Njene crne krupne oči kao krila lastavice su treperile dok je padala pokošena metkom. Njena kratka odsečena kosa natopljena krvlju se slepila za glavu i u tom momentu samo joj je prolazila jedna misao: „Ako me rane, neka bude u nogu. Neka bude i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Saznaće…saznaće da sam….”. Dok su je misli zanosile kao kava olujni vetar, Milunka je pala u nesvest. Ništa više nije čula ni videla. Samo hladan vazduh oko Bregalnice se uranjao u njeno lice. Osećala je još po koji…
Proza: Koprivnička košuta
