Dve golgote u pesmi Vojislava Ilića Mlađeg

Vojislav Ilić Mlađi srpski je pesnik koji svoj književni, (u užem smislu) pesnički opus stvara na graničnoj osnovi između poetike realizma i moderne. Istorijski i kulturni događaji, prevashodno Prvi svetski rat, oblikovali su Ilićev pogled ka moderni. No kulturno-istorijske prilike nakon Drugog svetskog rata uticale su na to Ilić bude marginalizovan u književnom kanonu zbog svog izrazito rodoljubivog naboja i samim tim nacionalnog osećanja koje je ispoljavao u pesmama. Bio je savremenik našeg realiste Vojislava Ilića, te je to prouzrokovalo da često bude pomešan sa njime. Stvarao je na prelazu između devetnaestog u dvadeseti vek (njegova poetika se većim delom bazira na događaje koji su se zbili u dvadestom veku), pa ipak, biografski podaci o njemu vrlo su oskudnog karaktera, te iz toga proizlazi činjenica da je Vojislav Ilić Mlađi je naš zaboravljeni pesnik.

Najpoznatiji stihovi njegovog pesničkog opusa ispunjavaju mauzolej srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku koje se nalazi u Solonu u Grčkoj. U mauzoleju se nalaze tri njegove pesme različitog obima. Pesme po svojoj bezimenosti asociraju na sonet, a po nameni na epitaf. Svaka od njih ispunjena je rodoljubivim osećanjem i tematikom Prvog svetskog rata. U njima se ukazuje duboka naklonost srpskoj vojsci, koja je svoje gubitke nezamislivih i enormnih razmera doživela prilikom povlačenja preko Albanije, a i kasnije, nakon dolaska na Krf.

Na prednjoj strani mauzoleja se nalaze stihovi Ilićeve pesme koja će biti predmet tumačenja: „Neznani tuđinče, kad slučajno mineš / Pored ovog svetog zajedničkog groba, / Znaj, ovde su našli večno utočište / Najveći junaci današnjega doba! / Roditelj je njihov: hrabri srpski narod, / Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni, / Koji je sve staze iskušenja proš’o / I čiji su borci, divljenja dostojni. / Padali od zrna, od gladi i žeđi, / Raspinjani na krst, na Golgote visu, / Ali čvrstu veru u pobedu krajnju / Nikad, ni za časak, izgubili nisu…“

Pesma Vojislava Ilića Mlađeg počinje obraćanjem tuđincu za koga se pretpostavlja da u svojoj vizuri svesti nema jasno uspostavljenu koncepciju pojedinačnih istorijskih zbivanja Prvog svetskog rata (vezanih za određenu zemlju), već su ona obilkovana po modelu opšteg, celokupnog istorijskog događaja (vezanih za čitav svet). Otuda se javlja težnja lirskog subjekta da nepoznatog tuđinca upozna sa istorijskim zbivanjima jedne zemlje, koja su vezana za Prvi svetski rat, te samim tim postavi na pijedestal učesnike tog zbivanja.

U ovoj Ilićevoj pesmi vidljiva je biblijska, u užem smislu hrišćanska komponenta, koja u korelaciji sa rodoljubivim osećanjem pojačava celokupni tematski efekat. U prvoj strofi se epitetima „sveti“ i „zajednički“ postiže efekat uzvišenosti, takođe se pojačava i osećaj kolektivnosti, koji simbolizuje slogu i jednakost u ovozemaljskoj i onozemljaskoj sferi. Upotrebom ovih epiteta aludira se na motiv mučeničke, junačke smrti, koji će biti ekspliciran u trećoj strofi. Pored hrišćanske komponente vidljivi su i obrisi hagiografskih elemetna, koji su karakteristični za žitijsku srednjovekovnu književnost, a ovde se javljaju u apstrahovanom obliku.

U trećem stihu prve stofe kroz epitet „večno utočište“ prožima aluzija na večni, onozemaljski život. Prema hrišćanskoj tradiciji on se može dosegnuti ako se individua tokom svog života okrene duhovnosti, ako ovozemaljski život provede u skrušenosti ili ako pak da određenu žrtvu za neki uzvišeni ideal. U četvrtom stihu koji glasi: „Najveći junaci današnjega doba!“ ostvarena je veza sa motivom junačke smrti, koji dopire iz sfere narodne epske književnosti. Narodna književnost bila je jedan od glavnih vidova inspiracije naših romantičara, te se ova težnja ponovo javlja dolaskom moderne, koja varira neoromantičarske elemente. Shodno tome možemo zaključiti da su u ovoj pesmi, na nekim mestima, oni inkorporirani u sam tekst.

Na planu interpunkcije interesantan je uzvičnik kojim je završena prva strofa, kao i dve tačke koje se nalaze u prvom stihu druge stofe. Upotrebom uzvičnika postiže se efekat povišenog tonaliteta kojim se naglašava važnost ovog stiha, kao i podvlačenje junačkog i borbenog u samoj srži iskaza. U drugoj strofi početni stih je konstituisan na sledeći način: „Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,.“

Dve tačke uglavnom se upotrebljavaju kada ispred njih sledi određena vrsta nabrajanja koja iziskuje pravljenje pauza zbog nagomilavanja reči, ili pak prilikom upravnog govora, te se može uočiti da u pesmi Vojislav Ilić Mlađi odstupa od normativnog upotrebljavanja ovog znaka intepunkcije i samim tim unosi jedan vid inovacije u tekst. Stiče se utisak da se dvema tačkama postiže određeni vid pauze, kojim se, za razliku od zareza u vizuelnom smislu, pojačano naglašava ono što posle njih sledi. Dalji tok pesme otkriva nacionalni identitet junaka koji su položili živote za svoju otadžbinu. Nacionalni identitet čitaocu je pre toga bio nepoznat, te je iskaz koji sledi posle dve tačke prelomnog karaktera za uspostavljanje daljeg tematskog sklopa pesme.

U drugom stihu iste strofe vidljivo je da Vojislav Ilić Mlađi „koketira“ sa slovenskom mitologijom. Naime, reč „gorostas“ staroslovenskog je porekla i označava Diva u slovenskoj mitologiji. Div je mitsko biće ogromne snage i izutetno velikog rasta. Upotrebom ove imenice dobija se na metaforičnosti koja označava sinonimiju za srpski narod – on je jak i neustrašiv poput Diva, te zahvaljujući svojoj snazi i izdržljivosti odoleva svim iskušenjima koja su stavljena pred njega.

Upotrebom sintagme „staze iskušnjenja“ ponovo se inkorporira upliv hrišćanskih elemenata koji su uspostavljeni na implicitan način. „Staze iskušenja“ simbolično označavaju čovekov ovozemaljski put ka večnosti. Iskušenja koja se na tom putu nalaze uzrokuju čovekov pad ili uzlet, svakako u zavisnosti koliko i na koji način čovek odoleva iskušenjima koja su stavljena pred njega. Kada se ove tvrdnje povežu sa tokom pesme uočava se da se ova sintagma odnosi na srpski narod, koji je iznedrio junake i pri tome prošao različita kušanja.

Junaci, koji reprezentuju kolektivni lik pesme uživaju divljenje i duboku naklonost. U pesmi se na izvestan način uspostavlja predistorija kolektivnih likova, odnosno predistorija njihovog porkela i nacionalnog identiteta, što se postiže u prva tri stiha druge stofe. Tim činom pojačavaju se epiteti junačkog. U srpskim narodnim epskim pesmama javlja se motiv čudesnog porekla, dok je u određenm delima žitijske književnosi prisutan momenat u kome sačinitelj žitija na početku kazuje o plemenitoj porodici iz koje junak potiče, te je u ovoj pesmi Vojislava Ilića Mlađeg vidljiv aluzivni upliv motiva gorepomenutih poetika.

Tematski i motivski sloj pesme konstituiše se od opšteg ka pojedinačnom stoga je u poslednjoj, trećoj strofi fokus usmeren ka srpskoj vojsci. Motiv junačke smrti koji prožima kroz prethodne dve strofe, ovde dobija svoj pun i zakoružen oblik: „Padali od zrna, od gladi i žeđi,.“

Početnim stihom treće strofe dobija se na celokupnoj jačini pesme. Upotrebom ove pesničke slike pisac na maestralan način predstavlja svirepost i gorčinu koji ratni moloh nosi sa sobom. Imenice „glad“ i „žeđ“ u kombinaciji sa glagolom „padati“ (što je sinonim za glagol „umirati“), označavaju psihofizičku torturu u kojoj je vitalistički princip ugrožen, te je ralizacija tanatološke koncepcije neminovna. Ova pesnička slika sažima sav užas i beznađe, ali ujedno označava i junaštvo onih koji su bili izloženi mukama ovakve vrste.

Prvi stih direktno se nadovezuje na drugi: „Raspinjani na krst, na Golgote visu,“ U drugom stihu, biblijski, odnosno hrišćanski simboli eksplicirano su uvedeni u tekst. Krst simbolizuje hrišćansku veroispovest, ali ujedno metaforizuje i najviši stupanj stradalničkih muka. Isus Hrisos je razapinjanjem na krst iskupio praroditeljski greh ljudske civilizavije koji su počinili Adam i Eva, dakle prineo je sopstvenu žrtvu zarad altruističkog, zarad višeg, duhovnog ideala. Oduta se javlja i ovakva metaforika koju krst nosi sa sobom. Takođe se upotrebom reči „raspinjani“ pojačava auditivni sloj pesme. Ovakav efekat postiže se korišćenjem vibrantnog sonanta“ r“ na početku reči.

Vlastita imenca „Goglota“ upućuje na brdo Golgotu gde je prema biblijskoj tradiciji Isus Hristos doživeo raspeće od strane Rimljana. Iz toga proizlazi da golgota može biti i zajednička imenica, te ujedno označavati simbol enormnih, dugotrajih, gotovo neizdrživih muka kroz koje jedna individua prolazi. Stoga pisac bira baš ovu odrednicu, jer ona simbolizuje stradalničku smrt. Prilikom čitanja pesme, može se uočiti izvesna problematičnost rečenične konstrukcije na „Goglote visu“. Postavlja se pitanje da li reč „visu“ onačava glagol „visiti“ ili imenicu „vis“, koja je sinonimija za brdo. Takođe je uočljivo mešanje jednine i množine u imenici „Golgota“. Ova problematičnost ukazuje da Vojislav Ilić Mlađi smisleno odstupa od jezičke norme, aludirajući, na arhaničan način, o dve golgote koje je srpska vojska iskusila tokom Prvog svetskog rata.

U svakodnevnom govoru možem uočiti ustaljen naziv „albnska golgota“, koji označava povlačenje srpske vojske preko Albanije, tokom Prvog svetskog rata. Prilikom tog povlačenja srpska vojska, (a samim tim i srpska država) doživela je nezabeležene gubitke ljudstva, čije su posledice osetne i danas. Ilić, dakle, govori o fizičkoj golgoti (povlačenje preko Albanije) i psihičkoj golgoti (posledice koje je ona ostavila na jedan narod).

U poslednja dva stiha pesme uočljiv je implicitno pozitivan obrt. Iz sfere patnje i muka, dolazi se do ideala u koji se i pored prevelikih iskušenja, koja su propraćena nezamislivim mukama, ipak iskonski veruje. Taj ideal je konačna pobeda, odnosno oslobođenje Srbije od Austrougarske. Imenica „čas“ je ovde upotrebljena kao umanjenica „časak“, čime se pojačava emotivn naboj iskaza, odnosno ukazuje se na to da junaci ni na trenutak nisu izgubili veru u konačnu pobedu, da im ta misao nije ni na trenutak ispunila stanje svesnog delanja.

Na planu interpunkcije pesma se završava trima tačkama. Tri tačke upotrebljavaju se iza rečenica ili reči kada govor biva prekint ili kada je pak govornik ostao nedorečen. Čini se kao da pesnik uviđa nemogućnost iskazivanja svojih osećanja do kraja, jer emocije, duboko poštovanje i naklonost, koje ovaj istorijski događaj u njemu izaziva potiskuju reči u drugi plan.

Vojislav Ilić Mlađi, zaboravljeni srpski pesnik, svoj pesnički opus stvara na graničnoj osnovi koja se konstiuiše između dva veka, dva rata i dve književne epohe. U svoju poetiku, posebno rodoljubivu, unosi elemente neoromantizma, odnosno usmene narodne književnosti i tradicije. Srednjovekovu, žitijsku književnost kombinuje sa biblijskim motivima i time njegove pesme dobijaju na svečanom tonu.

Veliki deo Ilićeve poetike zasniva se na događajima iz Prvog svetskog rata. U svojim pesmama Ilić odaje omaž srpskoj vojsci, veličajući njene zasluge za oslobođenje od Austrougarske. Pored kolektivnog lika srpske vojske, često daje i pojedinačne likove i njihove sudbine, koje su srhane ratnim razaranjima (pesme „Vojničko pismo“ i „Mati i sin“).
Poetika Vojislava Ilića Mlađeg ispunjena je rodoljubivim osećanjem koje prožima svaki stih njegove pesme. Varirajući biblijske i neoromantičarske elemente ipak uspeva da očuva originalnost i poetičnost svog pesničkog izraza.

Autor: Milica Milošević

Foto-izvor: Wikipedia

Related posts

Leave a Comment