Proza: Ona

A kada se sva svetla ugase Mesec nastavlja da sija. Te noći posebno je bio zadivljen zvezdama, njihovim sjajem u tami. Možda je to zbog sete koja mu se provlačila kroz telo pa mu se sve činilo sjajnije i srećnije. Nije osećao hladnoću koja je grlila njegovo iznemoglo telo.
Bio je tako prazan a opet ispunjen pomešanim osećanjima. Stolica u kojoj se blago klatio nalazila se na maloj terasi njegovog stana, sa koje je mogao videti ulicu kao i stanove drugih ljudi. Ostavlja cigaru na pepeljari. Vetar raznosi dim. Prošla je ponoć. Polako se naginje ka beležnici koja je ležala na podu. Otvara je tražeći mesto gde je stao prošli put.
“Još jedno veče…“ bila je to prva rečenica koju je napisao. Njegovo lice bilo je ukrašeno podočnjacima, a oči ispucalim kapilarima. ,,Opet gledam u te mrtve tvorevine koje tako blistavo sjaje na nebu i ostavljaju trag čak i posle smrti. Opet ostajem bez daha pred njihovom savršenošću. Ljudi su vec pogasili svetla svojih malih stanova i povukli se u odaje gde napokon mogu biti svoji i onakvi kakvi jesu. Iako su sve sijalice pogašene napolju nije mrak, sija on, Mesec. Posmatrao sam ih opet. Njih. Ljude. Opet su me bacili u trivijalnost iz koje me ovaj put niko nije mogao izvući. Nema te ni ove noći. Iščekujem te vesele korake, koji nikako da dođu. Eto, upravo mi se ugasi cigara, moram zapaliti novu.“
Ustaje sa stolice, pali cigaru a onda pustinjskim pogledom razgleda već dobro poznatu ulicu. Ponoć je prošla, još se po koji stanovnik vraća u zgrade, polako promatra njihov hod. Samouveren, uplašen, srećan. Svi su tako različiti a u suštini isti.
Naslanja se na ogradu terase i nastavlja da piše. ,,Opet sam se pitao šta je život, nisam našao odgovor… Međutim, ako ne mogu da nađem odgovor u početku, možda ga nađem u kraju. Šta je smrt? Možda baš od tog pitanja treba da započnem, ajte život eto živim ako to mogu reći, jer imam osećaj da samo prolazim kraj njega. Dakle, šta je smrt? Šta ako posle smrti kreće pravi život? Smrt, smrt, smrt. Kako ne volim tu reč. Šta ako sam ja već mrtav? Pa da, to je moguće. Ipak pa ja sam bludnik koji ni sopstveni dnevnik ne zna da vodi. Mladić zarobljen u oklopu svojih misli. Znaš li mi možda reći kako to izgleda kad umreš? Pa eto ne znam ni ja, možda smo mi svi odavno umrli i sad se svako budi u život tek kada “umre“. Zašto o ovome sad razmišljam. Ne, stani. Nestani? Čekaj. Misliću na nešto drugo. Ne, jesi li to ti? Liči na tebe.“ mladiću zadrhta ruka dok je gledao u devojku koja je prolazila ulicom.
,,Taj hod…“ izusti. Nervozno pali cigaru. Dim se gubi u vazduhu. ,,Nežan poput snega i lagan kao valcer lista i vetra…reče dok je rukom prikrivao oči. Nije mogao više da gleda nju, taj hod.
,,Znam da to nisi ti, znam da ovo nećeš nikad pročitati. Ali moram ti reći da mi nedostaješ….Tvoj hod… Možda zbog tebe previše razmišljam o smrti i samom životu. Ne, neću se ubiti. Nikada na to nisam ni pomislio, ili možda jesam. Moram prestati da zapisujem sve ono što mi ispunjava misli al’ ipak sve ovo pišem samo zbog tebe. Razmišljam o tebi često, toliko često da mi se nekad čini da si još uvek ovde, kraj mene. Možda su ljudi sijalicama mogli da zamene Sunce ali u mom srcu nikad neće postojati neko ko bi mogao da zameni tebe. Evo već sviće. Jesi li mi ti poslala Sunce?“
Odlaže beležnicu da bi posvetio svoju pažnju izlasku Sunca. U jednom trenu dunu vetar i okrete listove, na sam početak. Kako je to opazio u njegovoj glavi počeše se vraćati burne slike i događaj zbog kojeg je počeo pisati. Na prvoj strani dnevnika lepim, urednim rukopisom ispisan je velikim slovima datum : 21.avgust. Jutro je tog dana bilo ispunjeno srećom a nebo išarano raznim bojama, kao nikad ranije. Njeni prsti nežno su prošli kroz njegovu kosu dok je on iz kreveta posmatrao tu čudesnu predstavu boja na nebu. Zastala je i ona na tretnutak, al samo na trenutak jer je tad bila u žurbi, bio je to poseban dan za nju. Slike u koje je uložila svu svoju ljubav visile su po celom stanu. Pogledavši na sat uvide kako se kazajke okreću brže nego ranije, morala je da krene. ,, Odoh!“ reče sa osmehom na licu. On pospan okrete se ka njoj, bila je prelepa. Umoran jedva podigne ruku i mahnu joj.
,,Ni sreću mi nećeš poželeti?“ upita ga.
,,Znaš da zapravo mi sami kreiramo sopstvenu sreću, ti si svoju utkala u te slike. Koliko vidim već si srećna.“
Na njenom licu pojavi se blagi osmeh, a onda brzo izjuri iz stana. Mladić se polako pridiže i krete da ustane iz kreveta. Pogled mu pade na stočić gde je nekad vodio bitke reči, gde je sastavljao nove svetove samo sa perom i hartijom. Taj deo njega zarobio je duboko u mračne zidine sebe. Sati su odmicali a on je trebao da se nadje s njom. Izlazi iz zgrade a onda na drugom kraju ulice ugleda nju prepoznatljivog hoda, nežnog poput snega i lakog kao valcer lista i vetra. Ispunjavala ga je, imao je samo nju. Ugledavši ga krete da trči prema njemu sa ogromnim osmehom na licu.
,,Uspela sam!“ vikala je. A onda u sledećem trenutku začu se škripa guma. Mladić potrča ka njoj, njegovoj prerano isečenoj ruži koja je počela da vene kada je bila najbujnija. To jutro bilo je drugačije, nije joj rekao ništa što bi njoj značilo. Nije joj iskazao nikako svoja osećanja, jer bio je zaslepljen njenom srećom, njenim snom koji se polako ispunjavao i njegovim koji je trulio medju vlažnim zidinama. Zagrlio je njeno telo koje je bespomoćno ležalo na ulici. Poslednjim atomima snage počela je da vadi nešto iz torbe. Posmatrao ju je, nije mogao ništa da učini. Drhtavom rukom pružila mu je beležnicu koji je kupila to jutro i veselo na prvoj strani napisala 21.avgust. Tog dana trebalo sve biti dobro.
,, Počni da pišeš… ponovo… učini to za mene…“ govorila je jedva, isprekidano. Bio je zatečen nije znao šta da radi, izgubljen u vremenu. Voleo ju je a nije znao to najbolje da pokaže.
,,Stani, ne ideš ti nikud.“ rekao je kroz suze koje su polako klizile niz njegovo lice. Bila je hladna, pokušavala je nešto da mu kaže ali nije uspevala pa je samo stavila ruku na srce. U sledećem trenu ruža je uvenula. Začu se zvuk sirene i glas medicinskih sestara. A krik koji je bio najjači i najglasniji nije se čuo. Izgubio ju je.
Iz njegovog oka kanu suza a onda brzo zatvori dnevnik i odloži ga na posebno mesto. Poslednji put pogleda izlazak sunca a potom stavi ruku na srce i tiho izreče reči ljubavi njoj.
Autor: Andrijana Ivanković

Related posts

Leave a Comment