Proza: Baštensko cveće

– Da li je Ljilja kod kuće? Ljubica na telefonu – pristojno se obratim ženi koja se javila na telefon, a nije moja prijateljica.

– Ne, nije. Branka ovde. Pa kako ste Vi Ljubice? – još ljubaznije će gospođa.
Setim se da je u stanu moje prijateljice, privremeno, starija gospođa koju sam jednom prilikom upoznala, a čije ime nisam zapamtila. Očigledno, ona moje jeste.

– Dobro sam, hvala. Kako ste Vi? – nastavim razgovor.

– Dosta čitam, slušam radio, gledam televiziju… Često mi svrati unuk sa devojkom. Volim kada dođu ali mi je naporno jer slabo čujem. Oni govore tiho, brzo, uvek žure.. .Eto, tako se danas živi ali volim bar da ih vidim. Dolaze mi i prijatelji, kada mogu, i Ljilja je često tu…

E, to za Ljilju me uopšte ne čudi. Ona najmanje vremena provodi u svojoj kući, mislim u sebi.
Gospođa Branka nastavi: „A šta da Vam kažem Ljubice! Stalno neki problemi. Pre neki dan mi se pokvario televizor. A pre nekoliko večeri, zamislite, odem u kupatilo, taman sednem na ve ce šolju, a ono miš protrči kupatilom! Izletela sam iz kupatila kao luda sa gaćicama oko članaka. Samo što nisam pala. Nisam znala šta da radim. Koga da zovem?“
E Ljiljo! Džaba ti služi mačka. Naravno da neće da juri miševe kada je po ceo dan hraniš, mislim ja već potpuno obuzeta pričom simpatične gospođe Branke. Dodatno se raznežim znajući da je gospođa u godinama moje majke koja se žali na slične stvari.

– Tako je kada živite sami u kući – nastavlja priču gospođa Branka. – Da Vam ne pričam koliko posla oko bašte, cveća, lišća koje opada… Sami znate koliko volim cveće, ali toliko se umorim dok ga zalijem.
E, sada već shvatim da nešto nije u redu. Kakva bašta, kakvo cveće? Pa Ljiljin stan je na šestom spratu stambene zgrade. Pa nema čak ni terasu!

– Ma da Vas ne zamaram više svojim pričama – puna razumevanja reče gospođa. – Kako su vaši, kada ćete doći? Pa Vama će uskoro katolički Božić!

„Da, da…“ kažem, a mislim, kakva greška! Kakav katolički Božić? Ne slavim ni ovaj pravoslavni. Šta sad? Stara gospođa koja živi sama i koja mi je ispričala toliko pojedinosti iz svoga života će se uplašiti ako joj posle svega kažem da sam očigledno pogrešila broj telefona.

Da bezbolno spasim obe iz ove neprijatne situacije obećam da ću doći u posetu i izvinim se što moram da završim razgovor jer žurim. Čujem joj žalost u glasu, istu kao kada to izgovorim svojoj majci.
Bez obzira na grešku, dopao mi se razgovor sa gospođa Brankom. Ko zna? Možda je ona od samog početka to i shvatila, ali je želela da svoju usamljenost popuni prijatnim razgovorom.

 

Autor: Ljubica Perović

Related posts

Leave a Comment