Da bi se stiglo do Đerzelezovog puta i da bi se jasno sagledao pravac tog puta, makar i samo zato da se taj i takav put preskoči, treba krenuti izokola, i to od nečega što naizgled nema nikakve veze sa prvom pripovetkom Ive Andrića – od jednog pogovora napisanog povodom romana Daleko je sunce.
Odavno okarakterisan kao primer socrealističke literature – mada je umnogome narušio dotadašnju socrealističku doktrinu – roman Daleko je sunce verovatno nije po volji ni onima koji se rado zaklinju u izjave i stavove njegovog autora Dobrice Ćosića, pri čemu se, naravno, misli na Ćosićeve stavove i političku delatnost iz perioda nakon što je raskrstio sa Savezom komunista Jugoslavije. Ali, ovde nije reč o Ćosićevom prvom romanu, nego o pogovoru što je za izdanje tog romana 1984. godine u BIGZ-ovoj ediciji Ćosićevih dela napisao Živorad Žika Stojković, jedan skrajnuti i bezmalo zaboravljeni kulturni i književni delatnik – kao i svi takvi delatnici.
Zar bi javnost, primera radi, ikada čula za ime Vere Stojić da nije bilo televizijske serije Nobelovac? A i zašto bi iko zapazio jedno od brojnih imena koja se nekako stidljivo štampaju na drugoj ili trećoj strani knjige unutar sabranih ili odabranih dela od desetak i više tomova? Zašto bi se neko zanimao za ime priređivača ili redaktora bilo kog izdanja? Zar tog izdanja ne bi bilo sve i da se priređivanja prihvatio neko drugi? Nije li važnije ime autora od imena redaktora ili sekretara? Nije li, najzad, važniji Gete od Ekermana?
Ali, sve i da Ekerman nije važan, za njega se ipak zna, a njegovo ime mora se izgovoriti ili napisati čak i onda kad se tvrdi da je on nebitan i da ga više ne treba spominjati. Uzgred, može biti zanimljiv podatak da je upravo Vera Stojić, koja je bila svojevrsni Andrićev Ekerman, prevela i priredila knjigu Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana, čije je ime postalo simbol onih koji su prvenstveno poznati stoga što su bili veoma bliski saradnici (i takoreći ispovednici) znamenitih ličnosti.
Ponekad je, ipak, ime redaktora važnije od imena autora, naročito kad se književni radovi priređuju nakon autorove smrti. Trebalo bi, međutim, mnogo prostora da se navedu sve knjige koje je Žika Stojković priredio i redigovao, kao i one za koje je napisao propratne tekstove, mada se mora skrenuti pažnja da je upravo on napisao predgovor izdanju izabranih radova Slobodana Jovanovića – objavljenim u Jugoslaviji 1963. godine. Verovatno će mnogima zvučati nemoguće da je bilo koji tekst znamenitog pravnika i istoričara koga je jugoslovenska komunistička vlast osudila u odsustvu na dvadeset godina robije objavljen u komunističkoj Jugoslaviji pre 1990. godine (kad su u Beogradu objavljena Sabrana dela Slobodana Jovanovića), ali zahvaljujući Žiki Stojkoviću to se desilo tokom perioda kad bi sâm Slobodan Jovanović, da se zatekao u Beogradu 1945. godine i da je docnije ušao u devedeset petu godinu života – možda još uvek robijao u Sremskoj Mitrovici. Nije na odmet istaći da je navedeno izdanje odabranih radova Slobodana Jovanovića, pod nazivom Portreti iz istorije i književnosti, objavljeno kao 60. knjiga edicije Srpska književnost u sto knjiga (u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge), među čijim urednicima je na prvom mestu navedeno ime Ive Andrića (zato što su imena urednika raspoređena azbučnim redosledom na osnovu prvog slova u njihovim prezimenima, a verovatno je iz istog razloga Andrić bio prvi potpisnik Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku 1954. godine). Razume se, da bi pred komunističkom cenzurom nekako opravdao štampanje radova jednog „narodnog neprijatelja“, i to u zasebnoj knjizi, Žika Stojković je morao da bude veoma oštar prema Slobodanu Jovanoviću kao političaru i ideologu (mada je više napadao društvo koje je Slobodana Jovanovića uvelo u srpske nacionalističke krugove) da bi uopšte mogao da hvali Slobodana Jovanovića kao pisca i istoričara, ali izgleda da su se Portreti, i pored takvih priređivačevih ograda, ipak našli na udaru cenzure, jer postoje podaci da se ubrzo, kad je došlo do štampanja dodatnog tiraža, pod istim rednim brojem unutar navedene edicije pojavila sasvim druga knjiga – koju su izdavači i urednici očigledno spremili unapred kao rezervu pretpostavivši da će zbornik tekstova Slobodana Jovanovića biti zabranjen. Stoga u drugom izdanju edicije Srpska književnost u sto knjiga, objavljenom desetak godina kasnije, Jovanovićevi Portreti nisu ni bili predviđeni za štampu, ali hrabar pokušaj Žike Stojkovića nije bio uzaludan, jer su Portreti ipak stigli do izvesnog broja čitalaca pre nego što je njihovo dalje štampanje onemogućeno (a skoro tri decenije kasnije, upravo će Žika Stojković, u saradnji sa Radovanom Samardžićem, prirediti Jovanovićeva Sabrana dela u dvanaest tomova).
Jeste trivijalnost, ali ne može se izbeći podatak da je Žika Stojković bio rođeni brat slavnog glumca Danila Bate Stojkovića, kao i veliki prijatelj Dobrice Ćosića, koji je u svojoj memoarskoj knjizi Prijatelji (Politika, Beograd 2005) pokušao da ovekoveči i od zaborava spasi uspomenu na Žiku Stojkovića. „Šta sve taj čovek nije radio i uradio, a njegova dela verovatno neće niko popisati i sabrati!“ – tako počinje Ćosićev zapis o Žiki Stojkoviću, ali treba napomenuti da ovaj zapis ne predstavlja u knjizi Prijatelji zasebno poglavlje (kao što su zapisi o Antoniju Isakoviću, Oskaru Daviču, Meši Selimoviću, Jovanu Raškoviću, Momi Kaporu…), nego se našao unutar obimnog i pomalo neurednog poglavlja posvećenom, pre svega, slikaru Miodragu Mići Popoviću, a tek onda i ostalim Ćosićevim prijateljima (među njima i Žiki Stojkoviću) koje je sticao posećujući Mihizovu podstanarsku sobu u beogradskoj Siminoj ulici. Kao da je nenametljivost Žike Stojkovića uslovila da zapis o njemu bude maltene neprimetan čak i u knjizi njegovog iskrenog prijatelja Dobrice Ćosića.
A sigurno je Žika Stojković zaslužio da u Ćosićevoj knjizi Prijatelji dobije dostojnije mesto, pa neka tome u prilog bude istaknuto kako je u spomenutom BIGZ-ovom izdanju Ćosićevog romana Daleko je sunce najzanimljiviji deo – pogovor Žike Stojkovića. A skroman kakav je bio, Žika Stojković je čak i uvodnu reč sopstvenog pogovora prepustio nekom drugom – ni manje ni više nego Stanislavu Vinaveru. Naravno, nije teško zaključiti da u vreme štampanja dotičnog izdanja Vinaver skoro tri decenije nije bio među živima (mada je bio među besmrtnima), tako da nije ni mogao za tu priliku da napiše bilo kakav pogovor, ali je Žika Stojković preštampao Vinaverov prikaz romana Daleko je sunce zato što je to bio prvi osvrt na Ćosićev romaneskni prvenac. Zasluga Žike Stojkovića utoliko je veća što se u njegovom pogovoru prvi put konkretno ukazalo na spomenuti Vinaverov tekst, koji je 1951. godine bio objavljen u beogradskom listu Republika, jer ne samo što se Vinaverov prikaz romana Daleko je sunce potom nije preštampavao sve do BIGZ-ovog izdanja romana i ne samo što se nije našao u izboru Vinaverovih članaka (Stanislav Vinaver, Beogradsko ogledalo, Slovo ljubve, Beograd 1977), nego nije naveden ni na spisku koji je pretendovao da obuhvati sve naslove što je Vinaver objavio u beogradskoj Republici. Čuđenje je još veće kad se zna da je izbor Vinaverovih tekstova iz Republike priredio i popisao Gojko Tešić, još jedan predani i marljivi književni i kulturni delatnik (maltene na istom zadatku kao Žika Stojković), ali nije teško pretpostaviti da je Tešić tako postupio pomislivši da bi kompromitovao uspomenu na Vinavera ako samo i navede podatak o Vinaverevoj pohvali prvog Ćosićevog romana – jer Tešić je izbor Vinaverovih članaka objavio u vreme kad je književni i politički rad Dobrice Ćosića shvatan maltene kao zločin prema državi i sistemu, pa i prema narodu. Tačno je primetio Žika Stojković da ovakav Tešićev postupak nije učinio ništa nažao Dobrici Ćosiću, jer to je još i najmanje od onoga što se Ćosiću dešavalo zbog njegovog pisanja i mišljenja, ali da jeste učinjena nepravda Stanislavu Vinaveru. I stoga bi Žika Stojković načinio dovoljno značajno delo i da je samo preštampao Vinaverov osvrt na roman Daleko je sunce bez bilo kakvih propratnih komentara.
Ali, navedeni pogovor Žike Stojkovića utoliko je značajniji što pruža sliku književnih, kulturnih i političkih prilika tokom prvih godina nakon oslobođenja Beograda u jesen 1944. godine, pri čemu se pojava Ćosićevog romana Daleko je sunce 1951. godine ističe kao veliki korak unapred (inače, Vinaver je svom prikazu dao naslov „Jedna značajna knjiga“) nakon više nasilnih pokušaja da se srpska i jugoslovenska književnost ideološki usmere i da se ukalupe u shvatanja i potrebe komunističkog društva.
Sa neskrivenim žaljenjem, pa i sa osećanjem krivice što se kao književni delatnik nije angažovao da spreči takve tendencije, Žika Stojković priznaje da su prve godine nakon Drugog svetskog rata bile jedno preglasno, a ipak monotono, usiljeno i sivo vreme naše književnosti, pri čemu treba znati da navdena sintagma, iako sa malim početnim slovom u prvoj reči, jasno aludira na beogradski časopis Naša književnost, čije je izlaženje započelo 1946, a koji je potom preimenovan u Književnost. Očekivali su se, nastavlja Žika Stojković, novi Nemiri i Itake, nova Otkrovenja, očekivalo se da generacija koja se vratila iz Narodnooslobodilačke borbe dobije svoje „Resimiće“ i „Rekonvalescente“, ali i jedno preobraženije pevanje posle rata, jedno čistije, oslobođenije mišljenje, i to ne samo o pesništvu – ukratko, nešto prodorno i prevratno, što bi barem književni svet učinilo drugačijim dok realni, postojeći, ne stigne da se izmeni. Nasuprot takvim očekivanjima, čitali su se, ističe Žika Stojković i daje pomalo grube kvalifikacije, bajati Zapisi o mome narodu, isceđene Nove pripovetke, nesuvislo Oslobođenje Cvete Andrić, deklamatorsko Ognjeno rađanje.
Mora se malo zastati da bi se videlo na šta je tačno Žika Stojković mislio, jer pojedini od navedenih naslova čak i pasioniranim ljubiteljima srpske književnosti mogu delovati zbunjujuće. Naravno, nije teško da se među delima koja su navedena kao najbolji predstavnici prve posleratne srpske književnosti, koja se uobličavala neposredno nakon Velikog rata, prepoznaju pesničke zbirke Nemiri Ive Andrića, Lirika Itake Miloša Crnjanskog i Otkrovenje Rastka Petrovića, pa i pesma „Čovek peva posle rata“ Dušana Vasiljeva, a upućeniji čitaoci prepoznaće i dve pripovetke Dragiše Vasića, kao i aluziju na časopis Misao Sime Pandurovića. Pitanje je, međutim, koliko je onih koji bi bez premišljanja rekli da je zbirku pripovedaka pod nazivom Zapisi o mome narodu napisala Isidora Sekulić, a da naslov Nove pripovetke označava prvu zbirku priča Ive Andrića objavljenu nakon Drugog svetskog rata (nakon tri zbirke Andrićevih priča objavljenih u međuratnom periodu), dok uopšte neće biti čudno (štaviše, biće očekivano) ako je sasvim mali broj onih koji znaju da je poemu Oslobođenje Cvete Andrić napisala Desanka Maksimović i da poslednji naslov koji Žika Stojković navodi aludira na pesničku zbirku Ognjeno rađanje domovine Branka Ćopića.
Kad se u navedenom pogovoru Žike Stojkovića uporede naslovi koje je srpska književnost dobila nakon Prvog svetskog rata sa naslovima koje je dobila neposredno nakon Drugog svetskog rata – jasno je da su oni prvi odneli pobedu na polju književnog, pa i nacionalnog pamćenja, bez obzira na to što se kao autori ovih drugih pojavljuju podjednako značajna imena. I zato se na datim primerima vidi da i veliki pisci ponekad zadremaju, a izgleda da je za srpsku književnost vreme završetka Drugog svetskog rata bio upravo jedan takav trenutak, barem kad je u pitanju tadašnje stvaralaštvo Isidore Sekulić, Desanke Maksimović i Branka Ćopića.
Drugačiji je slučaj sa Ivom Andrićem, jer se u njegovim Novim pripovetkama zapažaju naslovi kao što su „Priča o kmetu Simanu“, „Deca“, „Susedi“, „Zlostavljanje“, „Pismo iz 1920. godine“, „Zeko“ – a to su priče koje nesumnjivo predstavljaju sâm vrh Andrićeve pripovedne proze, pa izgleda kao da se Žika Stojković ogrešio kad je među ostalim delima koja nisu izdržala docniji sud književne kritike naveo i Andrićevu zbirku priča. Doduše, sigurno je mnogima, pa verovatno i Žiki Stojkoviću, parala oči priča „Dedin dnevnik“, koja je u Novim pripovetkama odštampana kao poslednja, a koje se sâm Andrić potom takoreći odrekao i nije je uvrstio ni u svoja sabrana dela, jer je verovatno i samom piscu bilo jasno koliko je prožeta komunističkom ideologijom i revolucinarnim poletom karakterističnim za period neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Teško je odoleti da se ne spomenu dva kurioziteta koja se vezuju za dve pripovetke iz dotične zbirke. Priču koja nosi naslov „Pismo iz 1920. godine“ uzima Dobrića Ćosić maltene kao dokaz da je Andrić proročki nagovestio tragiku višenacionalne i višereligijske Bosne (Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd 2012) – ali, Ćosić je samo prvu reč iz naslova priče shvatio kao pun naslov, dok je ostatak naslova shvatio kao godinu kad je priča napisana ili objavljena, pa se na osnovu Ćosićeve opaske može pomisliti kako je Andrić predvideo čak i ustaške pokolje tokom Drugog svetskog rata. Jasno je, međutim, da je sama priča napisana u vreme kad se i u okupiranom Beogradu već znalo za masovna stradanja u Bosni, mada ni to nije morala da bude Andrićeva direktna ispiracija da u svojoj mašti sastavi pismo razočaranog bosanskog Jevrejina koji je najpre Bosnu pogrdno nazvao zemljom mržnje, a potom stradao u drugoj zemlji mržnje (u Španiji kao učesnik Građanskog rata). I nije na odmet znati da u priči „Dedin dnevnik“, tačnije u sceni gde pripovedač na dan oslobođenja Beograda nailazi na prijatelja koji utučen stoji pred kućom razrušenom od nemačke mine, Andrić opisuje svoj susret sa Milanom Кašaninom, čiji je dom zaista stradao na taj način prilikom povlačenja nemačke vojske iz Beograda (ovaj se podatak može pronaći u knjizi Koste Dimitrijevića Vreme zabrana, Prometej, Beograd 1991).
Ako se Žika Stojković i ogrešio o Andrića nazvavši njegove Nove pripovetke isceđenim, ipak je Andrićeve Nemire istakao kao svetli primer poezije koju je čitala generacija izašla iz prethodne svetske klanice, a zanimljivo je i da na narednoj stranici svog pogovora Žika Stojković napominje kako tri romana jednog istog pisca, koja su objavljena 1945. godine, i to dok je još trajao Sremski front, ne spadaju u posleratno vreme srpske književnosti – pri čemu nema sumnje da se misli na Andrićeve romane Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica, što bi značilo da je Žika Stojković o trima navedenim knjigama imao pozitivno mišljenje, baš kao i o Nemirima, a za razliku od mišljenja o Novim pripovetkama.
Mora se zapaziti da je Andrić jedini čije se stvaralaštvo pominje i u pozitivnom kontekstu prve posleratne srpske književnosti i u negativnom kontekstu druge posleratne srpske književnosti (a posredno i u pozitivnom kontekstu međuratne književnosti, ako se tri Andrićeva posleratna romana shvate kao kruna prethodne, a ne kao početak nove književne epohe), ali to i nije toliko neobično, jer je Andrić jedan od retkih pripadnika obeju posleratnih srpskih književnosti, na šta su svakako uticale i političke okolnosti, koje su sa druge strane onemogućile Rastku Petroviću, Milošu Crnjanskom i Simi Panduroviću da se uključe u drugu posleratnu književnost. Neobično je, međutim, što se Žika Stojković nije setio da uz Nemire spomene još jedno Andrićevo delo koje se možda još više nameće kao neposredni odjek tek završene klanice Velikog rata. I upravo se zahvaljujući zapažanju ovog (istina, ne tako velikog) propusta krenulo u jedno dublje istraživanje, koje je potom podstakao i zbornik pod nazivom Živi palimpsesti (Nolit, Beograd 1980), sastavljen od naučnih radova profesorke Hatidže Krnjević, koja se istakla vrsnim tumačenjem narodne poezije i koja je u svoju knjigu uvrstila i dva teksta o muslimanskom junaku Aliji Đerzelezu: prvi tekst nosi naslov „Đerzelez Alija u usmenoj tradiciji i u pripoveci Ive Andrića“, a drugi „Đerzelez Alija – između epskog trijumfa i ljudskog poraza“.
Premda su oba teksta Hatidže Krnjević o Aliji Đerzelezu, bilo kao o narodnom junaku, bilo kao o liku iz Andrićeve pripovetke, veoma kvalitetna i propraćena referencama na relevantnu literaturu, ipak se primećuje da se uopšte ne postavlja pitanje Andrićevog izbora samog junaka, kao ni pitanje Andrićevog izbora tematike, a odgovori na ova pitanja itekako mogu biti značajni samim tim što se zna da je „Put Alije Đerzeleza“ prva objavljena Andrićeva pripovetka. Inače je prvi deo pripovetke objavljen avgusta 1918. u zagrebačkom časopisu Književni jug, da bi je dve godine kasnije objavio u celini, i to kao posebnu knjigu, beogradski izdavač Svetislav B. Cvijanović, pri čemu se na naslovnoj strani Cvijanovićevog izdanja zapažaju dve neobičnosti: prvo, kao autor je naveden „Ivan Andrić“, što je verovatno jedini put da je na nekoj naslovnoj strani Andrićevo lično ime odštampano u tom obliku; drugo, pošto je pripovetka štampana varijantom latiničkog pisma koje je tada bilo uobičajeno u zagrebačkim izdanjima, korišćen je umesto slova đ digraf gj, koji se pojavljuje i na početku nadimka naslovnog junaka.
I ne samo što je „Put Alije Đerzeleza“ prva pripovetka koju je Andrić objavio, nego je ona u celini prvi put odštampana iste godine kad i Nemiri, koje je Žika Stojković uzeo kao istaknut primer prve posleratne srpske književnosti (kakvu nije imala generacija koja će izaći iz narednog velikog rata), pa je moralo pasti u oči to da Hatidža Krnjević nigde nije napomenula koje je godine Andrić objavio svoju prvu priču, a nije se posebno osvrtala ni na činjenicu da je pisac upravo tom i takvom pričom prokrčio sebi pripovedački put, ostavivši pritom u potpunosti dotadašnji (u žanrovskom smislu) pesnički put. A sa druge strane, Žika Stojković se nije setio da, pored Nemira, istakne i „Put Alije Đerzeleza“ kao pozitivan primer prvog posleratnog stvaralaštva u srpskoj književnosti – ako se već pod takvom (manje-više uslovnom) odrednicom podrazumevaju dela koja su objavljena neposredno nakon Velikog rata i koja su pritom nastala pod uticajem ratnih okolnosti.
Pitanje koje se nameće tiče se toga da li je Andriću bilo neophodno da svoj pripovedački put prokrči tako što će najpre proći uzaludnim i neuspešnim, a ipak neprekidnim putem jednog epskog junaka, ali tiče se i toga koliko je važan naizgled suvoparan podatak da je takva priča, sa takvim glavnim likom, sa takvom tematikom, napisana i objavljena neposredno nakon rata. Ukratko, treba razmotriti da li su ratne okolnosti uslovile nastanak ovakve priče i da li je, u tom slučaju, „Put Alije Đerzeleza“ svojevrsna Andrićeva Itaka (čiju je simboliku, makar u kontekstu generacije koja je izašla iz Velikog rata, odredio Miloš Crnjanski svojom zbirkom Lirika Itake), i to Itaka na koju će morati da se iskrca čak i jedan Đerzelez uprkos tome što zna da se na tom ograničenom prostoru doživljavati samo poraze.
Mogli su prvi čitaoci Andrićeve priče, na osnovu već poznate Đerzelezove epske biografije, očekivati avanturističko putovanje prepuno herojskih podviga i megdana, ali već je od samog početka pripovetke jasno da će to biti put prepun banalnih razočaranja i susreta sa likovima koji su i moralno i fizički daleko ispod likova iz junačkih pesama. Primećuje se da u Andrićevoj priči uopšte nema pomena Đerzelezovih ratničkih uspeha, a sve i da je jasno kako se podvizi podrazumevaju uz Đerzelezovo ime, takođe je jasno da oni pripadaju prošlosti, možda i dalekoj prošlosti, dok je sadašnjost toliko primitivna, pa i jednostavna, da u njoj svoje mesto nikako ne može pronaći ratnik navikao na oružane sukobe i pobede na bojnom polju. A čak će i Đerzelezov nadljudski prelazak reke, koji bi i u epskoj pesmi izgledao kao suvišna hiperbola, biti izazvan besom i željom za dokazivanjem pred samim sobom nakon jedne bruke, a ne potrebom da se, na primer, što pre stigne na bojište.
Neskrivena piščeva demitologizacija slavnog junaka efektno je najavljena u sceni Đerzelezovog silaska s konja, jer čim Đerzelez bude sjahao, on više neće biti onaj isti junak koji je dojahao, a njegov fizički izgled, lišen konja kao nezaobilaznog epskog ukrasa, još slikovitije pretvara nestvarnog junaka u stvarnu karikaturu. Ali, takva demitologizacija Đerzeleza mogla bi da bude demitologizacija bilo kog ratnika, pogotovu onog ratnika koji je šest ili čak osam godina proveo na balkanskim i evropskim bojištima i frontovima, jer takva demitologizacija dolazi naročito onda kad dojučerašnji ratnik ne uspeva da se prilagodi uslovima koje je primirje nametnulo. Da bi se prilagodio mirnodopskom načinu života, bivši ratnik ne može da očekuje viteške sukobe gde presuđuju hrabrost i umeće rukovanja oružjem, nego mora da se nosi sa prevrtljivcima i šaljivdžijama, pa i da se druži sa pijanicama i raspikućama, kao što su sarajevska braća Morići, koji se u prisustvu Andrićevog Đerzeleza nameću kao njegova sušta suprotnost.
I bez obzira na to što Đerzelez, nakon što je sišao sa konja, možda jedino u očima prisutnih smutljivaca izgleda ništavno, i to zato što oni sami žele da ga tako vide – dok je u stvarnosti on i dalje gorostas – ipak je u datoj situaciji itekako bitno viđenje neposredne okoline, pa ako je Đerzelez u tuđim očima smešan, uzalud će i pokušavati da takav utisak promeni. U okruženju koje s podozrenjem i latentnim sažaljenjem, ali i sa podsmehom, gleda na bivšeg ratnika, nekadašnji junački podvizi postaju besmisleni i anahroni, naročito ako ratnik nema kome da ih ispriča ili ako oni koji o njima slušaju namerno nipodaštavaju ratnikovu ispovest zato što sami nisu mogli da načine takve podvige (ili zato što su kukavice ili zato što su iza frontovskih linija sticali bogatstvo dok je ratnik jurišao da otera okupatora).
Još je teže ako se ratnik toliko privikao na oružje da postoji opasnost da pušku ili nož potegne i izvan ratišta, zbog čega će od okoline biti gledan sa onakvim strahom kao što se na Đerzeleza gleda nakon što je shvatio prevaru sa lažnom trkom, jer premda je Đerzelez i tada smešan, njegov je pogled u tim trenucima više nego strašan, a njegova usamljenost ne tiče se samo nedostatka pravih prijatelja, nego i nemogućnosti da sretne nekoga sebi ravnog s kim bi se potukao.
Ne treba posebno objašnjavati koliko se bivših ratnika, koji su na bojištu bili heroji dostojni divljenja čak i od svojih neprijatelja, kompromitovalo svojim bahatim ponašanjem nakon povratka sa ratišta, možda i zahvaljujući navikama koje su na frontu stekli, ali možda i zahvaljujući licemerju na koje su u svojoj kući, gradu i zemlji naišli. Zna se da je i Odisej potegao oružje čak i kad se najzad iskrcao na svoju Itaku, a nije pokušao da neprijatnu situaciju reši na bilo koji drugi način i da se nekako sporazume sa nesuđenim proscima svoje žene. (Naprotiv, u srpskoj narodnoj pesmi „Ropstvo Janković Stojana“, koja se često poredi sa mitom o Odiseju upravo zbog karakterističnog motiva junakovog susreta sa svatovima koji su došli po njegovu ženu uvereni da joj je muž odavno poginuo, kotarski uskok Stojan Janković neće se fizički obračunati sa svatovima, nego će na njihovu žalbu kako su potrošili mnogo blaga dok su isprosili nevestu odgovoriti: „Lasno ćemo mi za vaše blago, lasno ćemo, ako jesmo ljudi“. Da li ovaj detalj stavlja srpsku epsku poeziju, u moralnom smislu, znatno iznad grčkog mita, o tome se može posebno raspravljati.)
Povodom pojave dvojice braće Morića u pripoveci „Put Alije Đerzeleza“, Hatidža Krnjević zapaža da je Andrić svesno vratio Moriće istoriji prikazavši ih kao bahate pustahije, a odbacivši one epitete koje je Morićima podarila epska pesma, dok je lik epskog Đerzeleza umetnički nadogradio, pa iako ga je prikazao i slavnim i smešnim, pri čemu je drugi po redu atribut svakako bitniji i dominantniji, ipak mu je udahnuo ono što epska pesma nije mogla – a to je čovečnost. I to čovečnost sa svim ljudskim manama, greškama i zabludama, koje bi epsku pesmu zaista nagrdile, ali su zato prvu Andrićevu pripovetku načinile antologijskom ne samo u okviru Andrićevog stvaralaštva, nego i u okviru celovite srpske književnosti.
Nije na odmet jedna digresija o braći Morićima, koji su čak i pored neprikladnih i nečasnih detalja iz svojih biografija postali simboli sarajevskog i bosanskog otpora osmanskim vezirima i sultanima, pa su braća tako i opevana u nekoliko pesama, a jednu od varijanti sigurno su mnogi čuli a da toga nisu ni svesni. Naime, u filmu Emira Kusturice Otac na službenom putu poslednja scena predstavlja svadbu u jednom sarajevskom dvorištu, pa dok nesrećni i pijani Zijah (kojeg maestralno tumači Mustafa Nadarević) vodi usiljen razgovor sa sestrom (Mirjana Karanović) da bi potom rasekao glavu o razbijenu flašu, sve vreme se čuje pesma komšije Franja (Predrag Laković) koja počinje stihom „Ferman stiže iz Stambola“ – a to je upravo pesma o Morićima, tačnije o njihovom hapšenju i pogubljenju nadomak Sarajeva, pri čemu izbor pesme za datu scenu ne može biti slučajan s obzirom na tematiku samog filma i na vreme tokom kojeg se radnja dešava, a kad su hapšenja iz političkih razloga maltene bila svakodnevna. I sigurno nije slučajno što pesmu o Morićima peva Hrvat i što njegovo pevanje prihvataju i prisutni Bošnjaci i prisutni Srbi, jer je lična tragedija dvojice Morića shvaćena kao bosanska, a ne isključivo kao bosanskomuslimanska sudbina.
Digresija o Morićima nameće digresiju o Emiru Kusturici, koji je povodom jednog svog drugog, docnijeg filma, nazvanom Na mliječnom putu, naglasio kako mnogi koji su preživeli ratove na prostoru bivše Jugoslavije pričaju da su mislili kako će teško živeti samo dok traje rat, ali da im je život postao još teži nakon što je rat prošao. Očigledno je da čovek ima sposobnost da se prilagodi čak i najgorim ratnim uslovima, ali da mu onda nije lako da se privikne na novonastale mirnodopske uslove, pogotovu ako se toliko navikao na ratne prilike da mu one savršeno odgovaraju (pri čemu ne treba zanemariti ni materijalnu korist kojoj je teško odoleti ako je ratna situacija obilato pruža), ali i ako su posleratni događaji izneverili onu nadu koja je čoveka tokom rata održavala.
Zaista je mnogo nada iznevereno završetkom Prvog svetskog rata, pri čemu razočaranje nije zaobišlo čak ni one koji su smatrali da je stvaranje jedinstvene jugoslovenske države cilj zbog kojeg treba zanemariti sve nacionalne, verske i socijalne razlike. Ali, poznato je i to da se nakon Prvog svetskog rata moglo u Jugoslaviji bez ikakvog zazora pisati o razočaranjima bivših ratnika, i to s koje god strane fronta da su bili, dok će u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata smeti da se piše samo o pozitivnim tekovinama Narodnooslobodilačke borbe, bez ikakvog nagoveštaja o izneverenim nadama, a kamoli da o tome pišu bivši pripadnici poraženih strana. I zato srpska književnost nakon Drugog svetskog rata nije mogla da dobije Nemire i Itaku, ali ni „Put Alije Đerzeleza“, jer bi demitologizacija bilo kog epskog junaka lako mogla biti shvaćena kao ruganje partizanskim narodnim herojima i kao štetan defetizam tokom najjačeg revolucionarnog zanosa.
Pominjalo se da je Andriću prebacivano što je smešnim prikazao jednog muslimanskog epskog junaka, pa se razlog tražio u tome da srpska čitalačka publika ne bi prihvatila, na primer, komično i parodično viđenje Kraljevića Marka, ali čak i da je tako, opet je Đerzelez (ako se kao ista ličnost uzmu Đerzelez iz epske poezije i Đerzelez iz Andrićeve priče) u velikoj prednosti naspram Kraljevića Marka upravo zato što je zahvaljujući umetničkom viđenju vrsnog pripovedača postao čovek blizak svakom čitaocu, a ne heroj čije je podvige nemoguće dostići ili raspusna grdosija koja je pozitivna ličnost samo zato što ubija okupatorske vojnike (a takav je Kraljević Marko u pojedinim narodnim pesmama). Doduše, mogao je Andrić za demitologizaciju da iskoristi i muslimanskog junaka poznatog kao Budalina Tale, ali on je već dovoljno smešan u narodnim pesmama, pa komična i besmislena trka koju prihvata Andrićev Đerzelez ne bi imala takvog efekta kad bi u njoj učestvovao Tale, jer on bi sigurno uspeo da i usred sopstvene bruke ispadne pobednik – ako nikako drugačije, barem tako što bi se pred svima našalio na svoj račun.
A istini za volju, i Đerzelez je ponekad smešan čak i nezavisno od Andrićeve priče, jer teško je ne nasmejati se predanju koje kaže da se Đerzelez toliko obradovao turskom osvajanju Budima da je jašući konja odmah skočio u Dunav i udavio se – od sreće. Ovaj je detalj spomenut i u Njegoševom Gorskom vijencu, i to kao pohvala muslimanskog svatovskog pevača Đerzelezovom samovoljnom žrtvovanju, a zanimljivo je da se ime budimskog brda Gelert povezuje u narodnoj etimologiji sa Đerzelezovim imenom, jer se smatra da je Đerzelez upravo sa tog brda skočio u Dunav, premda se dobro zna da ime tog brda čuva uspomenu na stradanje Svetog Gelerta.
Već je napomenuto da će se do Đerzelezovog puta doći izokola kako bi se jasnije sagledao pravac tog puta, ali da se ne bi putem brojnih digresija otišlo na stranputicu, treba se vratiti pitanju koliko je pripovetka „Put Alije Đerzeleza“ zasnovana na ratnom i posleratnom iskustvu, pa i na intimnom životu samog Andrića.
Ako se pođe od toga da sama pripovetka zapravo daje sliku brojnih ratnika koji nisu bili pripremljeni za mirnodopske uslove, u kojima se treba služiti smicalicama umesto oružjem, to ipak ne znači da se i Andrić bolje snalazio u ratnim prilikama – ili barem ne znači bukvalno, jer Andrić se ni u jednom od dva velika rata nije zatekao na bojištu da bi mogao da zna kako izgleda povratak otuda i kako se sređuje život nakon što se oružje odloži. Istina, mogao je Andrić da čuje od mnogih svojih prijatelja kako im je bilo dok su frontovske rovove i juriše na neprijateljsku vojsku menjali činovničkim mestima i jurnjavom za materijalnom sigurnošću, ali iako je Andrić proveo oba svetska rata u nekoj vrsti izolacije, pa čak i političke izopštenosti, nije teško zaključiti koliko je i za prelazak iz takvog nezavidnog položaja u takoreći normalan tok života bilo potrebno ponovno prilagođavanje, koje je ponekad znalo da bude i bolno.
Premda je „Put Alije Đerzeleza“ verovatno zamišljen, a dobrim delom i pisan dok se Prvi svetski rat bližio svom završetku, ispalo je da se ova alegorija – gde Đerzelez simboliše čoveka koji se bolje snalazi na bojištu nego u hanu ili čaršiji – odrazila na njenog autora tek nakon Drugog svetskog rata, jer stvaranjem prve jugoslovenske države, Andrićev najveći ideal bio je ostvaren, tako da piscu sigurno nije bilo teško da austrougarske samostane i bolnice zameni beogradskim kancelarijama, dok mu nakon ulaska partizana u Beograd verovatno nije bilo prijatno što kućnu izolaciju, i to dobrovoljnu, mora da zameni javnim priredbama i mitinzima gde će i sâm morati da izvikuje revolucionarne parole i hvalospeve sovjetskom i jugoslovenskom vođi. Svakako da je Andriću lakše bilo dok je, iako u uslovima rata i okupacije, pisao svoje romane u iznajmljenoj sobi u Prizrenskoj ulici usred Beograda, nego što je morao da se politički angažuje nakon završetka okupacije.
Kad se, međutim, Andrićeva biografija sagleda u celini, zapaža se jedna neobična sličnost između prvog i drugog ratnog perioda, a to je – intenzivno književno stvaranje, možda i intenzivnije nego u mirnodopskim uslovima. Očigledno je fizička izolacija sama po sebi značila potpuno posvećivanje pisanju, a za to se nije ni mogla ukazati bolja prilika nego što su ratni uslovi. Zato je Adrićeva prva ratna izolacija iznedrila dve zbirke poezije i najmanje jednu pripovetku, a druga je iznedrila tri romana i veći broj pripovedaka. Kao što su se ratnici posvetili ratovanju, tako se pisac tokom rata posvetio pisanju. Ako je ratnicima trebalo vremena dok se odviknu od neprijateljske pucnjave i vrate u životni tok koji je bio ratom prekinut, trebalo je vremena i piscu dok se prilagodi društvenom i javnom životu nakon ratne izolacije. Sigurno se ovakav detalj može uočiti i u biografijama još nekih značajnih pisaca, svejedno da li su živeli u zemlji koja je učestvovala u jednom od svetskih ratova ili u zemlji koju je razdirao građanski rat.
Knjiga karakterističnog naslova Ivo Andrić 1918 (Vukotić medija, Beograd 2019) dovoljno pokazuje da je Andrić u godini završetka Velikog rata i stvaranja prve jugoslovenske države objavio solidan broj književnih i publicističkih radova, što bi značilo da je većinu njih morao da napiše tokom prethodnih, dakle ratnih godina, jer ako je i mogao da pojedine novinske članke i eseje napiše maltene dan ili dva uoči objavljivanja, teško da je mogao tako brzo da napiše zbirku Ex Ponto, koja je takođe štampana 1918. i koja predstavlja prvu knjigu što je Andrić objavio.
Podrazumeva se da je u knjizi Ivo Andrić 1918 preštampan i prvi deo pripovetke „Put Alije Đerzeleza“, pa se može videti kako je Andrić i pre završetka svetskog sukoba imao ideju da u svojoj priči demitologizuje epskog junaka tako što će ga, umesto protivnicima koji su i sami veliki junaci, okružiti smutljivcima, prevarantima i bekrijama. Ne treba posebno objašnjavati da je junaku poput Đerzeleza jednostavnije kad se nađe oči u oči sa neprijateljem nasred bojišta nego kad se nađe usred gomile lažnih prijatelja. I mnogim je ljudima, čak i da nisu proslavljeni junaci sa bojnog polja, lakše pred onome ko ne skriva svoje neprijateljstvo nego pred onome ko se pretvara da je prijatelj. A sigurno je i Andriću bilo lakše da odbije saradnju sa okupatorskim nacističkim i kvislinškim nedićevskim režimom nego da potom uzvikuje parole u čast tek uspostavljenog komunističkog režima.
Pošto se u još jednoj Andrićevoj pripoveci, nazvanoj „Mustafa Madžar“, naslovni lik, koji je takođe proslavljeni junak sa osmanskih bojišta, susreće sa svetom koji je u moralnom smislu znatno ispod njega, scenarista Vuk Krnjević i reditelj Nenad Dizdarević su spajanjem motiva iz „Puta Alije Đerzeleza“ i „Mustafe Madžara“ načinili film Gazija (1980), pa iako između Đerezeleza i Mustafe Madžara zaista ima sličnosti, pri čemu se njihovi doživljaji na ponekim mestima savršeno podudaraju i nadovezuju, ipak se pripovetka „Mustafa Madžar“ završava ishitrenim zločinom glavnog junaka i opštom odmazdom nad njim, što je i adaptirano da bude završna scena filma Gazija, premda je to u potpunoj suprotnosti sa pričom „Put Alije Đerzeleza“, gde junak nema ni prilike da počini zločin (makar i zato da bi se osvetio prevarantima) i gde niko nema hrabrosti da ga fizički napadne, a kamoli ubije. Stoga je film Gazija delimična degradacija pripovetke „Put Alije Đerzeleza“, jer već se iz samog njenog naslova može naslutiti kako će se putovanje naslovnog junaka nastaviti i nakon poslednje reči unutar priče, pošto je Đerzelezov put beskrajan pa je samim tim i neizvestan – baš onako kako je Andriću tokom pisanja priče „Put Alije Đerzeleza“ verovatno izgledao sopstveni književni put koji se tek otvarao.
Ni to, međutim, ne mora da bude poslednja sličnost između piščevog života i njegove prve pripovetke, jer najveća muka koja razdire Andrićevog Đerzeleza nisu ni prevaranti koji ga navlače na lažnu trku niti tragedija njegovih bahatih prijatelja Morića, nego nemogućnost osvajanja ženskog srca. Zbog žene je Đerzelez i pristao na trku, jer je ubeđen da se žena jedino može dobiti nadmetanjem sa drugim junakom, samo je problem što je Đerzeleza na trku izazvao jedan smutljivac, koji će pritom pobeći čim lažna trka bude započela, pa će Đerzelez ostati sâm nakon što bude dotrčao do cilja i najzad shvatio sitnu prevaru na koju je bio namamljen. A ova je prevara toliko sitna da je veliki junak ne može odmah ni primetiti. I da li su onda za osvajanje ženskog srca takođe bile dovoljne sitnice, pa možda i sitne prevare, koje slavni ratnik ne može sa svoje visine jasno da sagleda? Da li su takve sitnice izmicale i velikom piscu?
Koliko god da se istražuje Andrićev lični život, pa i njegova intima koja izbija iz pojedinih privatnih pisama, i dalje se sa sigurnošću može tvrditi da je Andrić bio zaljubljen jedino u Milicu Babić-Jovanović, koju će i oženiti, mada tek nakon smrti njenog prvog muža. Odnosi sa ostalim ženama koje je Andrić sretao, sa kojima je bio blizak i sa kojima se dopisivao, moraju se tumačiti kao prijateljstva, jer za bilo kakve drugačije pretpostavke nema pouzdanih dokaza. Nije li se onda i sâm Andrić zapitao zašto je put do žene tako vijugav i tajan i zašto on ne može da ga savlada iako takav put bez problema prelaze i oni koji su, u smislu obrazovanja i inteligencije, mnogo gori od njega? Andrićev Đerzelez je takvo pitanje sebi postavio dok mu je glava naslonjena na skut Sarajke Jekaterine, koja bi se pre mogla nazvati Đerzelezovom prijateljicom nego ljubavnicom, jer nije sigurno da li između njih dvoje dolazi do seksualnog čina, pošto je pisac namerno preskočio onaj trenutak u kome bi se takva scena očekivala. Danas se za takvo muško-žensko prijateljstvo upotrebljava jedan engleski izraz, ali očigledno se za ovu pojavu znalo odavno, a inače nije teško naslutiti da je žensko prijateljstvo kao nepremostiva granica zadavalo muku i samom Andriću, talentovanom pesniku i pripovedaču.
Početak neizvesnog književnog puta, ali i nepremostiva granica ženskog prijateljstva, kao i tek uspostavljeni mirnodopski uslovi sa sve razočaranim ratnicima čiji se podvizi nakon primirja pretvaraju u besmisao i pogrdu – sve je to moglo nadahnuti Andrića da napiše „Put Alije Đerzeleza“ i stoga se pojava ovakve pripovetke mora tumačiti i u kontekstu istorijskog trenutka kad je napisana i u kontekstu piščeve ličnosti, ali verovatno i u kontekstu piščeve slutnje kako će jedanput morati da bude učesnik onakve trke na kakvu su njegovog Đerzeleza namamili.
Počelo se sa Dobricom Ćosićem, pa će se i završiti sa Dobricom Ćosićem, koji je načinio grubu grešku u svojoj tvrdnji da je Andrić još 1920. godine nagovestio tragiku nacionalnih i verskih podela unutar Bosne, ali ako se Andrićevo predviđanje u datom slučaju mora odbaciti činjenicom da je „Pismo iz 1920. godine“ sigurno napisano tek sredinom pete decenije dvadesetog veka, ipak nije isključeno da je Andrić u prvoj svojoj pripoveci predvideo kako će morati da se trka protiv slabijih i da takvu trku izgubi samim tim što u njoj učestvuje. Tako će u trci za prvu Ninovu nagradu za roman godine, koja je dodeljena početkom 1955. godine, Andrićeva Prokleta avlija izgubiti od Ćosićevih Korena, ali ne zato što su Koreni ocenjeni kao bolji roman od Proklete avlije, već zato što je Prokleta avlija diskvalifikovana opaskom da se takvo delo ne može smatrati romanom, nego eventualno dužom pripovetkom. Doduše, kad bi se Prokleta avlija direktno uporedila sa Korenima bez obzira na žanrovske odrednice, koje su u datom slučaju ionako sumnjive, pa i neuverljive, možda bi Ćosićevo delo zaista ispalo bolje od Andrićevog, ali čak i da je tako, ostaje činjenica da je Ćosićevoj pobedi najviše doprinelo to što Andrićevo delo u tom ključnom momentu nije ni bilo razmatrano za nagradu.
A možda je odbacivanje Proklete avlije i njeno proglašavanje za pripovetku došlo tek kad su članovi prvog Ninovog žirija (među kojima je glavnu reč vodio Ćosićev prijatelj Borislav Mihajlović Mihiz, koji je prethodno, bez ikakve ograde, nazvao Prokletu avliju kratkim romanom, i to u samom NIN-u) shvatili da bi ona u trci nadmašila Korene, što je moglo da bude u suprotnosti sa unapred zapisanim imenom prvog dobitnika novouspostavljene nagrade…
Nije na odmet misliti o ovome makar i zato da bi se prepoznalo kad treba izbeći trku u kojoj i učešće predstavlja veliki gubitak, ali opet – možda se i ne treba previše opterećivati takvim razmišljanjima, pogotovu ako se uopšteno smatra da je suvišna i štetna bilo kakva misao, a da po svaku cenu mora da postoji kakva-takva ali ipak naša književnost.
Autor: Dušan Milijić
