Manastir Koporin u XIX veku

U poslednjoj četvrtini XIX veka vršena je obnova manastira Koporina, tj. hrama Sv. Stefana koji je jedini opstao u kompleksu posle više od dva veka zapuštenosti i propadanja. Smešten u doliini, ili kako kaže Feliks Kanic, „romantičnoj uvali“*, okružen je poljima i vinogradima valovite Šumadije, u trouglu koji čini put Velika Plana – Smederevska Palanka – Rača. Iako danas nije lako uočljiv, u srednjem veku je ovuda prolazio put, koji je bio jedina veza između Beograd i Carigrada. Iako je put u srednjem veku, dok je trajala srpska država, bio jako koristan, za vreme ropstva pod Turcima, manastir je zbog dostupnosti bio često meta pljačkaša.

Skromna jednobrodna crkva sa kubetom i pripratom podignuta је u raškom stilu. Apsida i priprata nisu započeti kad i sam hram, ali su prizidani ubrzo, verovatno već u toku gradnje crkve, a ne kako se verovalo, prilokom obnove u XIX veku. Spominje je i Aleksandar Deroko: „Koporin, kod Velike Plane, sagrađen je u vreme despota Stefana“**. Njene skromne dimenzije bile su jedan od razloga što je despotu Stefanu osporavano ktitorstvo, kao i zbog toga što ga Konstantin Filozof ne pominje u svom Žitiju despota Stefana Lazarevića. Ono što navodi na zaključak da je crkva podignuta za vreme Despotovine Stefana Lazarević jeste njegov portret, koji smatran ktitorskim, zbog čega se on i smatra osnivačem crkve, i ovaj stav ima brojne poklonike među teoretičarima. Feliks Kanic smatra se začetnikom mišljenja o Stefanovom ktitorstvu, jer on pogrešno tumači fresku u hramu, gde vidi Stefana sa modelom hrama u rukama, iako hram nije naslikan, a govori i o narodnom predanju.

Narodna predanja, u vezi imena, osnivanja i same lokacije manastira su brojna, i beležena su kako u XIX, tako i u XX veku, i bila su značajna jer ne postoje izvorna dokumenta poput osnivačke povelje ili ktitorskog zapisa, a i zbog činjenice da se Koporin u vreme ropstva veoma retko pominje. Kroz ceo XVI vek pominje se samo u turskim popisima, a poslednji pomen u srpskim izvorima iz vremena turskog ropstva nalazimo u Sopoćanskom pomeniku. Njegov nastanak se datira u XVI/XVII vekу zaključno sa vremenom patrijarha Pajsija (1614-1647), koji se pominje poslednji među patrijarsima***. A onda se više ne pominje ni u turskim popisima.

O stradanjima u Bečkom ratu (1683-1699) se samo pretpostavlja. Takođe se pretpostavlja da se bratstvo priključilo seobi Arsenija III Čarnojevića i nastanilo u manastiru Krušedol, jer je tamo pronađen Koporinski letopis. Manastirske zgrade i objekti su stradali, hram je delimično ostao bez krova što je vremenom naškodilo živopisu, ali je on takođe i pokazatelj da hram nije bio spaljen. U XVIII veku nema podatka o manastiru.

Koporin je razrušen i bez bratstva je proveo oba srpska ustanka – vreme između i posle njih. U deset od dvanaest nahija Beogradskog pašaluka na početku ustanka 1804. godine u 1806 sela bilo je svega 156 otvorenih i za bogosluženje osposobljenih parohijskih i manastirskih crkava, a još 278 crkava zatvorenih i napuštenih. U vreme akcije obnove crkava i manastira za vreme kneza Miloša, Koporin je izostao, i za njega se niko nije založio. Vladimir Petković razlog zaborava traži u seobama stanovništva: Obično se dešava, da pokolenja, u kojih se održavao spomen na jedan stari zapusteli manastir, zamene sasvim nove generacije. Ovima je sve novo, što ih okružuje. One se obično tek dockan zainteresuju za jedan napušten i porušen manastir, čemu treba često tražiti uzrok i u tome što se on nalazi daleko od naseljenih mesta. Sasvim je razumljivo, da se spomen na takvu crkvu morao ugasiti u ona vremena, koja je preživeo srpski narod, pod turskom okupacijom, kada se zbiše strahoviti poremećaji u zemlji i velika pomeranja narodnih masa sa jednog kraja zemlje na drugi.****

Pismo Stojadina Đorđevića iz Viševca, pisano 14. septembra 1825. knezu Milošu, u kojem govori o zanoćivanju u hramu bata „Mijaila i hajduka“, je dokaz da je manastir u vreme ustanka bio napušten i bez bratstva, što i poništava tumačenja D. Mitoševića***** i D. Milovanovića****** da je manastir imao veliku ulogu u ustanku i da su u njega svraćale istaknute vođe ustanka. Od celog manastirskog kompleksa trajao je jedino hram, dok su ostali objekti davno sravnjeni sa zemljom viševekovnim delovanjem atmosferskih padavina. Sotjadin je slušao u Rači priču bata Mijaila šta je sve video u Koporinu i sam se zainteresovao i obišao manastir, ali nije pokrenuo pitanje obnove dok se nije razboleo počelo da mu se „javlja i pokazuje“ da treba da „počisti manastir“. Počistiti značilo je pre svega očistiti unutrašnjost hrama i dvorište manastirsko i zavesti red u njemu. Stojadin je pisao knezu Milošu o bolesti i javljanjima s molbom da dobije dozvolu za delanje, ali odgovor kneza Miloša je izostao, verovatno zato što je na tom prostoru Koporina knez držao aliju i u njoj „žirio“ svinje ili je izdavao seljacima u najam. O tome govori u dokementu Stefan Petrović Knićanin, načelnik smederevskog okruga, 18. januara 1840. kada ministru prosvete piše da je obnovu Koporina knez Miloš godinama sprečavao „što je se njegovog interesa ticalo, i zato do sada dopuštao nije, što se je ondi alija Baničina blizu nahodila i prostirala“.

Međutim, narod nije hteo svoju duhovnost da podređuje nečijim materijalnim potrebama, pa se pokreće na akciju. Načelnik okruga smederevskog, Stefan Petrović Knićanin, stavio se na čelo pokreta za obnovu Koporina, a priključili su mu se i kragujevački i požarevački okrug. Nakon Miloševog odlaska sa vlasti, tog „vseobšteg dušmana serbskog“, 1839. Knićanin je uputio raport „Visokoslavnomu Knjažestva Serbije Popečiteljstvu pravosudija i prosveščanija“ s molbom da se manastir obnovi o trošku naroda i da mu se dodeli rang „okružnog manastira“. Iako Mitropolit Petar nije odobrio obnovu, što je i obrazložio, Knićanin ne odustaje i dobija podršku od ministra prosvete, koji urgira kod mitropolita i ovaj pristaje da se u Koporinu sazove narod, a da će on poslati jedno duhovno i dva svetovna lica i da se onda dogovore. 15. februara 1840. u Koporinu je došlo do dogovora da će narod o svom trošku podići i izdržavati manastir, a kmetovi sela Velike Plane, Markovca, Rakinca i Adžibegovca poklanjaju Koporinu 400 hektara zemlje. Međutim, verovatno je mitropolit Petar bio u pravu kad je sumnjao u ekonomsku moć naroda da sam izvrši obnovu Koporina. Moglo bi da se pretpostavi da su neki radovi izvedeni: uređeno je dvorište, hram očišćen od šuta i nanosa, ali nije došlo do bogoslužbene obnove, niti su useljeni monasi, jer nije bilo nijednog objekta u kome bi živeli. Uslovi za obnovu Koporina sazreli su tek u drugoj polovini XIX veka.*******

Bez obzira što manastir nije bio u bogoslužbenoj funkciji i što nije imao jeromonaha, verni narod dolazio je u Koporin nedeljom i praznicima. Narod je samoinicijativno stvorio puteve i staze za prilaz manastiru, očistio i uredio dvorište, osposobio crkvu da u nju može da se uđe i upali sveća i pred freskama pomoli Bogu. Za narodom i sa narodom počeli su da dolaze i po neki od sveštenika iz susedstva da svojim parohijanima čitaju molitve. Popularnosti mesta doprinelo je i širenje svesti o lekovitosti i čudotvornoj moći molitava čitanih u jugozapadnom uglu hrama, kao i o Bogorodičinom izvoru svete vode, nazvanom „Svetinja“.

U ovakvim okolnostima, crkvena i državna vlast morale su da napuste svoj stav pasivnog posmatrača i da se uključe u vaskskrsavanje Koporina. U jesen 1868. pokrenuta je akcija za obnovu koju je vodio sreski načelnik iz Smederevske Palanke. Konzistorija je projekat i predračun „za opravku crkve starodrevnog manastira Koporina, koji postoji između sela Velike Plane, Radovanja i Banačine, blizu Palanke u Srezu jaseničkom, okruga smederevskog, i za koji narod odavno želi, da se opravi i obnovi“, dostavila Ministarstvu prosvete i crkvenih dela. Nastaje birokratska prepiska između Konzistorija, Ministarstva prosvete i Ministarstva građevina koju je teško ispratiti zbog praznina koje postoje u arhivu, a zbog propusta u planovima i predračunima na odgovor Ministarstva građevina čekalo se dve godine. Zatim se povlači pitanje, koje se već vodilo oko Saborne crkve u Beogradu, da li da se vrši opravka ili da se iz temelja izgradi novi hram. Koporinu je dodeljen staraoc, a već 1880. godine mitropolit Mihajlo šalje u Koporin jeromonaha Joanikija (Janićija), što je znak da je manastir oživeo. Od tog trenutka kreće i njegova obnova. Bogoljub Jovanović je po nalogu Ministarstva prosvete posetio sve manastire radi utvrđeivanja njihove imovine, ostavio je opis Koporina iz 1882., pripreme za njegovu obnovu, kao i zemljišni posed koji je manastir dobio. On je tada koporinski hram opisao kao ruinu koju narod hoće da obnovi.********  Osvećenje je najverovatnije izvršeno 1884. ili 1885. godine, ali je sve do 1890. trajalo dograđivanje.

Urađeno je ono osnovno: krov je saniran, pokriven crepom, a kube ćeramidom, vrata postavljena, prozori zastakljeni. Postavljen je nov ikonostas, koji je služio duže od jednog veka (1999. godine je poklonjen novoj crkvi Svete Trojice u selu Trnovče). Najviše se radilo na priprati s obzirom na to da je ona najviše stradala. Krov i svod su se obrušili, možda i gornji deo zidova, ali ne do temelja, kako se nekad pretpostavljalo. Kalota apside tada je prekrivena komadima grubo obrađenog kamena. Objekat je uglavnom zadržao originalni izgled samo što se osnove i fasada tiče, na krovu su izvršena izvesna preinačenja. Manastirski kompleks je obogaćen izgradnjom dve zgrade, od kojiih je jedna služila za monaško bratstvo, a druga za goste.*********

„Narteks prvobitne građevine sa prvobitnom horskom i isto tako bočnim apsidama povećan je prilikom renoviranja. Pošto se s raznih strana govorkalo da se ispod poda nalaze grobnice, 1886. tamo je upućena komisija da to ispita; međutim, iskopavanja koja su preduzeta pod vođstvom smederevskog okružnog inženjera Karakaševića, ostala su bez rezultata.“**********

U obližnjim selima se govorilo da je u grobnicama zakopano blago, ali ne znamo da li je već tada postojala pomisao da su grobnici mošti despota Stefana. U to vreme se znalo za grobnice u Manasiji, pa se verovatno i pretpostavljalo da tamo i počivaju njegove mošti, tako da je moguće da su se iskopavanja u Koporinu vršila zbog verovanja da u grobnicama postoji blago. U svakom slučaju, zanimljiva je činjenica da ni u jednom arhivu u Srbiji nije pronađen izveštaj inženjera Karakaševića, koji je on svakako morao napraviti prilikom iskopavanja. Tragovi ovih iskopavanja su bili uočljivi prilikom iskopavanja moštiju 1977. godine. Pitanje autentičnosti moštiju despota Stefana verovatno nikad neće biti razrešeno, da li su u Manasiji ili Koporinu, uvek će biti diskutabilno, jer su istraživači različitih mišljenja. Ali je danas kult poštovanja moštiju despota Stefana u Koporinu veoma veliki, a naročito izražen svake godine 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta, na dan slave manastira – tada se otvara ćivot.

Zašto kult despota Stefan u XIX veku nije toliko zastupljen poput kulta njegovog oca kneza Lazara i da li to ima veze sa tim što nije bio kanonizovan sve do 1927. godine, zato što nije ulazio u hor srpskih svetitelja? Njegova ličnost je u narodu bila obavijena mitskim karakterom, pa je čak postojalo i verovanje da je rođen iz veze zmaja sa kneginjom Milicom, čime se objašnjavaju njegove natprirodne junačke osobine, pa je tako mogao biti doveden u vezu sa antičkim grčkim herojima. Opevan je i u epskim narodnim pesmama, i sam Konstantin Filozof ga u Žitiju opisuje kao čoveka sa najvišim duhovnim, moralnim i vladarskim vrlinama, poredeći ga sa likovima antičkih vojskovođa i junaka. Čak je i njegov smrt mistifikovana. Njegova ličnost odgovara poetici slikarstva romantizma, ali iz nekog razloga on nije zastupljen u slikarstvu XIX veka.

*Feliks Kanic, Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka, II, Beograd 1985,  548. Kanic je bio u poseti manastiru u vreme obnove.

**Aleksandar Deroko, Monumenta i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji, Beograd 1985, 177.

***Ljubomir Stojanović, Starisrpski hrisovulji, akti, biografije, letopisi, tipici, pomenici, zapisi i dr, Spomenik 3, Beograd 1890, 184.

****Vladimir Petković, Manastir Koporin, Vesnik Srpske pravoslavne crkve, br.3, Beograd 1922, 21-22.

*****Dušan Mitošević, Manastir Koporin, zadužbina despota Stefana Visokog iz XV veka, Smederevo 1990,14.

******Dušan Milovanović, Manastir Koporin, Dileme, Smederevska Palanka 1985, 32.

*******Radomir Milošević, Manastir Koporin 1402-2002, Koporin 2009, str  65.

********Bogoljub Jovanović, Manastirsko nepokretno imanje u Kraljevini Srbiji, Beograd 1885, 228.

*********Radomir Milošević, Manastir Koporin 1402-2002, Koporin 2009, 67-68.

**********Feliks Kanic, Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka, II, Beograd 1985,  548. Ovde se takođe vide greške Kanicevog tumačenja, hram nije imao bočne apside kako on navodi.

 

Autor: Sanja Damnjanović

Related posts

Leave a Comment