Njene crne krupne oči kao krila lastavice su treperile dok je padala pokošena metkom. Njena kratka odsečena kosa natopljena krvlju se slepila za glavu i u tom momentu samo joj je prolazila jedna misao: „Ako me rane, neka bude u nogu. Neka bude i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Saznaće…saznaće da sam….”.
Dok su je misli zanosile kao kava olujni vetar, Milunka je pala u nesvest. Ništa više nije čula ni videla. Samo hladan vazduh oko Bregalnice se uranjao u njeno lice. Osećala je još po koji udar vetra u glavu. Otac Radenko ju je naučio da nosi oružje, imao je običaj da kaže da je bolja u rukovanju nego kakav muškarac. Njena Koprivnica je zavidela devojci kako je laka na ruci. Niko nije mogao tako brzo da sklopi i rasklopi pušku kao ona. Morala je Milunka da uči baratati oružjem. Njena planinska kuća u Koprivnici je bila stalno izložena medvedima i vukovima. Otac Rdaneko Savić je često bio odsutan od kuće. Milunka se plašila divljih zveri o kojima je stalno slušala od majke i braće. Te izašao medved, te sivi vuk nasrnuo na ovce, te lisice izmigoljile i napale živinu… Najcrnje joj je bilo kad je kao mala slušala priču o medvedu koji je ubio komšiju Živorada. Ne zna Milunka da l‘ ga je stvarno ubio medved ili se komšija potukao sa nekim Arnautom, ali je u njenoj glavi bila slika ogromne zveri kako skače na nejakog Živorada. Ta 1908. beše teška godina… Austrougarska carevina je pripojila Bosnu i Hercegovinu, i svuda u kući se pričalo da će doći do rata. Ovamo s druge strane nam je dopirala opasnost od Turaka. Stalno se Milunka sećala kako je devetsto treća bila hladna. Zima beše udarila na Koprivnicu ali ni proleće ne beše mnogo lepše. Ubiše kralja i kraljicu, a na presto dođe kralj iz druge loze. Preživela je Milunka patnju svojih seljaka za kraljem i kraljicom. Neki su ridali a neki se sladili. Tada je devojčica shvatila da je politika opaka bolest od koje treba bežati. Sedela je na panju kraj duda i sklapala pušku.
„Joj, što se ne pojavi sad taj medved, da ga odnesem ovom puškom” – mislila je u sebi.
Dođoše neka tamna vremena za Srbiju. Zaratismo sa Turcima opet. Milunka je noćima mislila kako da zaštiti svog brata. Znala je da nema milosti prema muškim potomcima, ako je rat, svi idu… On je bio nejak, šta bi on tamo – misli su je morile svaku noć. U ranu zoru 1912. ustade iz kreveta u svojoj spavaćici, raspuštene kose i bosonoga. Sanjala je neki grdan san. Sanjala je kako brat gine, i kako je ostao bez ruke i noge. Drhtava sva, sa podignutom spavaćicom do pola butine, zaurlala je najjače što je mogla. Podiže se iz kreveta i udari pravo na drvena vrata. Stajala je na vratima dobrih deset minuta, dok se vazduha ne zadoji ne bi li ostala bez svesti.
„More, nećemo tako” – pomisli Milunka.
Dugo je mislila kako i šta. Ode u Radenkovu šupu nadomak kuće, dohvati velike makaze za šišanje i odseče svoju bujnu kiku. Pletenica pade na pod a Milunki se skotrljaše dve suze niz lice. Suza pade po odsečenoj kosi. Uze zavoj koji nađe po očevim policama, obmota grudi i steže ih tako jako da je probi oštar bol ispod rebra. Steže se i napravi na ravnog dečačića koji tek stasava za život. Najviše joj beše žao duge kose koju je godinama čuvala i obmotavala u pletenice. Ponekad su dve pletenice krasile njeno lice, a kad bi spavala umotavala bi kosu u jednu kiku i ujutru dugo raščešljavala.
„Nisam više Milunka, ja sam sada Milun Savić” – reče naglas kao pred kakvim sudom.
Spakovala je par svojih stvari, uzela čuturicu, opasala oko struka i pojuri ka garnizonu.
„Dobar dan, koga tražite ? ” – upita je stariji vodnik.
„Tražim glavnog ” – reče pokunjeno budući vojnik.
„Šta će ti, samo mu još ti trebaš” – nasmeja se onako snishodljivo stariji čovek.
Milunka je znala da samo ako bude uporna, doći će do glavnog. Ubrzo beše registrovana kao vojnik Milun Savić iz sela Koprivnice kod Jošaničke banje. Nije više mislila ni na sestre ni na brata ni majku ni oca. Udaja je nikad nije ni zanimala. Ona je sada vojnik. Ona je sada on. Ona je sada Milun Savić. Milun Savić, mladić iz okoline Raške, beše odmah zapažen u bitkama. Nije taj gledao kako udara po neprijatelju, a njegovo vojevanje mnogi zapaziše. Čudiše se hrabrosti vojnika iz Koprivnice. Glas mu je bio malo mekan, ali telo tvrdo i hrabrost velika. Oči mu ponekad behu kao u srne, ali samo na trenutke dok je Milun ispaljivao metke na neprijatelja. Nije se momak družio ni sa kim, sa svima je bio dobar i pomagao kome je trebalo, ali nije sklapao prijateljstva. Neki ga gledaše popreko iz ljutine što mladića svi hvale kao neprikosnovenog bombaša i odličnog rukovaoca puškom. Niko nije mogao brže sklopiti pušku od Miluna.
Retko kad je Milun postajao Milunka. Momenti odmora gotovo da nisu postojali. Ako li bi zaspao na momente, Milun bi se vraćao u svoje selo i dozivao sestru Mionu. Ponovo je bio crnooka devojka, duge bujne kose koja je padala niz grudi. Ponekad bi u snu prozborila i francuski koji je znala tečno da govori. U tim momentima, Milunka je molila boga da je metak ne pogodi u grudi, samo ne u grudi… Nek je gađaju u glavu, u nogu, samo ne u grudi…
Drugi balkanski rat se samo nadovezao na Prvi. Milun nije ni prestajao da ratuje. Leto 1913. beše tako sparno. Noći su bile zagušljive i Milun je imao utisak da se nije moglo disati. Seća se samo kroz maglu da je stiglo naređenje da svi idu ka Bregalnici. Bugari su u noći 30. juna napali srpske položaje bez objave rata. Bitka je bila krvava i teška. Srpska vojska je jurišala takvim napadom da se ubrzo svi položaji Bugara bili zauzeti. U jednom momentu, Milun je osetio ledeni vetar sa Bregalnice, iako je jun mesec već uveliko izlazio iz kalendara. Ledena hladnoća je obuzela celo telo. Opet su se rojile misli kroz glavu mladog vojnika „samo ne u grudi, samo ne u grudi…”.
Sudbina je htela da bugarski metak probije Miluna u grudi. Našli su ga napola živog kraj položaja. Operacija je bila teška. Grudi su bile probijene. Nejake ženske grudi koje su se pojavile pred lekarima nisu izazvale neko veliko iznenađenje. Tolika hrabrost i junaštvo je stajalo iza njega, da je sada svejedno bilo da li je njegov pol u ravni sa njegovom snagom. Milunka je operisana i vraćena u život. Nije se više krila. Nije više podvezivala svoje grudi, ne bi li ih sakrila pred ljudima. Sada je mogla da kaže ko je i šta je.
Odmah posle oporavka, lepa mlada Koprivničanka je stala pred svog pretpostavljenog i zvonkim glasom rekla: „Da, ja sam Milunka Savić iz sela Koprivnica kod Raške”.
„Da, to sam ja” – reče i odahnu.
Foto: Pinterest
Autorka: Marija Aleksić
