Oštre ivice me grebu
Slomljene stvari u mojoj glavi
izazivaju nemir
Nervoznim korakom, krhkog tela,
koračam po tankoj žici koja naginje na levo
Vreme je za polazak
Pakujem samo dve stvari:
Ruke i noge
Tamo gde idem jezik mi ne treba
Gledam vetar kako pomera grane
Lišće pleše svoju igru
Pretvoreni smo u školjku
iz koje čkiljimo zbog straha
od nepoznate situacije
u koju smo ubačeni
Ja sam urlik ptice
i ugriz divlje mačke
Ja sam tuga zgaženog psa
i agonija insekta koji živi kratko
Radost mi je okrenula leđa
Otvaram vrata dvorišta
i stajem na debeli hladan beton
Oko mene su prljave narandžaste cigle
Rebus moga života nalazi se
iza brade drugog čoveka
Mi smo ono što nismo želeli biti
Foto: Pinterest
Autor: Bojan Lojković
