Od jagodinske mehane do Bristola
Naša Jagodinka, pesnikinja, pripovedač, istoričar i nastavnik jedne od jagodinskih osnovnih škola, Marija Aleksić, objavila je svoju prvu zbirku priča Prababa Julka i Hotel Bristol nakon dve zbirke pesama. Kako je sama rekla, iznenadila se uspehom priča kod jagodinske publike, verovatno jer su je Jagodinci do tada prvenstveno poznavali kao liričara.
Zbirku sam čitala najpre kao njena sugrađanka, prepoznajući jagodinske ulice i zdanja koje u pričama pominje, spominjući se na neke ljude koji su našem gradu živeli, a onda i kao ljubitelj knjiga inspirisanih istorijom, a Marija je svoju ljubav prema istoriji i svoje znanje utkala u nju.
Marija je nostalgični hroničar Jagodine i mnogih mesta u okolini ili onih za koje je vezana svojim poreklom i životom. Svojim neusiljenim pripovedanjem u život jedne srpske palanke unosi živu istoriju tako da briše razliku između velikih istorijskih ličnosti i likova bliskih autorki, inspirisanih njenim precima, njenim prabakama, nekim pričama sačuvanim u sećanju, a savremenicima naših knezova i kraljeva, dvorskih dama, ratnika i ratnica.
Ona nam budi setna sećanja na nakrivljeni konak Hajduk-Veljka koji pamtimo, za njim žalimo, ispod čijeg smo balkona godinama svakodnevno prolazili, a koga više nema zbog nemara i pogrešnih interesa. Međutim, to nije samo priča o konaku, pa ni o Hajduk-Veljku, junaku Ustanka, naočitom mladom Srbinu, koji se u njega vraćao posle boja da odmori, sretne neku od svojih ljubavnica, to je jedna stranica dnevnika stare Jagodine. Tako su i priče o Šarenoj kafani, Staklari na Belici ili fabrici Resava iz vremena socijalizma, određene važnim istorijskim događajem ili vladavinom nekog od srpskih vladara, a pričaju često o Marijinim precima koji liče na naše.
I onda, kada hoće da nam, na primer, ispriča više o Hajduk-Veljku, ona o njemu priča kroz priču o jednoj posebnoj ženi, Čučuk Stani, drskoj, smeloj, ženi izvan svog vremena, prkosnoj i vatrenoj i ljubomornoj ljubavnici, veštoj sa oružjem, koja je zbog njega mazala usne kuvanim laticama i ljutom paprikom, zbog njega terala sve druge žene.
Upadljivo je da pričama dominiraju ženski likovi. Ženski likovi su nadasve jaki, savremeni, izvan svog vremena u nekom smislu, to su žene željne znanja i školovanja, požrtvovane majke, ljubavnice, željne istinske ljubavi, to su kraljice, Natalija ili Draga, to je Marjeta zbog koje se sveštenik odriče odore, to su njene prabake, dobrotvorka Greta Minh, Leposava, Ruža ili neka druga, a svaka od njih je posebna.
Provela nas je Marija kroz Jagodinu, Rekovac, pomoravske vrbake, obronke Crnog Vrha, levačka sela, beogradske ulice i kafane, beležila promene u Srbiji, oslobađanje od stega prošlosti i predrasuda, bune, opisala dolazak novog doba i stvaranje Kraljevine, kraj Drugog rata, slikala patnje malog čoveka i unutrašnje potrese nama poznatih i nepoznatih ličnosti.
Svoje poznavanje istorijskih činjenica i svoj pripovedački talenat spojila je Marija Aleksić u živu zbirku priča koja će dirnuti svakog čitaoca i probuditi u njemu nostalgiju za starom Jagodinom. Zabeležila je da se ne zaboravi, zbog sebe i zbog nas.
Kako je padao balkon žute Veljkove kuće, koju je dobio u boju sa nekim Turčinom, tako su odlazili tragovi daleke prošlosti. Ostali su samo duhovi i senke koje nikada neće progovoriti.
Autorka: Tatjana Milanović
