Koncepcija broja tri u „Hazarskom rečniku“ Milorada Pavića (I)

Odmah je uočljivo da se romani Milorada Pavića, jednom rečju, mogu nazvati neobičnim, kako zbog svoje forme, tako i zbog principa prema kojima se odabrana tematika obrađuje. Roman kao tradicionalni žanr u Pavićevom književnom radu biva obnovljen na nov, postmodernistički način. Postoji samo jedan književnoistorijski tekst – „Lovci snova, trialozi i predeli slikani čajem. Postmoderna poetika Milorada Pavića“ čiji je autor Dagmar Burkhart i koji razmatra postmodernistički pristup u kreiranju književnog dela ovog autora. Koristeći se ovim radom, Jasmina Mihajlović je sažeto prikazala određena karakteristična obeležja Pavićeve proze koja se mogu tumačiti u postmodernističkom ključu.*

Za postmodernističku književnost karakteristično je odbijanje zauzimanja ideološkog stava, kao posledica otpora logocentrizmu i racionalizmu koji su stvaraoci ideloškog nasilja. Međutim, u prozi Milorada Pavića ova odlika se javlja u drugačijem obliku, kao prezir i ironija prema istorijskoj istini i istorijskom iskustvu: Pavić u svom „Hazarskom rečniku“ piše da „istina je samo jedan trik“, a to bi se moglo svesti na aforizam koji bi glasio – Istorija je samo jedan trač. Takođe, korišćenje fantastičnog, ironičnog i paradoksalnog za ilustraciju jednog sveta pokazuje odnos prema tom svetu; izobličava stvarnost i sadrži kritiku: „Ironijski sloj (posebno odrednica Hazari u Žutoj knjizi – hebrejski izvori o hazarskom pitanju) kao kritička transpozicija-žaoka koja se odnosi na Srbiju i Jugoslaviju jasno se može videti iz navedenih podataka o Hazarima. (…)“ (Mihajlović 1992: 71)

Kao najtipičnija oznaka postmoderne književnosti javlja se intertekstualnost i citatnost, odnosno korišćenje različitih žanrova, modela pripovedanja i stilova, čime se stvara hibridna struktura i polifon tekst. Na ovaj način se insistira da je jedini način spoznaje stvarnosti i sveta preko tekstova, njihovih odlomka i tragova, što omogućava vraćanje izgubljnjnoj suštini. Služeći se mitom, legendom, predanjem, istorijskom povešću i koristeći ih kroz reinterpretativnie ili parodirane oblike, Pavić svoju književnu strukturu obogaćuje i svim dostignućima moderne proze. Na taj način ostvaruje sintezu između novog i starog.

U postmodernim tekstovima uočljivo je odsustvo kauzalne logike fabule, kao posledice destrukcije realističkog načina pripovedanja, napuštanjem hronološke linaearnosti i uzročno-posledičnih veza priče. Razaranje kauzalne logike fabule Pavić ostvaruje korišćenjem različitih fantastičnih paradigmi koje se najčešće temelje na efektu sna. U njegovoj prozi se kroz mešanje i kumulaciju različitih vremenskih planova stvara vreme samog teksta, zasebno vreme koje ostavlja utisak bezvremenosti i svevremenosti.

Težnja za otvorenošću umesto koherencije u naraciji jeste postmodernistička odlika i vrlo je prisutna u celokupnoj Pavićevoj prozi. Efekat beskrajne priče izveden je korišećenjem različitih formalno-sadržinskih mogućnosti: u pričama obrti na samom kraju („Cvetna groznica“, „Večera u Dubrovniku“), u „Hazarskom rečniku“ forma romana.
Jedno od obeležja postmodernističkih književnih tekstova je problem književnog junaka koji ne funkcioniše na psihološkom planu, odnosno odsustvo psihologizacije lika. Svi Pavićevi junaci konstantno tragaju za različitim vrstama identiteta. Ujedno, razne udvojenosti, metamorfoze i ambivalentnosti likova jesu znak njihove pripadnosti simboličkom mitsko-arhetipskom poretku, a ne idividualnom. Pavićeva pripovetka i roman razlikuju se od našeg pripovedačkog nasleđa, ali ne odbacuju to nasleđe u izgradnji slike sveta. Npr. Pavić koristi i realističku i psihološku motivaciju, ali se takva motivacija kod njega često prevodi u čudesnu i fantastičnu priču.

Još jedna odlika postmoderne književnosti koja se može uočiti u prozi Milorada Pavića bila bi autotematizacija, tj. postojanje metaliterarnog diskursa koji najizraženiji postaje kada spada u domen poetičkog iskaza. Kod Pavića autotematizacija za cilj ima uspostavljanje promenjenog načina komunikacije sa čitaocem, odnosno stvaranje kreativnog čitaoca, čime se omogućava potpunija realizacija umnoženih značenja i smisla, svojstvena Pavićevim književnim delima. „Hazarski rečnik“ je roman originalnog sklopa i ukrštenih pripovednih puteva, tragom kojih čitalac pronalazi „svoju“ priču, dobija interaktivnu ulogu u procesu čitanja i domišljanja pročitanog. Svako čitanje otvara drugačiju saznajnu perspektivu, u kojoj se „Hazarski rečnik“ pokazuje kao otvorena knjiga. Kosim čitanjem, ukrštanjem reči u leksikonu, čitalac otvara nova polja značenja.

„Hazarski rečnik“ donosi inovacije i na planu forme. Privlačeći pažnju samim naslovom, nemoguće je ne zapitati se da li se zaista može napisati roman u formi rečnika. Potvrdan odgovor se dobija već prelistavanjem knjige, koji argumentuju kako podnaslov romana „Leksikon u 100.000 reči“, tako i struktura romana. Delo je podeljeno u tri knjige, a svaka knjiga na odrednice. Uz pojedine odrednice dati su izvori ili literatura. Takođe, Pavić primerke svog romana deli na muške i ženske, a oznake koje ukazuju na „pol“ knjige postoje na koricama romana.
Tri knjige iz kojih je sastavljen Pavićev roman-leksikon „Hazarski rečnik“ jesu Crvena, Zelena i Žuta. Boje su metonimijske oznake za tri religije: crvena za hrišćanstvo, zelena za islam, a žuta za judeizam. Sve tri knjige govore o sebi veličajući svoj svet, ali i o druga dva sveta. Knjige su usmerene i ka četvrtom, Hazarskom svetu, kako bi prikazale svoju nadmoć u odnosu na osale svetove, a ne istinu o Hazarskom narodu.

„Istina je trik“ – konstatacija koja ima potpuni smisao zbog nemogućnosti saznanja konačne i jedne istine o nestanku celog naroda. Samo četiri odrednice su zajedničke trima knjigama: „Ateh“, „Kagan“, „Hazarska polemika“ i „Hazari“, one se najdirektnije odnose na Hazare. Princip broja tri, koji je svuda temeljni broj, izraz sveukupnosti i dovršenosti, ovde je sproveden kao strukturalni princip romana.
Roman je podeljen i na tri vremenska sloja, a na svakom od njih je primenjen princip broja tri. Prvi vremenski sloj obuhvata srednjovekovna dešavanja i gradi tri verzije hazarske polemike. Hazarskom kaganu u san je došao anđeo koji mu je rekao: „Tvoja dela nisu draga gospodu, ali tvoje namere jesu“. Ovaj momenat ima veliki značaj, jer je uzrok nestanka Hazarskog naroda. Kagan koji je bio nezadovoljan tumačenjem sna svojih duhovnika, odlučio je da prednost da strancima, tuđim intelektualcima i na taj način učinio prvi korak ka poništenju duhovnog integriteta naroda. Učesnici hazarske polemike bili su Ćirilo, Konstantin Solunski (Crvena knjiga), Isak Sangari (Žuta knjiga) i Farabi Ibn Kora (Zelena knjiga). Ne treba prevideti ulogu princeze Ateh, koja je u svakoj knjizi značajna, jer je kroz lirsko-alegorijske priče sugerisala kaganu koje tumačenje je ispravno, odnosno koju veru treba prihvatiti.
Sedamnaestovekovni, barkoni sloj, koji je vrlo maštovit i dvadesetovekovni sloj, u formi intelektualno-kriminalističke priče, „slivaju se iz triju knjiga u zajedničke fabularne tokove.“(Delić 1991: 100) U sedamnaestom veku nastalo je prvo izdanje „Hazarskog rečnika“ (1691), čiji je izdavač Joanes Daubmanus, dok se u dvadesetom veku ponovo probudilo interesovanje za hazarsko pitanje i nastalo je drugo izdanje „Hazarskog rečnika“ – Pavićev roman.

Međutim, Pavićev preteča nije samo Joanes Daubmanus, već i tri hroničara hazarske polemike iz srednjeg veka, tri istraživača hazarskog pitanja iz sedamnaestog veka (Branković, Masudi i Koen), Teoktist Nikoljski koji je prikupio sve tri knjige, tri predstavnika demonskog sveta (Sevast, Akšani i Efrosinija) i tri proučavaoca hazarskog pitanja iz dvadesetog veka (dr Suk, dr Šulc i dr Muavija), što sve potvrđuje značaj broja tri za samu kompoziciju i ideju romana.

2malaŽutoj knjizi pripada odrednica „Daubmanus Joanes“, koja otkriva da je on poljski štampar i prvi izdavač „Hazarskog rečnika“ (1691), koje je uništeno 1692. godine po naređenju inkvizicije. Daubmanusu je Teoktist Nikoljski, čije se ime vezuje za kompozicioni dodatak Appendix I, prodao tri dela hazarskog rečnika – crvenu, zelenu i žutu svesku koje su tim redosledom štampane. Pored sedamnaestovekovnih i dvadesetovekovnih junaka romana, i Milorad Pavić traga za izgubljenim rukopisom – motivacija za pisanje „Hazarskog rečnika“ je traganje za Daubmanusovim prvim izdanjem, od koga su ostali samo otrovni i srebrni (pomoćni) primerak.

Međutim, još jedan spis za kojim se traga jesu „Hazarske besede“ Konstantina Solunskog (Crvena knjiga), prema kojima je usmerena pažnja u dvadesetovekovnom sloju „Hazarskog rečnika“, a tu je i početak nastanka Pavićevog dela. Traganje za izgubljenim rukopisom je omiljeni postupak pisaca fantastike, koristeći se njime Pavić se poigrava sa čitaocem predstavljajući se kao obnovitelj tog uništenog rečnika sa namerom da još jednom oživi priču o narodu koji više ne postoji i pokrene hazarsko pitanje, a upravo su tri sloja romana istovremeno tri nivoa istraživanja hazarskog pitanja.

TUMAČENJE SNA

Oko tumačenja kaganovog sna u romanu se razvijaju tri različite istine koje su isprepletene i na taj način se princip broja tri implementira u kompoziciju romana. Sva tri učesnika hazarske polemike direktno su povezani sa princezom Ateh. Crvena knjiga obaveštava da je princeza Ateh imala na svojim kapcima slova koja donose smrt, a koja je ona videla na ogledalima od uglačane soli i to ju je ubilo. Ipak, u istoj knjizi piše: „Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre“ (Pavić 1988: 31), a ova konstatacija će potvrdu dobiti u drugom kompozicionom dodatku romana, Appendix II.

Glavni hrišćanski učesnik polemike bio je tvorac slovenskog pisma, Ćirilo, Konstantin Solunski. On je ušao u polemiku sa islamskim i hebrejskim teolozima držeći svoje „Hazarske besede“ koje je zapisao njegov brat Metodije. Uz pomoć princeze Ateh uspeo je da privoli hazarskog kagana da primi hrišćanstvo. Metodije kao svedok hazarske polemike imao je veoma važnu ulogu, jer je preveo Ćirilove besede na slovenski jezik i izvršio redakcije ovih zapisa razdelivši ih u osam knjiga koje su kasnije izgubljene. Osnovni hrišćanski izvor hazarske polemike ostalo je Konstantinovo žitije, gde se navodi tačan datum hazarske polemike – 861. godina. Hipoteza o mogućem otkriću „Hazarskih beseda“ javlja se u dvadesetovekovnom sloju romana.

Jevrejka, dr Dorota Šulc, će na naučnom skupu u Carigradu 1982. godine predstaviti rad koji govori o hazarskoj misiji Ćirila i Metodija i izgubljenim „Hazarskim besedama“. Istom naučnom skupu prisustvovali su arabista, dr Isajlo Suk i arapski hebraist dr Abu-Kabir Muavija. Dr Muavija posedovao je odlomke „Hazarske besede“ do kojih je došao u sedmom veku jedan od jevrejskih pesnika – Juda Halevi, koji je prema Žutoj knjizi hroničar hazarske polemike, i te zapise je uneo u svoj zapis o Hazarima.

Prema njegovim zapisima Ateh je pomogla Isaku Sangariju, hebrejskom polemičaru, te se kagan opredelio za jevrejsku veru. Ona je pisala pesme sačuvane u „hazarskim knjigama“ koje je koristio Juda Halevi. Zbog pomaganja hebrejskom učesniku polemike, Ateh je kažnjena od strane islamskog demona – zaboravila je svoj jezik i pesme, čak i ime svog ljubavnika, Mokadasa al Safera, lovca na snove. Stihove na hazarskom jeziku po naređenju princeze pamtio je veliki broj papagaja vičan ljudskom govoru.

Jednog od puštenih papagaja uhvato je u sedamnaestom veku Avram Branković, koji je beležeći hazarske stihove „papagajskih pesama“ došao do poezije princeze Ateh. Ovim putem su pesme došle do prvog izdanja „Hazarskog rečnika“. Dr Muavija se, takođe, poziva na dr Suka koji se bavi islamskim izvorima hazarske polemike i poseduje „Hazarski rečnik“ iz sedamnaestog veka – Daubmanusovo izdanje, koji potrvđuje da je Halevi posedovao odlomke „Hazarske besede“.

Treći učesnik hazarske polemike jeste Farabi Ibn Kora, islamski predstavnik. Princeza Ateh mu je, prema Zelenoj knjizi, pomogla da uveri kagana kako je najispravnije da prihvati islamsku veru zbog čega je bila kažnjena – oduzet joj je pol, zaboravila je svoje pesme i jezik, ali joj je darovan večiti život. Ljubav je mogla imati samo u snu zbog čega se posvetila sekti lovaca na snove, čija veština joj je omogućila da u tuđe snove šalje poruke, misli čak i predmete.
Mokadasa al Safer, lovac na snove i sveštenik koji je oplodio deset hiljada devica, bio je osuđen na život u kavezu pod vodom, a da bi mogla da provodi vreme sa njim, princeza Ateh je pomoću svoje veštine u snovima na njegovo mesto slala Al Bekrija, hroničara hazarske polemike prema Zelenoj knjizi, koji je pred kraj života zaboravio arapski jezik i govorio na njemu nepoznatom, hazarskom jeziku.

3Al Bekri se budio kao mnogo mlađi čovek i radio njemu nepoznate radnje; zaboravio je ko je, ali nije postao ni Al Safer, u čiji lik je bio preobražen do kraja života. Sličan postupak ponovila je i sa dr Sukom, koji se jednog jutra probudio s ključem u ustima. To je bio ključ ložnice princeze Ateh. Povezivanje likova na ovakav način doprinosu razaranju kauzalne logike fabule upravo posredstvom fantastične paradigme koja se zasniva na efektu sna. Takođe, očita je ambivalentnost, udvojenost junaka i nemogućnost njihove pripadnosti individulanom poretku.
Odrednica Ateh u romanu ima modelativni smisao, jer pokazuje da je svaka od tri priče koje govore o istom, zapravo zatvorena struktura. U svakoj od priča sudbina Hazara je manje bitna od nastojanja da se oni iskoriste kao argument neartikulisane i iznova izložene polemike.

Razumevanje zatvorene strukture tri zasebne knjige o hazarskom pitanju i njihovo otvaranje u sporu različitih glasova u polemici, pokazuju da Pavićev roman otvara i razlistava homogenizujući sistem mišljenja i pevanja. Otud ni mozaički sklop Crvene, Žute i Zelene knjige nije u potpunosti jasan, jer preko jedne prelaze senke drugih dveju priča. Zato nije sasvim vidljivo lice istine koje te priče treba da iznedre svaka za sebe. (Pijanović 1998: 156)

Drugi deo teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2017/01/04/koncepcija-broja-tri-u-hazarskom-recniku-milorada-pavica-ii/ .

 

*Jasmina Mihajlović u svojoj knjizi „Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića“ navodi da je rad „Lovci snova, trialozi i predeli slikani čajem. Postmoderna poetika Milorada Pavića“ autora Dagmar Burkharta, slaviste iz Hamburga, saopšten na Sastanku nemačkih slavista u Berlinu, 1990. godine. Za prikazivanje postmodernističkih odlika Pavićeve proze u ovom radu koriššćen je tekst Jasmine Mihajlović „Elementi postmoderne poetike Milorada Pavića“, sadržan u prethodno navedenoj knjizi iste autorke.

 

LITERATURA

• Biderman, 2004: Biderman Hans. Rečnik simbola. Preveli Mihailo Živanović, Hana Ćopić, Merar Tarar-Tutuš. Beograd: Plato.

• Gerbran, Ševalije, 2004: Gerbran Alen, Ševalije Žan. Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji postupci, oblici, likovi, boje, brojevi. Preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić. Novi Sad: Stylos: Kiša.

• Delić, 1991: Delić Jovan. Hazarska prizma. Beograd: Prosveta; Beograd: Dosije; Podgorica: Oktoih; Gornji Milanovac: Dečje novine.

• Živković, Miloš. Crveni esej. Studentski književni list „Vesna“.
http://www.fil.bg.ac.rs/wp-content/uploads/casopis/vesna/Vesna%204.pdf septembar, 2014.

• Zbornik radova, 2010: Pavićevi palimpsesti. Bajina Bašta: Fondacija Račanska baština; Užice: Grafičar.

• Lukić, Jasmina. Hazarski rečnik kao postmoderna heterotopija.
http://www.rastko.rs/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/08_pkp_lukic_c.html 1992.

• Mihailović, 1992: Mihajlović Jasmina. Priča o duši i telu: slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića. Beograd: Prosveta. Beograd: BIGZ

• Pavić, 1988: Pavić Milorad. Hazarski rečnik. Beograd: Prosveta.

• Pavić, 1989: Pavić Milorad. Gvozdena zavesa. Novi Sad: Matica srpska.

• Pijanović, 1998: Pijanović Petar. Pavić. Beograd: „Filip Višnjić“.

• Tatarenko, Ala. Venčanje reči sa telom u predelima (ne)mogućeg: U krugu Pavićevog trougla.
http://www.khazars.com/images/PDF/ala%20tatarenko.pdf

 

Autor: Emilija Jelačić

Related posts

Leave a Comment