Prvi deo teksta možete pročitati na sledećem linku: https://www.cupavakeleraba.com/2016/05/13/dis-kao-pesnik-splina-i/ .
„Predeo od splina“ podrazumeva vrstu pesničkog doživljavanja sveta, sliku sveta koja se povlači pred nagoveštajem smrti ili pak raspadanja. Disovi „dani pokriveni splinom“ najbolje su opisani u trenutku raspadanja. Pesma „Raspadanje“ nam daje sliku rezigniraniranog subjekta koji je ostao bez „stare plime“, subjekta čiji pogled više ne može dopreti do duge, pa ni do vedrih boja „oblaka i snova“, on nema više ni „visokih obmana“, „ni velikih dana“, on nema ni vere, njegov duh koji više ne vidi i ne sanja ostao je bez snage čak i da stvara. Jedino što je ovom subjektu preostalo su „čula naga / I zadah truo sporog raspadanja“. Subjekat je rezigniran do te mere da će pesmu prelomiti na stihovima: „Ja danas ne znam za noći umorne / K’o ni za dane pokrivene splinom / Ja danas ne znam za misli sumorne / K’o ni za potrebu za stalnom tišinom / Ja danas ne znam za noći umorne.“
Ono što je ovom subjektu preostalo je „jedno trulo vreme / Maskiran porok, razvrat i neznanje“. Iz neke transcedentalne pozicije lirski subjekat se našao „posred niskih strasti“, nebo je tu „crno od ropca i muka“. „Bez bola i žudi“ subjekat je došao: „Tu, gde za nebo niko nema vida, / Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, / Tu, gde je žena pojava bez stida“. Sve što lirski subjekat oko sebe vidi je „raspadanje koje mili“ i u kome je on osuđen da traje.
Dis će spevati pesmu koju sarkastično naziva „Himna“. Pesma je zapravo himna životnom glibu. U ovoj pesmi Dis se obraća gnusobama za čije lice „ogledala nije“. Pesnik poziva na prepuštanje truleži koja „slepo gazi / Ljubav i dušu, i natapa strunu“, na prepuštanje „crvljivom dobu“ koje „spomene, slavu“ zaranja u blato, „Gde porok cveta i razvratnost niska“. Pesnik poziva na život „međ ljudima u muzici bluda“, na život „u zemlji sramote i luda“. Disova „Himna“ podseća na Bodlerovu pesmu „Čitaocu“ u kojoj Bodler „mirno i bez zgražavanja, čitaocu otkriva demonske sile koje upravljaju svetom i ljudskim životom“ (Novaković, 2002: 227).
Prolaznosti ovog sveta u kojem je čovek utamničen i ujedno u njemu izložen raspadanju, truljenju, suprotstavlja se vizija lepšeg, drukčijeg sveta koji postoji samo u nagoveštajima, te je njegovo određenje često neodređeno i apstraktno. Kod Disa su to „nevine daljine“, „daljine sive“ u koje pesnik upire svoj pogled. Dis traži „život u svetlosti bez mraka i studi“, traži zemlju večne svetlosti, večnog proleća „Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše.“ Slične motive pronalazimo i kod Bodlera koji želi da svoje misli vine „u gore, u vedra polja, u predeo sjajni“ („Uznošenje“).
Kod Disa i Bodlera „čovek se pojavljuje kao dvostruko biće, kao homo duplex koji je obuzet željom za dalekim, uzvišenim predelima ideala, izraženom platonističkom slikom „krila duše“ (Disov „Povratak“, Bodlerove „Magle i kiše“), ali ostaje vezan za „ovaj život grubi“ (Disovo „Viđenje“), za ovaj „čamotni svet“ (Bodlerov „Blagoslov“), za svoje ljudske nesavršenosti koje ga prikivaju za zemlju“ (Novaković, 2002: 229).
Kod Disa u pesmi „Violina“ možemo pratiti kako se „predeo od splina“ gubi, to je trenutak zanosa prouzrokovan zvucima violine. Tada „predeo od splina“ zamenjuju „san“ i „melodija“: „Opkole mene, i tad moje oko / Ne vidi više predeo od splina: / Ja se osećam podignut visoko, / I tad pevamo ja i violina.“
Zvuk violine vodi pesnika ka idealnom svetu lepote, svetlosti i večnog života: „Mračan i vedar ja idem životom / Do starih, crnih i svetlih obala, / Gde diše pustoš i mir sa lepotom / Gde propast živi i gde nema zala.“
Oksimoron na početku pete strofe („Mračan i vedar ja idem životom“), kojem je i Skerlić posvetio pažnju i zbog koga Disa naziva Janusom sa dva lica, „nagoveštava sukcesivan fenomen, smenjivanje klonuća i uznesenja, kroz koje se govorni subjekt kreće putem što ga vodi „do starih, crnih i svetlih obala“, ka idealnom svetu svetlosti i lepote, večnog života i čistote („Gde propast živi i gde nema zala“), ali i „crnila“ koje nagoveštava da je večni život isto što i smrt, neizbežni ishod koji ukida sve nesreće i patnje, donoseći blaženstvo ništavila“ (Novaković, 2002: 217).
Bodler i Dis u svojoj imaginaciji poseduju viziju idealne zemlje. Zanimljivo je to što se kod obojice pesnika ta vizija vezuje za prisustvo žene. Dis u „Grobnici lepote“ peva o zemlji „njene lepote i maja“. U toj zemlji „dan, vazduh i cveće miriše“, a „vreme nema budućnost ni sate“. Međutim, te zemlje nema više, zajedno sa idealnom zemljom umrla je i idealna draga sa svom svojom lepotom.
„Iz „prošlih snova“ nastao je „zavičaj tuge“, i taj zavičaj nije bio više samo prošlost, nego je postao jedna paralelna stvarnost, kojoj se pesnik često obraća, željan utehe i lepote. Idila postaje pomalo egzotično obojena, pretvara se u pejzaž natopljen ljubavlju koji pesnik može da prizove pomoću nadahnuća, pomoću čula ili sna (analogija sa Bodlerom). On ga privremenao čini blaženim, ali u povratku njemu je svakodnevnica još nesnosnija“ (Pavlović, 1968: 372).
Disova i Bodlerova draga je vrlo često mrtva draga. Kod Disa se čak i ljubav utapa u sveopštu prolaznost, ona umire i on je sahranjuje zajedno sa idealnom zemljom. Nasuprot slici idealne drage koja „možda spava sa očima izvan svakog zla“ i idealne zemlje koje nema više stvara nam se slika bludnice i jedna kafanska atmosfera. U pesmi „Orgije“ lirski subjekt nam slika tu kafansku atmosferu u kojoj se i sam nalazi zajedno sa „propalim“ (umrlim) ljudima i polusvetom. Opijanje muzikom i ženskim dodirom treba da omogući subjektu da zaboravi na čamotinju ovoga života. U ovoj pesmi kao da iščitavamo poruke iz Bodlerove pesme u prozi „Opijajte se“. Bodler nam tu poručuje: „Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena na koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom, ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se.“
Opijanje za Disa, kao i za Bodlera predstavlja beg od stvarnosti, po kojoj se kreću „senke mrtvih vremena“. U ćutanju stanuje „veliki strah“, a dane i noći ispunjava mrtvački, „ledeni dah“. Taj beg od stvarnosti je neuspeo jer čak i u tom stanju opijenosti postoji svest da „svak živi u grobu svom, samo što neće / Da vidi grob / Ni svoje dane, što gore ko mrtvom sveće, / Ni svoju kob“. Postoji svest o tome da „radost ne može da se probudi“, te je i onaj cvet s početka pesme za kojim se čezne, na kraju „opao“.
Opijanje se u pesmi „Pijanstvo“ pretvara u sredstvo za borbu protiv očajanja, stvara nam se slika subjekta koji traži utočište i zaborav od svih zala ovog sveta. Pijanstvo ovde predstavlja odlazak u neki lepši predeo gde nema splina. Tada Dis ne vidi „porok“, ne vidi „društvo gde je čama“, ne vidi ni stid što je pripadnik ljudske rase. Međutim, umesto zaborava subjekat biva suočen sa senkama „mrtvih vremena“, sa prolaznošću koja ga podstiče na razmišljanje o razornom dejstvu vremena.
„I u Disovom i u Bodlerovom iskustvu sa svetom književni istraživači otkrivaju dve faze koje su u stvari dva vida jednog istog doživljaja. U prvoj fazi pesnik oseća teskobu, ali se još uvek nada da je može prevazići i ostvariti neki unutrašnji sklad, a njegova mašta, kojom upravlja želja, ipak povremeno uspeva da se otrgne od mračne stvarnosti i prenese u svet iz njegovih čežnji, dok u drugoj fazi želja gubi svoju snagu, a mašta nije u stanju da se uzdigne iznad truleži svakodnevnog života, pa njen rad zamenjuje osećanje beznađa koje vodi ništavilu i smrti“ (Novaković, 2002: 238).
Dis često sadašnjem trenutku u kojem traje rezigniran i u kome ostaje bez snage da voli, da pati, pa čak i da želi, suprotstavlja prošlost u kojoj se „nado, osećao, volo“, „pod bledom zvezdom koje nema sada“ („Predgrađe tišine“). U sadašnjem trenutku subjekat ne želi više ni da sanja („Nama se spava. Nama se ne sanja“), ostao je bez umeća da voli („Voleo sam neću više“), njegova buna je prošla i njegova krv je već stara („Zadovoljstvo“).
Smrt i anticipacija smrti javlja se kao dominantna tema u Disovoj i Bodlerovoj poeziji. U pesmi „Kob“ Dis nam daje ideju „da život i smrt jesu iste građe“, u „Nirvani“ mrtvi ustaju iz svojih grobova i pohode lirskog subjekta, od rođenja ovog pesnika čeka sprema njegova raka („Pesma“), a samo trajanje u ovozemaljskom životu je slično trajanju u grobnici („Orgije“). Bodler nam u svom drugom „Splinu“ kaže „Groblje sam od kog, s grozom i mesečina beži“.
„Ova mrtvačka tematika može se povezati sa Hajdegerovim razmišljanjima o ulozi smrti u određivanju čovekove egzistencije, ali upućuje i na Frojda koji povezuje melanholiju sa nagonom smrti shvaćenim kao jedan od nosilaca načela zadovoljstva: dok Eros označava stvaranje veza, Tanatos znači njihovo rastakanje, prekid tokova i veza sa drugim. Kralj bez moći i druge figure melanholije vezane za pad i raspadanje nagoveštavaju razgradnju psihičkog identiteta i kidanje društvene veze kojim se odlikuje poezija „ukletih“ pesnika“ (Novaković, 2002: 241).
Disa i Bodlera svrstavamo u red pesnika koje je Pol Verlen nazvao „ukletim pesnicima“. Ukleti pesnik je autentičan pesnik simbolizma koji je sklon istraživanju ekstremnih iskustava i ponašanju koje odudara od ustaljenih društvenih normi. Ukleti pesnici su otuđeni, zatvoreni u sopstvenu bol, na razumevanje ne nailaze čak ni u svom poetskom stvaranju. Oni pišu o očajanju, ponoru, smrti, život doživljavaju kao nešto mračno, nešto što nisu sami odabrali, život vide kao tamnicu i izlaz pronalaze u opijanju, snu i smrti. Međutim, Dis i Bodler pravi lek neće pronaći u smrti, već u stvaranju.
„Baratajući rečima pesnik prevazilazi nedovoljnost stvarnosti i pobeđuje čamu. Osećanju „splina“ Bodler suprotstavlja svoj pesnički elan koji ga uzdiže iznad njegove nesrećne sudbine, ka višim predelima poetskog saznanja i ka idealu lepote, kao što, na različite načine, pokazuju pesme „Uznošenje“ i „Albatros““. (Novaković, 2002: 243).
U stihovima Disove „Pesme“ progovara subjekat koji je suočen sa neumitnim proticanjem vremena: „U nehatu i nemaru dani idu i prolaze, / I lagano sve se gubi, izumire i propada“. Subjekat konstatuje da „nema smisla remetiti besmislenost u svom toku“, te se na sve to nadovezuje osećanje splina u kome sve tone. Međutim, iz učmalosti ga budi sećanje koje skida „ploču“ sa „grobnice“ njegovih dana i sprovodi ga „kroz redove uspomena“ i „sva mesta iz života zaboravom pretrpana“. Pred očima lirskog subjekta se ukazuje „slika stara“, slika mora „od pepela“ nad kojim se prolama „krik“ koji naliči na „smeh sirene“. „Iz „zgarišta ideala i mladosti“, kao Feniks iz svoga pepela, rađa se pesma“ (Novaković, 2002: 244).
Dis i Bodler grade svoj melanholično-depresivni svet u kojem se melanholija pojavljuje kao čama, splin. Doživljaj ljubavi u tom svetu je neraskidivo povezan sa osećanjem smrti, a smrt se ispoljava u slikama raspadanja, truljenja i prolaznosti svega ovozemaljskog. Osećanje splina kod ova dva pesnika nesumnjivo proizilazi iz duha vremena u kojem žive. Obojica stvaraju u kriznim vremenima.
„To je kriza racionalizma čiji se prvi znaci u francuskoj književnosti ispoljavaju u drugoj polovini XIX veka, a u srpskoj pred Prvi svetski rat, čijem približavanju odgovara i svesno ili nesvesno isticanje nagona smrti, koje će zatim doći do punog izražaja u književnosti avangarde“ (Novaković, 2002: 249).
Vladislav Petković Dis je uneo nove sadržaje u srpsku poeziju, sadržaje koji imaju retku osobinu neponovljivosti. Dis je doneo preporod subjektiviteta u našoj poeziji, a taj preporod „znači otelovljenje jednog emotivnog sistema što se u celini odnosi samo na svog sopstvenog tvorca. Ovde imamo posla sa subjektivitetom koji se zasniva na konkretnim ličnim odredbama, a ne na tekućim literarnim standardima“ (Pavlović, 1968: 356). Kao dominantno obeležje ove poezije izdvojiće se lično iskustvo pesnika i subjektivan doživljaj sveta u kojem je ovaj pesnik trajao i stvarao.
Autor: Tijana Drndarević
Foto-izvor: Wikipedia
