve to nije istorijska hronika, a poistovećivati Senke sa nepisanom istorijom bilo bi kao kada bi se, otprilike, nerasvetljeni slučajevi iz serijala Ubice mog oca nekim budućim generacija prikazivali kao da su se stvarno desili u Beogradu početkom XXI veka!
Jednom rečju, ima u Senkama svega i svačega, u deset epizoda videli smo pucnjavu i seks, zatvorske ćelije i pozorišne lože, prigradske bircuze i buržujske salone, istoriju i teoriju zavere, nije se prezalo ni od sočnih psovki (što je ranije bilo nezamislivo u serijama o međuratnom Beogradu), ali je sve to u nekim momentima umelo da postane isuviše zamršeno i prenatrpano. Štaviše, za pojedine istorijske likove moglo bi se reći da su u scenario ubačeni samo zato što pripadaju dotičnoj epohi, mada nisu bili neophodni za glavni zaplet niti je njihova pojava do kraja motivisana.
Da je i sama radnja preterano složena, donekle je priznala scenaristkinja Danica Pajović (https://www.blic.rs/kultura/vesti/bjelogrlic-pokazao-svoj-holivud-u-barandi-pogledajte-gde-se-snima-serija-senke-nad/pqk58n4), rekavši da je kao osnova poslužila filmska priča Stevana Koprivice o ritualnim ubistvima u međuratnom Beogradu, ali je Bjelogrlić malo „zakomplikovao priču“ tako što je „proširio temu na beogradsko podzemlje i puteve opijuma u Kraljevini SHS“, pa je zbog zahtevnog scenarija angažovao čak troje pisaca: pored Danice Pajović, pera su se latili Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović.
I Stojiljković i Kecmanović su, svako na svoj način, ostavili prepoznatljiv pečat: već poznat kao autor stripova, Stojiljković je pojedine scene upravo i kreirao u tom maniru, a svoj lokalpatriotizam potvrdio je kroz lik simpatičnog kafedžije Niškog kojeg maestralno tumači Miloš Samolov (naravno, pošto je u pitanju Nišlija, onda je obavezno obrenovićevac, što je još jedan u nizu karakterističnih detalja), dok se Kecmanović oprobao čak i kao glumac, pa mu je, bar u fikciji, ravnopravan sagovornik bio – Ante Pavelić!
Dejan Stojiljković nije krio da mu je uzor bila britanska televizijska serija Peaky Blinders (kod nas prevedena kao Birmingemska banda), što su gledaoci takođe mogli zapaziti već u prvoj epizodi Senki, tačnije u upečatljivoj gangstersko-gotskoj sceni kad inspektori Tanasijević i Pletikosić ulaze u divlje beogradsko naselje poznato kao Jatagan-mala (http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/beogradski-bronks-prica-o-jatagan-mali/).
Čini se, međutim, da prenošenje engleske gotike u beogradski ambijent nije najsrećnije urađeno, tim pre što dikensovsko-stokerovsko sivilo zapažamo samo u scenama koje se dešavaju u Jatagan-mali, kao da se do tog famoznog naselja dolazilo kroz vremenski portal! Upotreba jednog tuđeg stila u srpskoj seriji izgleda pomalo anahrono i veštački jer se od beogradskih ulica na silu prave viktorijanske četvrti, a tajanstvene ubice nastupaju kao neka naša verzija Džeka Trboseka.
Gotskoj stravi i užasu doprinosi i sadistička scena u poslednjoj epizodi, gde skoro čitav minut gledamo šikljanje krvi iz prerezanog vrata! Može to zvučati kao malograđanski lažni moral, ali ipak nije primereno prikazati tako eksplicitnu krvavu scenu u terminu od 20 časova, i to u seriji koju, bar zvanično, smeju gledati svi koji imaju preko 12 godina.
Lako se uočavaju još neke sličnosti sa žanrom gotskog trilera, pogotovu sa filmom From Hell (Iz pakla, reditelji: braća Hjuz, 2001), koji je nastao iz stripa Alana Mura, a gde se upravo i daje fiktivno razrešenje zločinâ Džeka Trboseka. Ne samo što se u oba slučaja radi o poročnim inspektorima i što se lako može izvući paralela između identiteta Trboseka i ubice iz tajnog društva Tula, nego je i glavni motiv zločina iz filma From Hell našao izvesnog odjeka u Senkama (iako nema veze sa glavnim tokom radnje), a to je – vanbračno dete! Ipak, ne mora značiti da su se Bjelogrlić i njegovi saradnici ugledali na priču o Trboseku, možda se radi o slučajnim podudarnostima, a tek će se u narednim sezonama Senki videti da li je žrtvovavna prostitutka imala dete sa… – ali o tom potom, da ne dajemo pretpostavke unaped.
Na sličan način kao engleska gotika, tako i Maja Davidović deluje na silu ubačena i prikalemljena, što možda i ne bi bilo toliko vidljivo da nije u pitanju glavni ženski lik. Naravno da je u međuratnom Beogradu itekako bilo nekonvencionalnih žena koje su šokirale već samom pojavom, ali to ne znači da su one ulazile u banku odevene kao za budoar ili kupatilo, a sem toga, glumica Marija Bergam nije se najbolje snašla u ovoj ulozi, jer njen pokušaj da bude femme fatale bio je ne samo bezuspešan, nego i tragikomičan: umesto da nadigra ono što joj je zadato i ostavi publiku bez teksta, ona je i svoj tekst izgovarala jednolično i bezdušno, bez nekih jačih emocija, a to je za ovakvu ulogu i više nego pogubno.
Mnogo su bolje dočarani neki sporedni ženski likovi, poput prostitutke Mare u tumačenju Milice Gojković i hladnokrvne Makedonke Jovane (rađene verovatno prema istorijskoj Mari Bunevi) koju je odigrala Jana Stojanovska, a simpatičan je i lik forenzičarke Bojane u tumačenju Jovane Stojiljković. Pomalo je nesnalažljivo (pa čak i izgubljeno) delovala Iva Kevra u ulozi Kriste, dok je Tamara Krcunović, iako samo u jednoj epizodi, bila odlična kao i uvek. Ostali ženski likovi uglavnom su toliko sporedni da glumice koje ih tumače nisu ni imale priliku da se dokažu na pravi način, pa se može reći da je ovo bila serija sa jednim bitnim ženskim likom u izrazito muškom svetu, ali baš ta žena koja je trebalo da bude dominantna, uopšte se nije pokazala kao takva – mada ostaje otvoreno pitanje da li kod nas uopšte postoji glumica koja bi uspela da se nosi sa takvim karakterom.
Zbog svega toga, i gledaocima su se mnogo više dopale muške uloge, a najviše su simpatija poneli Gordan Kičić i Nenad Jezdić (srpskoj publici ionako su nedostajali gotivni negativci), ali su svoj zadatak dobro odradili i Andrija Kuzmanović (pored Bjelogrlića, druga glavna muška uloga), Goran Bogdan, Dragan Petrović, Nebojša Dugalić, Srđan Todorović, Nikola Đuričko, Miloš Timotijević, Nikola Ristanovski, Voja Brajović, Marko Gvero, Ivan Zekić, Marko Živić, već spomenuti Miloš Samolov, tu su i odlične minijature Tome Kuruzovića (kome je ovo bila poslednja uloga), Miloša Petrovića (ćelavi „makro“ u Jatagan-mali), Admira Šehovića (solunac koji prosi), Envera Petrovcija (žandarm Vranjanac), a na televizijske ekrane vratio se Žarko Laušević, i to tumačeći zatočenog princa Đorđa!
Nije mogla ostati neprimećena podela uloga prema svojevrsnom nacionalnom ključu, pa su tako makedonske revolucionare odigrali makedonski glumci Toni Mihajlovski (čiji je lik Damjana rađen po uzoru na Vanča Mihajlova) i Petre Arsovski (karakterističan makedonski govor začinjen srpskim psovkama), budućeg ustaškog poglavnika a tadašnjeg advokata Pavelića dočarao je hrvatski glumac Bojan Navojec (neverovatna autoparodija hrvatko-srpskih međusobnih predrasuda), a i uloge belogardejaca poverene su ruskim glumcima (Aleksandar Galibin, Aleksej Solončev, Nikolaj Šestak).
U početku je serija bila dosta kritikovana i zbog navodnog prikazivanja ruskih emigranata kao kriminalno-terorističke paravojne formacije (http://www.telegraf.rs/vesti/kultura/2909233-rusi-besni-zbog-serije-senke-nad-balkanom-prikazani-smo-negativno-a-ove-scene-iz-serije-su-lazne-i-nisu-istorijske-foto), no autori su izgleda unapred isplanirali da se malo poigraju sa rusofilskim delom publike, pa su od epizode do epizode polako ulepšavali sliku o „vrangelovcima“, tako da su i najoštriji kritičari sigurno promenili svoje stavove pošto su u poslednjoj epizodi belogardejci zaista ispali pozitivni likovi. Bilo je i zamerki što se, od tolikih ruskih emigranata u Srbiji, prikazuju samo vojnici koji pritom švercuju opijum, no i takve su komentare autori demantovali jednom raskošnom scenom ruskog baleta u Beogradu. Ali, sve i da nije te scene, apsurdno je osuđivati scenariste što su u prvi plan istakli naoružane i bahate ruske švercere, jer kako je lepo objasnio Dejan Stojiljković, pošto su Senke nad Balkanom triler, logično je da su piscima trilera potrebni zločini – a neko drugi će već pisati o ruskim arhitektama koji su u Beogradu projektovali vile i hotele!
Na kraju krajeva, tolike kritike, cepidlačenja, lovljenje grešaka – sve je to samo stvorilo veću znatiželju kod gledalaca i učinilo da serija bude još popularnija. A ko zna, možda su svi ti komentari bili unapred naručeni, jer publika se ponekad najbolje i privuče antireklamom – neka to bude još jedna teorija zavere, koja je možda i zamršenija od misterioznog koplja… A ako je serija podstakla bar svakog hiljaditog gledaoca da gugla podatke o Mustafi Golubiću, Voji Tankosiću, generalu Vrangelu, rimskom vojniku Longinu – valjda je i to nekakav uspeh, bar na kulturološkom polju!
Svakako da su Senke nad Balkanom u ovom trenutku najznačajnije zbog toga što su pomerile granice domaćih televizijskih serijala i uvele potpuno nove kriterijume (uprkos izvesnim nedostacima koji nisu zanemarljivi), prvenstveno u organizacionom i tehničkom pogledu, ali to može biti mač sa dve oštrice, jer su postavljeni i visoki ciljevi za drugu sezonu, od koje se, naravno, očekuje da bude još bolja, pa se nadamo da autori nisu iscrpli ideje i da u rukavima imaju još mnogo aduta kojima će nas uskoro prijatno iznenaditi…
Nekako je u senci ostao podatak da su se, skoro od epizode do epizode, smenjivali reditelji i da ih u prvoj sezoni ima ukupno sedam: pored Bjelogrlića, tu su Srđan Spasić, Kosta Đorđević, Miroslav Lekić, Danilo Bećković, Igor Ivanov Izi i Ivan Živković – mada se to šarenilo nije odrazilo na seriju kao celinu, što opet znači da je Bjelogrlić bio, takoreći, mozak i supervizor projekta.
Zanimljivo je da se malo govorilo o samoj Bjelogrlićevoj ulozi inspektora Tanasijevića, ali nije naivna opaska da je kreator serijala, razmišljajući o svim drugim detaljima – pritom se baveći i scenariom, i režijom, i produkcijom – pomalo zaboravio da obrati pažnju na kreiranje lika kojeg tumači, tako da na momente zaista gledamo Dragana Bjelogrlića, a ne Andru Tanasijevića.
A da je Bjelogrlić sa scenaristima pedantno kreirao svaki detalj, može kao dokaz poslužiti lik Alimpija Mirića (https://noizz.rs/bindzovanje/greske-alimpija-mirica-u-senkama-nad-balkanom-koje-niko-nije-primetio/34r0ejm) u sjajnom tumačenju Gordana Kičića. Naime, bar dva puta Mirić izgovara stare mudrosti i obavezno navede pogrešan izvor a da mu niko ne protivreči niti ga ispravi – gledaocima koji barataju latinskim i drugim citatima to se možda učinilo kao klasična greška u scenariju, ali pre će biti da je namerno tako napisano, jer kakvo se uopšte obrazovanje i znanje može očekivati od sumnjivog dobrotvora koji uživa zaštitu političkih moćnika!
Ne primećuje li se, najzad, u ovoj osobini Mirićevog lika jasna paralela sa današnjicom? I ne samo Mirićev lik – mnogo toga je u Senkama kreirano tako da eksplicitno podseća na našu svakidašnjicu (https://www.blic.rs/kultura/vesti/tv-kritika-kako-nas-je-bjelogrlic-nedeljama-vukao-za-nos/elfx0v8), pogotovu sudbina mladog i ambicioznog Stanka Pletikocića, kojeg državna administracija bukvalno podstiče da ostavi svoju zemlju i da sreću potraži negde u inostranstvu – samo da ne bi smetao već postojećoj i dobro ušuškanoj političkoj i policijskoj garnituri!
Istina, u nekim scenama kao da se preteralo sa umetničkom slobodom, sve i da su autori namerno hteli da uspostave kopču sa našim vremenom: na primer, situacija kada za stolom sede Tanasijević, Maja Davidović, Pletikosić i Bojana isuviše odudara od ambijenta međuratne kafane, te mnogo više podseća na savremeno kafenisanje u prestižnom lokalu, ali ako ništa drugo, olakšavajuće okolnosti su kvalitetna prateća muzika čiji je autor Manjifiko i pesma Ognjena Radivojevića koju u tim trenucima čujemo iz pozadine:
O Divna, o Divna, noći besana, jedino ti nisi me napustila…
Autor: Dušan Milijić
Foto-izvor: Facebook stranica „Senke nad Balkanom“; YouTube screenshot
