Najčuvenije delo irskog pisca Brema Stokera, koje nosi naziv „Drakula“, izašao je pred javnost 1897. godine, pred sam kraj ere u kojoj je Britanskom imperijom vladala kraljica Viktorija, te se može svrstati u tzv. „viktorijansku“ književnost. Po svom izlasku, ovaj danas svima poznati roman ,nije bio toliko popularan već svoju potonju popularnost stiče brojnim filmskim adaptacijama.
Radnja ovog romana je naširoko poznata i prepričavana na različite načine, tako da bi bio suvišan svaki novi pokušaj njenog ponavljanja, što ću ovde nadam se izbeći. Ipak, nije loše pomenuti to da je roman pisan u epistemološkoj formi, to jest da je radnja ispričana kroz pisma koje likovi šalju jedni drugima, zatim kroz delove njihovih ličnih dnevnika, memoranduma i drugih različitih vrsta zapisa. Takav vid pisanja nije inovativan, jer su do tada već bila napisana brojna epistemološka književna dela, popularna u 16. i 17. veku, i to čuvenih pisaca poput Semjuela Ričardsona, Žan Žaka Rusoa, De Lakloa, Getea itd. Ovakav vid pripovedanja je pogodan za jednu ovakvu fantastičnu priču, jer je na taj način čitaoci mogu sagledati iz više različitih perspektiva, što na neki način predstavlja više „svedočenja“ nečeg što je nemoguće. Zbog prirode same priče koja je u potpunsti neverovatna, uprkos takvim „svedočenjima“ čitaoci u nju neće poverovati, ali će takav oblik pripovedanja svakako pojačati utisak i doživljaj pročitanog.
Čitajući Stokerovo predstavljanje lika starog aristokrate, potomka drevne vladarske porodice, koji živi sam u nasleđenom dvorcu na visokom brdu i preživljava tako što pije krv običnim ljudima (a neretko im otima i decu), sve vreme mi je kroz misli promicala ideja da je pisac time želeo da prikaže onu, u to vreme, vrlo omraženu aristokratsku klasu društva nad kojom je narod nekih sto godina pre objave ovog romana podigao Francusku, a samo par decenija nakon objave istog, sproveo Oktobarsku revoluciju. To što je radnja romana dobrim delom smeštena u jednu istočnoevropsku zemlju, na neki način mi je još više doprinela takvom načinu tumačenja dela. Čak i kada radnja bude izmeštena u London, naslućuje se nastavak takve ideje, jer oni koji se okupljaju da bi na kraju uništili grofa Drakulu pripadaju višoj srednjoj klasi, koja bi bila u najpovoljijem položaju da povede jednu takvu „revoluciju“. Još jedan argument tome mogao bi biti da se Stoker, budući Irac, vodio irskim nacionalističkim idejama.
No, ako izuzmemo teorije političkog tumačenja romana, još jedna tema koja njime dominira, a koja je u to vreme verovatno smatrana za kontroverznu, je seksualnost, i to naročito ženska seksualnost. U knjizi naravno nema izrazitih seksualnih scena, ali pisac suptilno koristi ženske likove kako bi prikazao svoje viđenje „moralnosti“. Najpre su tu tri Drakuline „neveste“, vampirice koje su zapravo njegove konkubine. Prikazane su kao potpuno raskalašne, bez imalo skrupula, veoma senzualne, nezasite i koje koriste svoju naglašenu seksualnost kako bi opsedale muškarce i pile im krv. Još jedna, po mom mišljenju, veoma bitna scena je ona u kojoj njih tri proždiru ukradeno dete koje im je Drakula doneo. Ubijanje nedužnog deteta od strane nemoralnih žena se može protumačiti na različite načine, recimo u vidu uticaja povećanog nivoa promiskuiteta na pogrešno vaspitavanje dece, a vrlo je moguće da je pisac ciljao i na veoma raširenu pojavu abortusa u viktorijanskom dobu, koji je tada bio najrasprostranjeniji oblik kontracepcije, naročito među ženama koje su pripadale radničkoj klasi i među kojima se to smatralo „uobičajenom“ praksom.
Sa druge strane, svi „dobri“ likovi su kod Stokera veoma pobožni i često se obraćaju Bogu za vođenje i pomoć. Kroz njih on pokazuje i svoja lična verska ubeđenja. Dve junakinje koje predstavljaju žrtve našeg vampira, mlade su, pristojne i tradicionalano vaspitane devojke koje se uglavnom bave, kao što je to tada bilo uobičajeno, pitanjima svojih predstojećih udaja i najčešće govore o privrženosti i ljubavi prema svojim budućim muževima. Nakon što grof stiže u grad, i one postaju njegove žrtve. Naglo počinju da se menjaju, a ta promena umnogome se odlikuje pojačanom seksualnom nadraženošću. Pisac je verovatno time želeo da prikaže kako glavna opasnost od pravog zla, koje je u romanu u odnosu na svoje žrtve predstavljeno kao hipnotišuće i omamljujuće, leži u tome što „kvari“ mlade i neiskvarene devojke time što ih navodi na blud.
Filmska adaptacija, koja se bavi upravo temom seksualnosti u ovom romanu, je ona iz 1992. godine, koju je režirao Frensis Ford Kopola, a koja je možda i najgledanija, što zbog vrhunske glumačke ekipe, što upravo zbog same teme seksualnosti koja je u ovom filmu najzastupljenija. Ipak, u ovoj verziji Stokerova originalana priča je jednim delom promenjena, te je tako Drakula postao tragični junak koji se zbog izgubljene ljubavi odrekao Boga i tako postao čudovište i čiji je glavni cilj ponovno pronalaženje te ljubavi koja će ga očajnog spasiti, što je kasnije postao stereotip kojim se vampiri predstavljaju kao glavni protagonisti idealizovanih ljubavnih priča, misterioznih zavodnika i savršenih ljubavnika. Tako izmenjeni narativ verovatno je uticao na fatalnu privlačnost lika „vampira“ u daljem razvoju pop kulture (naročito kod neiskusne omladine!) Sa druge strane, Stoker ga je u svom romanu zapravo prikazao kao potpuno, iskonsko, manipulativno, beskompromisno zlo koje ne preza da iskvari i uništi sve ono što je dobro, kako bi ispunio svoje maliciozne ciljeve.
Postoji još dosta tema koje se provlače kroz ovaj roman, a kojima je Stoker dao na značaju kao što je na primer važnost razvoja nauke. Tu su detaljni opisi transfuzije krvi, koja u više navrata spašava život jednoj junakinji, a što je bila svojevrsna novina u medicini. Tu su takođe i opisi upotrebe novih izuma kao što su fonograf i pisaća mašina. Sve to govori o prosvetiteljskom duhu pisca, kao i samog viktorijanskog doba, ali koji u više navrata naglašava da treba imati otvoren um za stvari koje ne razumemo, a to čini kroz jednog od svojih najupečatljivijih likova, holandskog lekara Abrahama Van Helsinga, koji će kasnije postati najpoznatiji „lovac na vampire“.
Kad govorimo o adaptacijama ovog klasičnog „gotskog“ romana i korišćenju lika grofa Drakule kroz druge medije, ima ih isuviše, što filmskih što animiranih, a da ne govorimo o onim delima koja su nastala pod njegovim direktnim uticajem. Tako bi rasprava o tome koja je „verzija“ najbolja, večito trajala. Meni lično jedna od omiljenih i najzanimljivijih filmskih adaptacija je ona komična u kojoj Drakulu tumači Lesli Nilson,iz 1995. godine, što je zapravo parodija na ovu priču – „Dracula: Dead and Loving it”.
Autor: Stefan Miladinović
Izvor: Plavi krug
