Čovek se susreće sa neobičnim, tajanstvenim i jezivim pojavama u zbirci ,,Srce lutke“. U deset horor priča nam se pripoveda o zlu koje ili slučajno zadesi pojedinca ili on to zlo čak i priziva.
Priče uglavnom imaju predvidljivu formu. Pripoveda se u prvom licu, tj. pratimo sećanja, misli i osećanja glavnih likova, koji su istovremeno naratori. Oni se obraćaju nama čitaocima. Čak i kada se ispovedaju drugome u razgovoru (recimo, svešteniku i bratu), ispovedaju se zapravo nama, jer ne čujemo glas njihovog sagovornika. Osećaju veliku potrebu da ispričaju ono što ih tišti. Doživeli su strašno iskustvo, sreli se sa nečim čudnim (bićem, materijom ili kosmičkom pojavom) za koje nauka i crkva nemaju dovoljno objašnjenja. Neki od likova se čak i raduju takvim stvarima, kao što je npr. u priči ,,Veliko delo“.
Atmosfera je jeziva i odlično dočarana. Likovi osećaju nešto zlokobno i nestvarno u ulici kojom hodaju, u prostoru u kojem borave. Videli su jarca frulaša i vile ili su izgubili voljenu osobu koja se uhvatila sa njima u kolo (priče ,,Beleg“ i ,,Svite“). Direktan kontakt sa onostranim i kršenje pravila neretko dovode do kazne. Recimo, brat glavnog junaka iz ,,Belega“ izgubio je razum, unakažen je belegom na licu i najverovatnije oslepljen. U nekim pričama, npr. ,,Veteribus Ritibus“, ,,Susret“ i ,,Preobražaj“ ima okultizma, sektaških obreda, oživljavanja mrtvih, čovekovog pokušaja da se spoji sa nečim kosmičkim ili makar da ga razume.
Ukoliko ste čitali H. F. Lavkrafta, primetićete mnoge sličnosti. To su primetili i recenzenti ove knjige. Mladi autor Trifunović završio je etnologiju i antropologiju, ali je masterirao na književnim delima Lavkrafta. Evo nekih sličnosti: mnogo detalja i opisivanja, građenje jezive atmosfere, likovi koji svedoče o doživljenim užasima, košmari, zatim tema naše ograničenosti i sićušnosti u odnosu na kosmos (koji inače krije svakakve tajne).
Ponekad mi je bilo teško da dočaram sebi određenu pojavu ili situaciju. Uprkos detaljima, neke stvari su mi ostale nedorečene. Ipak priznajem da je ovo veoma dobra proza. To kako likovi opisuju jeste njihov subjektivni doživljaj. Trude se da nam objasne rečima nešto što ne pripada našem svetu. To nešto, ne baš shvatljivo na prvi pogled, jeste poremetilo njihovu svakodnevnicu. Nemaju mira i njihovo psihičko stanje trpi posledice.
Zato priče iz zbirke ,,Srce lutke“, spadaju, pre svega, u psihološki horor. U nekima od njih ima kosmičkog i folklornog, pa i telesnog horora. Motivi iz naše folklorne fantastike jesu takođe zastupljeni. Radnja se događa 30-ih godina XX veka (vreme između dva svjetska rata) u Beogradu ili u nekim seoskim područjima.
Kroz ispovesti naratora uočavamo koliko usamljenost, radoznalost, potreba za pripadanjem podstiču pojedince na istraživanja van granica mogućeg. Priklanjaju se zlu i nemoralu ukoliko to grupa iziskuje. Zbog kontakta sa onostranim i neljudskim plaća se skupa cena. Ko zna čega sve ima u kosmosu i šta postoji nakon smrti? Nama običnim smrtnicima ostaje da nagađamo, da promišljamo i da se oslanjamo na saznanja iz raznih oblasti.
Autorka: Mirjana Dimitrijević
