Koncepcija broja tri u „Hazarskom rečniku“ Milorada Pavića (III)

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

 

SLAGANJE PARALELNIH SVETOVA

Igra sa vremenom jedan je od omiljenih Pavićevih postupaka i u vezi je sa mitskim viđenjem obnavljanja događaja, ljudi i situacija, a temelji se na relativizaciji objektivnog vremena. Prema tome, susret tri istraživača hazarskog pitanja na naučnom skupu u hotelu „Kingston“ u Carigradu 1982. godine mitski obnavlja sedamnaestovekovni susret istraživača hazarskog pitanja na Dunavu, koji se tragično završio za svu trojicu u trenutku ukrštanja smrti, saznanja i istorije. Osim povezivanja „barokonog“ i dvadesetovekovnog sloja romana kroz događaje i likove, postoji slaganje svetova koji su udaljeni hiljadu godina.

Motiv ključa koji se javlja u srednjovekovnom sloju stiže do dvadesetovekovnog i ulazi u odrednicu „Suk dr Isajlo“, koja pripada Crvenoj knjizi. Probudivši se jednog aprilskog jutra 1982. godine, dr Suk je osestio da ga nešto tvrdo žulja u ustima – mali ključ sa zlatnom drškom, koji je prema njegovoj proceni bio star sigurno hiljadu godina. Taj ključ bio je opsesivni motiv njegove majke, koja u razgovoru s njim poništava njegove godine i zaboravljajući personalnost istraživača, objašnjava mu “kako je profesor Suk ustanovio da su ključevi nađeni u jednom ćupu na Krimu umesto drške nosili srebrne, bakarne ili zlatne varvarske imitacije novca. Ukupno ih je otkriveno 135 ključeva (dr Suk je smatrao da ih je bilo deset hiljada u jednom ćupu) i na svakom je on otkrio po jedan mali znak ili slovo.” (Pijanović 1998: 187)

Dr Suk je, poređavši ključeve sa drškama od različitih materijala, uspeo da pročita skrivenu poruku. “Slova na novcu koji je činio drške tri ključa davala su natpis Ate i „nedostajalo je samo još jedno slovo (ono sa zlatnika koji još nije pronađen)“. Suk je pretpostavo da bi slovo koje nedostaje moglo biti slovo He i da ključ koji ga nosi navešćuje smrt.” (Pijanović 1998: 187-188)
Zapis iz odrednice „Mokadasa al Safer“, koja pripada Zelenoj knjizi, pamti događaj star hiljadu godina – princeza Ateh je poslala ključ sa zlatnikom umesto drške Mokadasi al Saferu, što je izazvalo kaganov bes, a Mokadasi donelo zatočeništvo do smrti. Takođe, princeza Ateh je ključ svoje ložnice poslala čoveku kome su upućene sledeće reči: “Postupci u čovečijem životu su poput jela, a misli i osećanja kao začini. Neće dobro proći onaj ko posoli trešnje ili sirćetom zalije kolač…” (Pavić 1988: 121) Ovim rečima se dr Suku obratila Đelsomina Mohorovičič, devojčica kojoj je dr Suk poklonio za rođendan violončelo.

Pročitavši skrivenu poruku, intuitivno je osećao da je okružen smrtnom opasnošću, a svoje otkriće Suk “će dokazati sopstvenim životom koji je, logikom kružnog vremena, činom otkrića unapred bio zaveštan smrti.” (Pijanović 1998: 188).

Nastavak svoje smrtovne istorije otkriva sam dr Suk u “Priči o jajetu i gudalu”. Odlučivši da devojčici za rođendna kupi violinu ili čelo, ušao je u čudnu radnju u kojoj je video i jednu kokošku koja je snela jaje. Nemajući dovoljno novca da kupi i gudalo, prodavac mu predlaže da gudalo kupi na otplatu uz jedan uslov: “Kupićete od mene uz gudalo i jaje. (…) U ovom jajetu, gospodine, jedan je dan vašeg života. (…) Kada opazite da je dan koji nastupa isuviše crn, razlupajte svoje jaje i izbegnućete sve neprijatnosti. (…) – Imajte na umu – datum ispisan na jajetu to je rok upotrebe. Posle tog dana jaje viiše ne vredi…” (Pavić 1988: 107-108) Trgovac je na jajetu zabeležeo datum 2. H 1982, a tog datuma biće nasilno prekinut život dr Suka.

Prema uređenju nekog paralelnog sveta, u Sukovom džepu bili su ključ koji nagoveštava smrt i jaje koje ga može spasiti smrtnog dana. Ipak, simbolika jajeta nije toliko jednostavna. Pored toga što je simbol obnavljanja i novog života, jaje je “konkretan predmet, proizvod za prodaju, životna namirnica i – kao i svi predmeti te vrste, a naročito oni od organskih materija – ima ograničen rok upotrebe (…)”. (Delić 1991: 129) Nakon isteka roka upotrebe, ono postaje neupotrebljivo i pretvara se u svoju suprotnost – u smrt. Simbol života tako postaje simbol smrti.

Dr Suk, hrišćanski istraživač hazarskog pitanja u dvadesetom veku koji poseduje primerak Daubmanusovog izdanja “Hazarskog rečnika”, čijom smrću, trećom po redu umire Avram Branković, istraživač hazarskog pitanja iz sedamnaestog veka, jeste treći sin kir-Avrama, odnosno duhovni naslednik njegovog interesovanja za hazarsko pitanje, kroz čiji lik se Branković ponovo javlja tri veka kasnije. Njegov istraživački rad na “Hazarskom rečniku” biće prekinut 2. H 1982. godine kada ga je jastukom zadavio demon u hotelskoj sobi. Pored beživotnog tela dr Suka, na noćnom stočiću pronađeno je razbijeno jaje i ključ na tanjiriću – zlatni ključ koji na dršci ima jevrejsko slovo He i jaje kome je kao simbolu života istekao rok upotrebe, zbog čega se jaje života pretvorilo u jaje smrt, čijom kupovinom je dr Suk kupio svoj sudnji dan.

Po Zelenoj knjizi drugi istraživač je dr Mauvija, profesor univerziteta u Kairu koji se bavi hazarskim pitanjem i smatra da postoje još dva primerka Daubmanusovog izdanja “Hazarskog rečnika”; posedovao je odlomke “Hazarskih beseda”. Bio je vrlo cenjen naučnik, uvek pozivan na naučne skupove. Bio je pozvan, kao i dr Suk, na naučni simpozijum koji je trebalo da se održi 2. H 1982. godine u Carigradu, na temu „Kultura crnomorskih obala u srednjem veku“. Karakteristično za dr Muaviju jeste da je mogao da odsanja sve svoje snove redom, ali i unatrag, i imao je nasleđenu osobinu sabljaša Averkija Skile, Brankovićevog učitelja mačevanja: bajonetom se potpisuje po telu žrtve ostavljajući u zarasloj rani otisak usana. Muavija je učestvovao u arapsko-izraelskom ratu, gde su se on i Isak Šulc, suprug dr Dorote Šulc, sukobili i ranili jedan drugog. Rane koje na telu nosi Isak Šulc uticaće na odnos između dr Šulc i dr Muavije.

Dr Dorota Šulc, poreklom Poljakinja, bila je profesor slovenskih jezika u Jerusalimu, a devojačko prezime joj je bilo Kvašnjevska. Nakon udaje za Isaka Šulca prešla je da živi u Jerusalim, gde se, između ostalog, bavila i hazarskom polemikom. Pozvana je da prisustvuje naučnom skupu u Carigradu, a njen rad je trebalo da govori o srednjovekovnoj hazarskoj misiji Ćirila i Metodija i izgubljenim “Hazarskim besedama”. U pismima koja je pisala i slala na svoju devojačku adresu u Poljsku, naglašava da tih beseda nema, ali da ako bi se detaljano proučili hebrejski i islamski izvori, one bi se mogle rekonstruisati. Takođe, ona inoformiše o učesnicima skupa, govoreći o arabisti, dr Suku, hebraistu, dr Muaviji, i jednoj belgijskoj porodici – Van der Spak, koju čine otac, majka i četvorogodišnji sin. Ta nepročitana pisam postala su i njen lični dnevnik u kome je ona opisala svoj odnos sa mužem nakon njegovog ranjavanja, tj. odnos sa dr Muavijom: “Mislim kako ti ostaješ ista i kako Isak i ja gubimo sve više. Ne usuđujem se da mu kažem. Kad god se volimo, ma kako bilo lepo i ma šta činili, ja na prsima i stomaku osećam trag onog bajoneta. Osećam ga već unapred, on se isprečio između Isaka i mene. Je lʼ je moguće da čovek za nekoliko trenutaka može da se potpiše bajonetom na telu drugog čoveka i ucrta zauvek svoj portret na tuđem mesu? (…) Ta rana liči na neka usta i kad god se volimo Isak i ja, čim se samo dotaknemo, vrh moje dojke upada u taj ožiljak kao među neke bezube usne.” (Pavić 1988: 247)

Zahvaljujući veštini potpisivanja bajonetom, dr Muavija i dr Šulc postali su junaci koji se međusobno sanjaju i svoj susret naslućuju kao neminovnost – poput istraživača hazarskog pitanja iz „baroknog“ sloja. Potpis bajonetom na Isakovom telu doprineo je tome da se Muavija stalno javlja u Dorotinim sanjarenjima i uvlači se u njenu bračnu postelju, zbog čega ona odlučuje da izvrši zločin iz osvete i upuca dr Muaviju čim se pojavi u hotelskoj bašti. Ipak, život dr Muaviji oduzeće pripadnik demonskog sveta, koji je Samuelu Koenu u sedamnaestom veku ostavio poruku: “Ako se više ne budemo sreli u ovom životu (…) videćemo se u nekom drugom, budućem. (…) Biću tada mušakrac, ali ću imati iste ruke kao što imam sada – svaku sa po dva palca, tako da obe mogu biti leva i desna…” (Pavić 1988: 255) Taj isti demon stalno je pitao dr Šulc: “Jesi li me poznala?” (Pavić 1988: 255) Na osnovu čega se može pretpostaviti da je ulogu Samuela Koena u dvadesetovekovnom sloju prezula dr Dorota Šulc.

Kada je reč o odnosu između dr Šulc i dr Muavije, neizbežno je pokrenuti pitanje „pola“ knjige – na koricama svakog primerka romana utisnute su oznake „muški“ i „ženski“ primerak. Ovu zagonetku treba da reši čitalac, što je naglasio pisac u „Završnoj napomeni o koristi ovog rečnika“ i tako čitaocu dodelio ulogu svog saradnika. Delovi teksta romana koji se razlikuju vezani su za lik dr Šulc, ispirčani su iz njene perspektive u jednom od pisama koje je slala na devojačku adresu u Poljsku. Evo tih razlika:

Muški primerak: “I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime. Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati – u bašti je bio jedan jedini svedok – i to dete. Ali desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti predlažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo uvis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i pitala sam dr Muaviju otkuda mu.” (Pavić 1988: 257)

Ženski primerak: “I pružio mi je primerak onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime. Dodajući mi taj svitak on mi dotiče na trenutak palac i ja se naježih od tog dodira. Imala sam osećaj da su naše prošlosti i budućnosti u našim prstima i da su se dodirnule. Zato kad počeh da čitam ponuđeni tekst umesto da pucam izgubih misao ponuđenog štiva i utopih se u svoje osećaje. U tim magnovenjima odsutnosti i zaborava sa svakim pročitanim, ali neshvaćenim i nepripremljenim retkom protekli su svi vekovi kada sam se posle nekoliko časaka prenula i opet uspostavila dodir sa štivom, znala samda onaj čitalac koji se s pučine svojih osećanja vraća nije više onaj koji se maločas otisnuo na tu pučinu. Više sam dobila i doznala ne čitajući te stranice, a kada upitah dr Muaviju otkuda mu, on mi reče nešto što me još začudi (…)” (Delić 1991: 133)

U ženskom primerku, dodajući odlomke “Hazarskih beseda”, Muavija je učinio mitski potez – dodirnuo je palac dr Šulc svojim palcem. Ako se setimo “Kazivanja o Adamu, bratu Hristovom” potvrđuje se da kod Pavića dodir palcem ima značenje oživljavanja, stvaranja sveta i čoveka, udahnjivanja duše. Adam je oživeo tek kada je svojim levim, muškim palcem, dodirnuo desni, ženski palac, dok Dorota Šulc u takvom mitskom, erotsko-stvaralačkom trenutku, momentu oseća uzbuđenje u kom se sjedinjuju dva života svojom prošlošću i budućnošću. “To je mitska sinteza ličnosti, vjekova i svjetova u jednom momentu. Akcenat je neprestano na intezitetu osjećanja: ne samo da je gospođa Šulc izgubila pomisao na ubistvo, već je (…) izubila i misao ponuđenog štiva, utopivši se u sopstvene osjećaje.” (Delić 1991: 135). Ona daje prednost intuiciji i osećanjima u odnosu na racionalno.
U muškom primerku nema dodira palčevima, izostaje zanos i radost zbog trenutka stvaranja. Čitanje teksta prati misao koja govori o pesimističkoj ljudskoj prirodi kroz Halevijevu sliku drveta iz knjige o Hazarima. Misao o dvostrukoj čovekovoj prirodi, satanskoj i božanskoj, nalazi se i u priči o Adamu, bratu Hristovom. On je delo dva sveta – nevidljivog, duhovnog, koji je Bog stvorio, i vidljivog, materijalnog, koji je stvorio Đavo. “Muški primjerak je racionalniji, siromašniji osjećajima i više sklon tragičnom, dvostrukom, rascijepljenom viđenju ljudske prirode: «podzemnom» i «nebeskom»”. (Delić 1991: 136)

Motivi pomoću kojih se može razlikovati „pol“ knjige javljaju se i na drugim mestima “Hazarskog rečnika”. “Knjiga u kojoj postoje princeza Ateh i Mokadasa al Safer s dobrim razlogom ima dva »pola«.” (Delić 1991: 137). U Zelenoj knjizi, pod odrednicom Ateh, naznačeno je da je princeza Ateh bila pesnikinja, dok odrednica „Masudi Jusuf“ prikazuje Ateh kao autora prvobitne verzije „Hazarske enciklopedije“. To potvrđuje Žuta knjiga koja sadrži odrednicu Mokadasa al Safer i ističe da je Ateh sastavila ženski deo hazarske enciklopedije, dok je Mokadasa al Safer tvorac muškog dela rečnika u kom je uobličio vlas kose Adama Ruhanija. Prema tome, sastavljanje “Hazarskog rečnika” započeto je još u srednjovekovnom sloju romana, a tvorci su mitske ličnosti koje su u ljubavnom odnosu. “Pol knjige postaje, dakle, tema koja se ponavlja i spaja pojedine djelove i tematsko-vremenske «slojeve» romana.” (Delić 1991: 137-138)

U Crvenoj knjizi, pod odrednicom „Metodije Solunski“, govori se o čitanju, tj. primanju knjige: “Oni u znaku Svete trojice, u muškom znaku, primaju čitajući neparne, a mi, u znaku broja četiri, ženskog broja, primamo čitajući samo parne rečenice naših knjiga.” (Pavić 1988: 81) Pri čitanju mora da se dogodi spajanje muškog i ženskog znaka, ali se muški i ženski znak ne podudaraju biološki – Ćirilo i Metodije nisu u istom znaku. Najava dvostrukog doživljaja dr Šulc, postoje kod Metodija Solunskog već u srednjem veku. Ovakav doživljaj čitanja ukazuje “na opasnost i ograničenost čitanja jednim očima (…) Čitanja su komplementarna i »slažu knjigu u celinu«.” (Delić 1991: 138)
Takođe, motiv „pola“ knjige prisutan je i u Appendixu I, i to ne samo kroz “Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom”, o čemu je bilo reči, već iz perspektive samog Teoktista Nikoljskog, dvojnika Nikona Sevasta: “Postadosmo putujući pisari i uzesmo seliti svoja pera i črnilnice preko voda i granica carevine. (…) Osim za ljude, počesmo prepisivati i knjige za žene, jer muške i ženske priče ne mogu imati isti završetak.” (Pavić 1988: 274)

„Pol“ knjige je doveden u vezu sa čitaocem i epilogom: “«ženski» epilog bi trebalo da bude u znaku osjećajnosti, zanosa, ljubavi i nastavka života, dok je »muški« misaoniji tragičniji.” (Delić 1991: 139)
Najzad,uprkos razlikama, oba primerka knjige imaju isti završetak. Drugi kompozicioni dodatak romanu, Appendix II, donosi deo istrage, odnosno saslušanje konobarice hotela Virdžinije Ateh, koja je na dan ubistva u bašti hotela prvo videla porodicu Van der Spak i uočila njihove glavne karakteristike. Gospođa Van der Spak, lepa i mlada žena koja je svakoga dana odlazila u Aja Sofiju i preslikavala zidni živopis, nije imala jednu pregradu u nosu – ove dve osobine prepoznatljive su kod Nikona Sevasta, Brankovićevog demonskog pisara. Otac belgijske porodice “imao je «dve polovine lica», a kad se spoje takve dvije apsolutno simetrične polovine, »dobićeš monstruma«.” (Delić 1991: 129) Monstruozni gospodin Van der Spak, koji je umeo savršeno da svira instrument načinjen od bele kornjačine kore, zapravo je demon Akšani i pravi ubica dr Isajla Suka. Treći član je četvorogodišnji sin Manuil, koji je stalno nosio bele rukavice, jer je na rukama imao po dva palca, kao i Efrosinija Lukarević, pripadnica demonskog sveta koja je ubila dr Muaviju. Virdžinija Ateh je svedočila da je dr Šulc prijavila ubistvo dr Suka u vreme kada je četvorogodišnji dečak ubio dr Muaviju, što nije imalo veliki značaj zbog njenih konfuznih odgovora. Na pitanje šta je po nacionalnosti, odgovorila je da je Hazarka, ali je, kada su se Hazari stopili sa Jevrejima, primila judaizam i uzela izraelski pasoš. Ovakav odgovor je nelogičan sudiji u istražnom postupku, ali ne i čitaocu “Hazarskog rečnika”. U prilog njenom objašnjenju svoje nacionalnosti ide i činjenica da je bravi njene sobe odgovarao zlatni ključ koji je pronađen u sobi dr Suka – srednjovekovna hazarska princeza Ateh, koja nikad nije uspela da umre, imala je svoju ulogu i u dvadesetovekovnom sloju romanu.

Dr Šulc osuđena je na šest godina zatvora za ubistvo dr Suka, koje je priznala iako ga nije učinila, dok je ubistvo dr Muavije ostalo nerešeno. Porodica Van der Spak oslobođena je svih optužbi, a u njihovoj sobi je pronađen račun koji glasi:

1689
+ 293
_____________
= 1982

Godina 1982. predstavlja mitsko obnavljanje događaja iz 1689, posle 293 godine, kada je Nikon Sevast zakazao Avramu Brankoviću ponovni susret na doručku u Carigradu. Junaci iz sedamnaestog veka našli su se u drugačijem obličju i pod drugim imenom u dvadesetom veku, ali nepromenjene sudbine. Pripadnici podzemlja, udruženi sa tri strane odjednom, ponovo su sprečili sklapanje “Hazarskog rečnika”, tj. stvaranje Adamovog tela.

PRINCIP VELIKOG TROJSTVA

Tri je već stvoren svet. A “Hazarski rečnik” je roman komponovan na principu velikog trojstva: tri knjige, tri jezika, tri religije, tri boje, tri hronologije. Likovi su dati u znaku broja tri – tri učesnika u hazarskoj polemici, tri hroničara hazarske polemike, tri istraživača hazarskog pitanja u sedamnaestom veku i tri istraživača u dvadesetom veku. Postoji najmanje tri načina čitanja romana – “Hazarski rečnik” se može čitati kao zbirka novela koje imaju zajedički okvir (četiri zajedničke odrednice – Ateh, Kagan, Hazari i hazarska polemika) i koje ostvaruju svoje značenje kako samostalno, tako i na nivou celine. Moguće je pratiti sudbine pojedinih junaka ili je moguće povezivati likove prema njihovim funkcijama, bilo da su učesnici u polemici, hroničari ili pripadnici demonskog sveta. Interesantno je kombinovanje vertikalnog čitanja (na nivou vremenskog sloja) sa horizontalnim (u kome se junaci pojavljuju u drugačijem obličju i pod drugim imenima). Zato je moguće “Hazarski rečnik” posmatrati kao roman lavirint, kao knjigu sačinjenu od mnoštva knjiga, skup bajki, parabola i šaljivih priča.

U radu postoji posebno interesovanje za tri priče o Adamu, jer je “Hazarski rečnik” zamišljen kao postmodernistički roman o stvaranju. Sklopiti sve delove “Hazarskog rečnika” značilo je stvoriti Adamovo telo, učiniti greh, odnosno poistovetiti ljudske i božije mogućnosti. U tom smislu, greha nije oslobođen ni priređivač drugog izdanja “Hazarskog rečnika” – Milorad Pavić, koji je rekonstruisao prvo izdanje, dopunio ga novim saznanjima i podario mu jednu specifičnost – primerci romana razlikuju se po „polu“. Motiv „pola“ knjige javlja se na različitim mestima u romanu povezujući Crvenu, Zelenu knjigu i Appendix I, odnosno srednjovekovni sloj romana sa sedamnaestovekovnim i dvadesetovekovnim. Prateći ovaj motiv pažljivim čitanjem, čitalac dolazi do rešenja zagonetke „pola“ knjige koja je utisnuta na koricama romana, prepoznajući razliku između muškog i ženskog primerka. Baš zbog pokušaja sklapanja rečnika, istraživači hazarske polemike, iz „baroknog“ i dvadesetovekovnog sloja romana, doživljavaju tragične sudbine kao posledicu učinjenog greha. Oba puta nameru da se sastavi rečnik osujetili su predstavnici podzemnog sveta, tri demona koja imaju sposobnost promene pola, starosti, nacionalnosti i veroispovesti, zbog čega im je u tekstu pružena posebna pažnja.

Upravo kroz sudbine likova koje su isprepletene, čije se prožimanje ostvaruje kako u jednom vremenskom sloju, tako i u različitim vremenskim ravnima, stvorene su čvrste veze između tri knjige, Crvene, Zelene i Žute, koje predstavljaju njihovu pripadnost jednoj celini i nemogućnost međusobnog isključivanja. “Hazarski rečnik” potpuni smisao i dovršenost ostvaruje samo kao tročlana celina.

LITERATURA

• Biderman, 2004: Biderman Hans. “Rečnik simbola”. Preveli Mihailo Živanović, Hana Ćopić, Merar Tarar-Tutuš. Beograd: Plato.
• Gerbran, Ševalije, 2004: Gerbran Alen, Ševalije Žan. “Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji postupci, oblici, likovi, boje, brojevi”. Preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić. Novi Sad: Stylos: Kiša.
• Delić, 1991: Delić Jovan. “Hazarska prizma”. Beograd: Prosveta; Beograd: Dosije; Podgorica: Oktoih; Gornji Milanovac: Dečje novine.
• Živković, Miloš. “Crveni esej”. Studentski književni list „Vesna“.
http://www.fil.bg.ac.rs/wp-content/uploads/casopis/vesna/Vesna%204.pdf septembar, 2014.
• Zbornik radova, 2010: “Pavićevi palimpsesti”. Bajina Bašta: Fondacija Račanska baština; Užice: Grafičar.
• Lukić, Jasmina. “Hazarski rečnik kao postmoderna heterotopija”.
http://www.rastko.rs/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/08_pkp_lukic_c.html 1992.
• Mihailović, 1992: Mihajlović Jasmina. “Priča o duši i telu: slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića”. Beograd: Prosveta. Beograd: BIGZ
• Pavić, 1988: Pavić Milorad. “Hazarski rečnik”. Beograd: Prosveta.
• Pavić, 1989: Pavić Milorad. “Gvozdena zavesa”. Novi Sad: Matica srpska.
• Pijanović, 1998: Pijanović Petar. “Pavić”. Beograd: „Filip Višnjić“.
• Tatarenko, Ala. “Venčanje reči sa telom u predelima (ne)mogućeg: U krugu Pavićevog trougla”.
http://www.khazars.com/images/PDF/ala%20tatarenko.pdf

 

Autor: Emilija Jelačić

Related posts

Leave a Comment