Dok fabričke sirene najavljuju početak novog radnog dana, član kluba „Elita“ gospodin Matković daje svoju viziju budućnosti čovečanstva:
To su, vidite li, jutarnja zvona koja pozivaju vernika na molitvu ne zlatnom mamonu već plemenitome gospodaru sveta – poštenome radu i trudu. Eno, vidite li kroz taman deo razređene noći kako promiču siluete ljudi, žena, dece – krenuli su na glas zvona koja maločas čuste. To su vernici i poklonici rada; njihov su religiozni znak žuljevi na rukama, a ukras im je znoj na čelu. Samo kroz tu novu veru, kroz rad, dospeće se do snage koja će razoriti neznabožačko božanstvo mister Dolara.
Ovo je napisao Branislav Nušić, 1932. godine.
Ne treba ipak, na osnovu gornjeg citata, čuvenog komediografa uvrstiti u pisce socijalne literature, a kamoli dotičnu repliku protumačiti kao oštru kritiku buržoaske klase iz proleterskog ugla.
Branislav Nušić je, valja istaći, i sâm pripadao društvu i sredini iz čijeg je jezgra crpao inspiraciju za svoja najbolja ostvarenja, pa iako u početku iskreni buntovnik, čak i politički zatvorenik (zbog pesme kojom je uvredio kralja Milana Obrenovića), on docnije postaje tipičan predstavnik režima, bilo da svoju dužnost vrši u konzulatu, bilo u ministarstvu, bilo u teatru, bilo u dobrotvornim društvima, bilo pod prvom dinastijom (kad je kralju Aleksandru Obrenoviću i novopečenoj, ali ne baš mladoj, kraljici Dragi posvetio muzičku dramu Ljiljan i Omorika), bilo pod drugom dinastijom (kad je organizovao venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije). A često će se Nušić, kao već ugledni upravnik pozorišta, gubiti i u ljubavnim trouglovima, premda je i takve situacije znao da na sceni nemilosrdno ismeje.
Nušićeve su komedije, i to treba istaći, ipak dobro došle novoj vlasti nakon Drugog svetskog rata, jer su zaista ismevale režim koji je ionako trebalo na sva usta ocrniti i naružiti, pa je ispalo da se Nušić posthumno našao na istoj liniji sa komunističkim piscima, tim pre što su Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Svet, Gospođa ministarka, Ožalošćena porodica, Mister Dolar, Ujež, Dr, Pokojnik mnogo jače i efikasnije udarali na omrznuti „međuratni“ period nego li svi mogući pamfleti, brošure i studije nastale iz pera nosilaca socijalističke ideologije – a pritom su Nušićeve komedije svakako imale i mnogo veću umetničku snagu, koja je toliko bila neophodna teatru novog poretka.
Međutim, kao da se zaboravilo da naivni sreski načelnici, podmitljivi poslanici, malograđanska zavist, skorojevićko pomodarstvo, lažne diplome, lažni testamenti i ljubavni trouglovi mogu postojati u svakom vremenu i svakoj ideologoji, pa čak i u onoj čiji su se pripadnici u nekom ranijem periodu tako zdušno borili protiv negativnih socijalnih pojava, onih pojava za koje se mislilo da su obeležja samo „nenarodnih“ režima.
Nušićeva univerzalnost, što je možda i najvažnije obeležje njegovog stvaralaštva, često je bivala narušena onda kad bi reditelji pretvorili komediju u grotesku ili satiru (premda je Nušić za sebe govorio kako nije satiričar), ili kad bi u prvi plan istakli političko-ideološki kontekst, koji se u izvorniku tek nazire i služi samo kao početni motiv.
Tako je, na primer, od Ožalošćene porodice i Pokojnika napravljen film karakterističnog naslova Pre rata (režija Vuk Babić, 1966), čime se Nušićeva uopštena društvena kritika pretvorila u komunističko viđenje „međuratne“ jugoslovenske politike, a sve i da je reditelj između redova hteo da ukaže kako „posleratno“ vreme nije ništa bolje od „predratnog“, ipak je takva metafora ostala u ogromnoj senci degradacije originala. I gotovo sve Nušićeve komedije koje su šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka prikazivane na velikom platnu ili malom ekranu, nosile su poruku da se sve to dešavalo nekada, u jednom zauvek zbačenom režimu, pa i doslovce „pre rata“, kada su državom navodno upravljali rasipnici koji su se bogatili na račun siromašnog naroda.
Nušićevi biografi iz perioda socijalističke Jugoslavije takođe nisu zaboravljali da u svakoj prilici istaknu i Nušićeve negativne komentare o fašizmu, koji je baš u godinama pred Nušićevu smrt snažno zahvatio Evropu, ali očigledno je i taj detalj istican samo radi ukalupljivanja Nušićevog životopisa u antifašističke vrednosti jugoslovenske komunističke ideologije.
Ako se, međutim, vratimo izvornim Nušićevim tekstovima, videćemo da tu ima vrlo malo politike u strogom smislu te reči, a da se mnogo više ukazuje na posledice koja politička moć nosi sa sobom i na pogreške u koje pojedinci, izbačeni iz normalnog životnog koloseka, upadaju verujući u sopstvenu svemoć i nadmoć. Tako je i Gospođa ministarka u potpunosti lišena konkretnog političkog konteksta, iako nam je iz samog naslova jasno da, pored ministarke, moramo imati ministra. Nušić, međutim, nigde ne kaže kojoj stranci pripada taj ministar, za vreme kog režima je avanzovao, ko mu je predsednik vlade, koji kralj ga poziva u Dvor, a ne znamo čak ni koji mu je resor u vladi. Samo vidimo da je ministrova žena potpuno iskočila sa normalne životne linije i da joj je moć bukvalno udarila u glavu – i to je jedino bitno, a činjenica da se radnja dešava u vreme monarhije zapravo nije toliko važna, tim pre što slične gospođe, odnosno drugarice ministarke, bez problema uočavamo i u nekim drugim epohama.
Nije stoga na odmet prisetiti se najvažnijih modernizacija Nušićevih dela, poput serije Drugarica ministarka (reditelj Stanko Crnobrnja, 1989), filma Masmediologija na Balkanu zasnovanom na komediji Dr (gde je reditelj Vuk Babić, dvadeset tri godine nakon filma Pre rata, izvrgao ruglu i „posleratno“ vreme, za koje će se ispostaviti da je u mnogome bilo preslikano „predratno“ vreme), kao i serijala Sumnjiva lica (2016–2017) – jer upravo ovi projekti najbolje pokazuju koliko Nušić nije bio ograničen trenutnom političkom situacijom, nego se bavio opštim stvarima i osobinama, a posebno manama koje se lako mogu izroditi u svakoj sredini, režimu, vremenu, te se tako Nušićeva dela bez problema i bez velikog menjanja originalnog teksta mogu prebaciti u sasvim drugi i drugačiji istorijski period.
Stoga citat koji smo na početku naveli, a koji predstavlja neku vrstu zaključka komedije Mister Dolar, deluje pomalo čudno za Nušića, pogotovu što jednu konkretnu klasu otvoreno suprotstavlja drugoj, bezmalo predvidevši krah buržoazije pred naletom proleterijata. Ali, kao što je već napomenuto, ovo nije dokaz bilo kakvih Nušićevih simpatija za komunizam, nego samo jedna vizija: kako će neminovno završiti društvo koje se slepo klanja „mister Dolaru“ dok za pošteni rad i trud nema razumevanja.
Karakteristično je da – kao što je Nušić pripadao onom društvu čije je mane na sceni razotkrivao i ismevao – rezoner Mister Dolara gospodin Matković takođe pripada „eliti“, koju je prevario podmetnuvši joj kelnera Žana kao lažnog bogataša.
Izgleda da najbolju i najoštriju kritiku jednog društva mogu dati oni koji mu i sami pripadaju, pa su otuda i komunistima bile zanimljivije komedije jednog neskrivenog buržuja nego li teorijske rasprave o klasnim razlikama potekle iz pera fanatičnih socijalista.
Šta je to navelo Nušića da komediju Mister Dolar završi socijalnom vizijom pobede radništva nad buržoazijom – teško je reći, ali čini nam se da delo u celini gubi na univerzalnosti baš zbog te replike. Bez takvog zaključka, ova komedija bila bi svevremena, pa bi se opet mogla odnositi i na „posleratno“ društvo, koje je stvorila upravo radnička klasa, a čiji su se predstavnici, maltene čim su došli na vlast, počeli ponašati kao nekadašnji „mister Dolari“.
Može delovati kontradiktorno što se baš u posleratnim adaptacijama Mister Dolara zaobilazi (štrihuje) Matkovićeva opaska o „plemenitome gospodaru sveta – poštenome radu i trudu“: tako je u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz 1973 (režija Miroslav Belović), tako je i u televizijskoj drami iz 1989 (režija Slobodan Radović). Očigledno su novi tumači Nušićevih dela, i pored ideološke podloge koja bi im itekako dobro došla, ipak primetili koliko dotična replika umanjuje kvalitet same komedije, a možda su i shvatili da je Nušić bio samo delimično u pravu, jer čak ni nakon radničke revolucije nije se u ljudima ugasila želja da jednog dana i sami postanu „neznabožačko božanstvo mister Dolara“, ili da se barem tom božanstvu klanjaju verujući da će iz takve poniznosti izvući neku korist.
Najzad, iako Nušićev gospodin Matković dobro procenjuje da će marljivi radnici uskoro srušiti „elitu“ sa trona, on ne napušta društvo kome pripada, pa ni način života, a kamoli da se priključuje proleterijatu. Naprotiv, Matković nakon onakvog zaključka nonšalantno sedne i naredi kelneru Žanu da mu pripali cigaretu, što ovaj poslušno čini, a zatim se Matković ponovo prepusti razmišljanjima, te se tako Mister Dolar i završava.
Isto je bilo i sa Nušićem: i on je bez pardona razotkrivao sve mane i grehove društva čiji je član bio, ali nikada mu na pamet nije palo da se od tog društva distancira. Kao da je znao da do prevrata neće doći skoro, pa je mogao natenane da mudruje i vizionira, ali i da uživa u svim privilegijama koje su doslednim buržujima bile dostupne.
Autor: Dušan Milijić
