Prikaz zbirke Pre vremena čuda (Beograd, 2020)
U vreme kad je jedan virus paralisao čitavu planetu i kad se učinilo da će biti potrebna čudesa da svet ne bi propao poput Atlantide, proza Borislava Pekića (1930–1992), za koju se decenijama ionako ne smanjuje interesovanje kod najšire publike, kao da je postala još aktuelnija, tim pre što se u pravom svetlu sagledala i njena proročka dimenzija, što je oduvek znalo da uznemiri čitaoce.
Iako je zbirka o kojoj će biti reči objavljena u godini za koju su mnogi poželeli da nestane i iz sećanja i iz istorije, pa i da je zaista pojedu skakavci (jer mnogima se dotična godina pokazala znatno težom od one koja se našla, takođe proročki, na naslovnoj stranici jednog Pekićevog romana), upravo je istorija pokazala da su takve godine bile veoma plodonosne za književne stvaraoce i da su upravo u takvim vremenima napisana pojedina dela koja su docnije postala svetski klasici, a pošto još uvek ima pisaca koji u sebi nose Pekićevu umetničku snagu i volju za pasioniranim radom, pošto i dalje ima pisaca kojima pisanje zamenjuje disanje kao što je to bilo u Pekićevom slučaju, nije neobično što je vanredna situacija lako mogla da iznedri i dela koja bi bila obimnija od višetomne sage o Njegovanima.
Slučajno ili ne, desilo se da godine 2020. bude tačno devet decenija od rođenja Borislava Pekića, pa kad su već okolnosti, uslovno rečeno, bile povoljne za literarno nadahnuće, to je iskorišćeno na jedan prikladan način, a kao rezultat pojavila se zbirka nazvana Pre_vremena_cuda, koju je priredio Vule Žurić i koja je sastavljena od tekstova inspirisanih Pekićevim životom i radom.
Iako od šesnaestoro autora većina učestvuje sa proznom fikcijom (mada su pojedine priče toliko uverljive da će čitalac sigurno pomisliti da se radi o dokumentarnosti ili autobiografskom zapisu), ima u zbirci i tekstova koji idu u domen esejistike i memoara, mada se oni i kao takvi savršeno uklapaju u izmaštane događaje i posebno obogaćuju samu knjigu kao celinu.
Ako bi se, međutim, šesnaest tekstova i moglo opisati jedinstvenim terminom priče, ipak bi bilo krajnje pogrešno reći da su to priče o Pekiću, jer iako je u nekim slučajevima Pekić zaista predstavljen kao književni lik, iako pojedini autori iznose svoje lične utiske o piscu kojeg su imali prilike da upoznaju, ima i onih priča u kojima maltene nema Pekića niti se on uopšte pominje, ali se zato jasno uočava da su nastale kao odjek karakterističnih motiva i referenci iz značajnih Pekićevih dela.
Sastavljajući zbirku posvećenu Borislavu Pekiću, priređivač je svesno odabrao i raznorodne tekstove i raznorodne književne stvaraoce, tako da će svaka naredna priča još više iznenaditi čitaoca ukoliko je očekivao bilo kakvu sličnost sa onom koju je prethodno pročitao.
Ako ipak postoji konstanta koja čvrsto drži tekstove na okupu i čini od njih neraskidivi niz, to bi, osim samog Pekića, bilo interesovanje za njegov roman Besnilo, kojem je posvećen najveći broj priča, a takvo je interesovanje i više nego očekivano s obzirom na momenat u kome su priče napisane, pa kad bi se fikcija makar na trenutak zamislila kao realnost, ne bi bilo teško da se iz priče u priču rekonstruiše ceo proces nastanka Besnila, ali i svih posledica koje je zaraza na londonskom aerodromu (kad bi bila istinita) ostavila na čovečanstvo, pripremivši ga za još teže bolesti, od kojih neke treba shvatiti i metaforično, a ne uvek doslovce.
Kao jedan od onih književnih proroka koji su možda grešili u pojedinostima ali su pogađali suštinu, ni Pekić nije bio daleko od Ikarove sudbine, što podrazumeva da najviše bude voljen onda kad pada.
Ali, da nije bilo takvih situacija i trenutaka, pitanje je da li bi u jednom londonskom vrtu bila osmišljena maestralna dela koja se i decenijama kasnije čitaju s onim poštovanjem koje se ispoljava kad se, na primer, preduzima hodočašće.
A da je na putovanje kroz Pekićeva dela bilo i predanih hodočasnika, pokazuje upravo zbirka Pre vremena čuda, iz koje se jasno vidi da u srpskoj književnosti, i nakon vremena tokom kojeg je stvarao Borislav Pekić, itekako ima talentovanih pisaca koji će pred čitaoce tek izlaziti sa novim čudima u svojoj prozi, negujući i braneći pisanu reč čak i onda kad se bude činilo da su za nju došli poslednji dani.
Autor: Dušan Milijić
