Ne znamo zašto Bočeli nije razgledao grad, ali znamo da je mogao to da uradi

Upravo na različitim frontovima pratim rat koji se vodi među ljudima na temu: „Da li je Andrea Bočeli razgledao grad i zašto nije?“ Pratim kako slepe i slabovide ljude koji pišu o tome – tako i portale. Ima tu svega i svačega, ali prvo moram ukratko predstaviti gospodina pevača. Andrea Bočelli je rođen 1955. godine u mestu Lajatiko. Nakon jednog incidenta kao dečak je ostao bez vida. Napustio je pravni fakultet da bi se potpuno posvetio muzici.

Novinarka Nove Tv je Andreu pitala da li je razgledavao Pulu nakon koncerta, a on joj je rekao: „Joj, nisam.“ Domaći mediji prenose da nije imao „posebnu“ reakciju i da se nije uvredio.

Zbog toga je nastala prilična pometnja. Neki su predlagali da novinarka dobije otkaz. Drugi su govorili da je to samo gaf. Treći su imali nešto svoje.
I mi kao jedini blog koji se bavi pisanjem o slepim i slabovidim ljudima imamo nešto svoje. Možda je, na primer, slavni pevač bio potpuno iskren. Nije imao vremena da razgleda grad, pa je rekao: „Joj, nisam“, i time završio priču. Razgledati grad ne mora da podrazumeva vizuelne užitke, zato što užitaka u svakom gradu ima mnogo i mogu se dobiti u raznim oblicima.
Meni bi razgledanje grada bilo:
Poseta muzejima,
Kafanama,
Parkovima,
Kafićima,
Prodavnicama,
Rekama,
Lukama,
Bioskopima,
Pozorištima…
Dakle, nije potrebno optuživati novinarku, niti analizirati Bočelijev odgovor, već shvatiti da svi ljudi imaju neku svoju perspektivu, pa u skladu s njom mogu da razgledaju grad.
Ovaj slučajni ispad ili namerno pitanje otvaraju dobru temu za pisanje. Kad smo već tu zašto da je ne produžimo? Slepi i slabovidi ljudi kažu: „Idem da čitam knjigu.“, Da gledam film“, ali sve to, zapravo, podrazumeva slušanje. Stvar je u tome da učiš od okoline sa kojom odrastaš. Ako, dakle, moj brat gleda film i ja ću ga gledati. Ako ceo komšiluk čita knjigu i ja ću je čitati. Čoveku ti, normalni, izrazi prosto ostanu u glavi.
Prihvati ih kao svoje što i jesu. Koristi ih sasvim prirodno, prilagođava svojoj perspektivi. To nije nikakav problem, pa zato idem da se vidim sa drugaricom, da popijemo kafu. To što se ne vidimo nema veze, idemo da se vidimo. Čovek koji koristi kolica neće sigurno da priča stalno: „Idem da se provozam“, iako je simpatično. U komentarima na postu o Bočeliju i novinarci je jedna moja prijateljica napisala reči s kojima ću završiti ovaj tekst: „Ne kaže se doviđenja, neg’ do pipanja“ Sva besmislenost cepidlačenja se ogleda u ovome.
Što se pevača tiče, nismo uspeli da saznamo zašto nije razgledao grad. Nek to ostane njegova mala tajna.
 
Autor: Milica Janković
Tekst je prvobitno objavljen na blogu „Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih“

Related posts

Leave a Comment