Svi smo mi nečija deca
Odlučivši se da svoju prvu knjigu naslovi kao Zbirka za devojčice i dečake (objavljena u Knjaževcu 2024. godine), pesnikinja i novinarka Ivana Vulikić Vučić pronašla je najjednostavniji, a istovremeno najobuhvatniji mogući naslov, pri čemu se ne misli samo na to da su njime obuhvaćena sva deca, bez obzira na pol i uzrast, nego su obuhvaćeni i oni koji sebe odavno ne smatraju decom, ali će se neminovno ubrojiti u publiku navedene zbirke, i to iz više razloga.
Ako se iz naslova i ne može odmah zaključiti da je pesnikinja posvetila knjigu svakome detetu, nedoumicu otklanja kratka napomena između naslovne strane i stranice na kojoj je odštampana prva po redu pesma, jer u datoj napomeni stoji da je zbirka posvećena i autorkinoj i svoj ostaloj deci ovoga sveta, mada je najpre navedeno da je posvećena autorkinom ocu Miodragu.
Dakle, u prvi mah bi se reklo da je zbirka posvećena Miodragu Vulikiću da bi se tek onda dodalo da je posvećena i svakom detetu na svetu – ali, takvo razdvajanje nije potrebno, jer pesnikinja je već svojom prvom pesmom, koja nosi naslov „Moj tata“, jasno poručila da u decu ubraja i svog oca, koji je u suštini bio jedno veliko dete, koje se borilo sa alama sve do poslednjeg daha, pa iako nije uspeo da šumu problema oštricom mača seče, važno je da sad živi u sećanju ljudi, jer sa ljudima je vazda i bio.
I oni koji su lično poznavali autorkinog oca, i oni koji su znali njegovu sudbinu i pre nego što su naišli na pesmu „Moj tata“, iznova će prilikom čitanja stihova koje je napisala njegova ćerka osetiti bol kao onog trenutka kad su za njegovu smrt saznali, a oni koji prvi put pročitaju u posveti njegovo ime, već će na osnovu samih reči u pesmi razumeti da u onom potresnom i prelomnom trenutku kad silom prilika prestajemo da budemo nečija deca zapravo počinjemo da se svog roditelja sećamo kao deteta, čime zapravo nastavljamo da budemo njegovo dete, ali i da budemo dete sami po sebi.
Ipak, ne obuhvata naslov zbirke i decu i odrasle samo zato što će i odrasli uvek biti i ostati nečija deca, nego je naslov obuhvatio odrasle kao primarne čitaoce literature za decu, jer da bi knjiga koja je namenjena mlađim uzrastima uopšte došla do deteta, ona najpre mora da dođe u ruke roditelja, kome je zadatak da proceni da li njegovo dete treba da pročita ono što mu je pisac namenio.
Zato se može reći da svako ko piše za decu, istovremeno piše i za njihove roditelje, ali to opet ne znači da je Ivana Vulikić Vučić pravila kompromise i prilagođavala se uobičajenim interesovanjima odraslih – jer takav bi postupak bio vidljiv golim okom i učinio bi da cela knjiga izgleda veštački i neuverljivo.
Naprotiv, već je na osnovu prve pesme jasno da je autorka dobar deo svoje zbirke sastavila tako kao da je sastavilo jedno dete, ali dovoljno zrelo dete, koje zna šta bi želelo da čita i koje zna u kakvom bi svetu volelo da živi, pa se na osnovu iskrenosti i neposrednosti u samim stihovima uočava da je knjiga pisana iz srca, bez podilaženja bilo kakvim spoljašnjim uticajima, a opet je napisana tako da bi i svaki roditelj poželeo da je za svoje dete sâm sastavio upravo takvu knjigu.
Da bi se videlo kako je Ivana Vulikić Vučić pisala pojedine stihove iz ugla dečijih pogleda na svet, dovoljno je osvrnuti se na pesmu „Šta želi jedno dete?“, koja na prvi pogled može delovati banalno zbog stihova da vozi svoj trotinet ceo dan, da juri, trči, ali i takva banalnost mnogo iskrenije i emotivnije zvuči nego da je upotrebljen neki apstraktan pojam, koji bi možda bio prikladniji nekoj drugoj vrsti pesništva, ali ne bi bio prikladan poeziji za decu, a naročito bi delovao kao upadljiv uljez usred pesme koja predstavlja detetov pogled na svet. Čak i svojevrsna naivnost koja se zapaža u poslednjoj strofi: ono želi da bude centar vašeg sveta, da ga svi vole, a ponajviše teta – dokaz je sa kolikom je neposrednošću autorka prodrla u dečiju svest, jer dete i ne sme da se opterećuje pitanjem da li zaista treba više da ga voli teta nego što ga vole mama i tata, pa i ne treba da sumnja u ispravnost takve želje.
Nešto je drugačiji slučaj sa pesmom „Tata, mama i nana“, u kojoj dve devojčice i jedan dečak vode svojevrsnu raspravu o umećima svojih ukućana, što može izgledati kao naknadna pamet odraslih, ali iako jeste teško pomisliti da će jedno dete doći do zaključka da je najdraža naša mati, koja nas voli i čuva, posla se lati, začas nas sve uhvati i uz svoje grudi sve rukama obuhvati – dovoljno je navedene stihove pročitati detetu i ono će bez ikakvih problema shvatiti njihovu suštinu, pa će zaista moći da ih primeni ako sa svojim drugarima bude vodilo sličan razgovor.
Nije, međutim, svaka pesma u zbirci napisana isključivo na osnovu dečije svesti niti svaka pesma gleda idilično na život i na neposredno detetovo okruženje, ali i tamo gde se ukazuje da postoje deca kojima je sudbina oduzela pravo na detinjstvo i sreću tako što im je donela briga punu vreću, kao što je u pesmi „Balada za dečaka“, ipak se izražava i nada kako će dete sve nedaće prevazići, a kad se prepozna glas roditelja u rečima ostaje mi da ga volim i patim jer postoje jače sile koje ne mogu da shvatim, već je i takvo mirenje sa sudbinom dovoljan znak roditeljske borbe, jer roditelj ne lamentira nad brigama niti se posebno bavi svakom od njih, zato što zna da je od bilo kakvog razmatranja nedokučivih pojava mnogo važnije da se posveti svom detetu – pri čemu patnja ne sputava ljubav, nego je čini jačom.
A iako je pesma „Šta te boli, mila?“ napisana kao majčino obraćanje detetu, ipak je sasvim jasno da se majka u tim trenucima prilagođava dečijoj svesti i da reči tvoja su krila dovoljno velika za sve jesu motivaciona poruka prenesena u svest i svet jednog deteta, koje možda ne bi ni razumelo ako bi umesto navedene metafore bile upotrebljene reči sa bukvalnim značenjem.
Znajući da su dečijoj mašti svojstveni likovi iz bajki i epske fantastike, Ivana Vulikić Vučić unela je u svoju zbirku i stihove o šumskim vilama, i stihove o neobičnim borbama nebeskih tela, pa i stihove o dečijim snovima gde se idealno viteštvo iz mitova prepliće sa urođenim ljudskim strahovima – ali, i pesme sa takvim motivima nose poruku koja se tiče stvarnog sveta, jer susret dveju šumskih vila zapravo je oda nesebičnom drugarstvu, dok pesma o hrabrom vitezu jeste oda majčinskoj brizi kao jedinoj nadi za spas, pa i za spas od najtežih košmara, koji često i nisu u snovima, nego u stvarnosti.
Pored sedamnaest pesama, u zbirci su se našla i tri dramoleta, a pošto u dramoletu „Ko šta voli“ (koji obiluje zanimljivim i sugestivnim imenima kao što su zec Zeka, medved Meda, veverica Veca, jazavac Jaza, lisica Lija) jedan dečak recituje „Vitaminsku pesmu“, posvećenu šumskim životinjama, ona se može smatrati i osamnaestom pesmom Zbirke za devojčice i dečake, koja je obogaćena i ilustracijama što ih je namenski za zbirku nacrtala Divna Vasiljević, a koje će svojom slikovitošću još više podstaći dečiju maštu prilikom čitanja pojedinih stihova i dijaloga, ali ipak neće sprečiti mladog čitaoca da i sâm stvori sopstvenu sliku o alama iz dečakovog sna, o tužnoj sudbini deda Velje, o čekanju koje je slatko i kad je mučno, pa i o susretu mačora Miće sa mačkom Cicom.
Jedna od odlika književnosti za decu jeste i to što pisac ne treba do kraja da iskaže svoju misao, jer se nedorečenošću još bolje podstiče dečija mašta, kao i detetovo samostalno traganje za odgovorima na nedoumice koje knjiga nije razrešila, ali iako je Ivana Vulikić Vučić u pesmi „Kako se piše pesma?“, povodom odgovora na pitanje iz naslova, najpre jasno poručila ne mogu ti reći, jer ćeš odmah uteći, ipak je već u narednim stihovima postupila majčinski: nije odala tajnu do kraja, jer tako ne bi mladom čitaocu pružila nikakvu pomoć, a ipak je pokazala put za otkrivanje tajne pretakanja misli u stihove i pesme. I kad jednom naučiš pesme da pišeš, stoji u poslednjoj strofi, volećeš taj svoj deo tebe, jer ćeš tako drugima pomoći da pronađu sebe! Zato će i Zbirka za devojčice i dečake pomoći svakome od nas da pronađe sebe, jer je ionako posvećena svima nama – koji smo deca.
A svi i jesmo deca.
Nečija.
Zapravo, svi smo deca.
Autor: Dušan Milijić
