Kada pričamo o diskriminaciji invalida uglavnom će se pomisliti na otvoreno nasilničko ponašanja koja nalikuju nasilju na dečjem igralištu. Iako ima i takvog ponašanja, mnogo češće je ono prikrivenije, nekada manje, nekada više.
Davanje najprostijih zadataka na poslu, sindrom praznog stola, snishodljivost, pretpostavka da je greška Vaša, pitanje na razgovoru za posao „Da li često idete na bolovanje“?…
Nekad invalidi čak i ne stignu do zasnivanja radnog odnosa. Čim njihov invaliditet, koga su možda zbog straha prikrili, bude uočen ili čim se vidi da isti ima posledice, a nije slovo na papiru koje je tu za ukras, dobiće niz izgovora zašto ipak ne treba da dolaze više na probni rad/posao, kako nemaju dovoljno iskustva i sl.
Ovo je daleko češći, gotovo svakodnevni oblik diskriminacije kojom se invalidi tiho i „kulturno“ odstranjuju sa bilo kakvih iole složenijih poslova.
Tako će Vam svi pričati da se posao može lako naći iako si invalid, da kod njih, na primer, na pakovanju robe za slanje radi ovakav ili onakav invalid dok isti ne radi, recimo, na kasi, a i ako dobije takav posao, u rekordnom roku dobije otkaz (to se može videti po super marketima) jer „prosto se nije snašao“.
Naravno, ima i invalida koji su dobili priliku da se dokažu samo je pitanje da li su i koliko morali da budu uverljivi u nastupu (ovaj problem imaju i neki van kategorije invalida, tipa introvertni, socijalno anksiozni…) I to je tragična i duboka tema o kojoj samo mi neurotični pričamo, pa nas niko i ne sluša (a i ja pominjem neurotičnost, još kad pričam o invaliditetu a umal’ neko da mi poveruje).
Većina invalida se ne prijavljuje za poslove koje ne može da radi, nego je samo malo nesigurna u početku (na primer, nesigurno deluju u nepoznatom prostoru dok se ne upoznaju bolje sa istim). I upravo će se za tu nesigurnost svi odmah uhvatiti kao razlog zašto je ipak opravdano to što ste ispaljeni za posao „na pravdi Boga“, iako istu imaju i oni bez invaliditeta na početku, iako je sasvim razumljiva i očekivana kad se zapošljava invalid, iako nije proizvela nikakve dramatične posledice i na kraju, iako je možda odraz savesnosti to jest, toga da takva osoba verovatno ne bi bila neko ko se prijavljuje da prodaje maglu i radi nešto što ne može (naravno, ne mora da znaci).
Nisu svi invalidi isti. Neki su očajni i prijavljivaće se za sve poslove, neki su nesavesni (podjednko imaju prava to da budu kao i bilo ko).
Takođe, poslodavci često zaborave da dela imaju posledice, da ako zaposliš invalida, to znači da si zaposlio osobu koja ima invaliditet koji podrazumeva neke poteškoće, pa čim te poteškoće vide, (na primer, da ako imaš visoku miopiju, moraš jako da približiš tekst koji čitaš) naprasno se predomisle i odluče da će ipak graditi imidž dobročinitelja neki drugi dan.
Drugo za šta se ljudi uhvate je spretnost i brzina u poslu… Naravno da je to nekima prvo palo na pamet i poslodavci misle isto, u tome i jeste stvar. To je upravo diskriminacija – kada odmah procenite da nećemo moći dobro da radimo, da ćemo zbog invaliditeta biti spori i zanemarite da je svakom, a naročito nama potreban period navikavanja i učenja. Da, neki invalidi će biti sporiji i to jeste legitimno, ali ne znači da treba da budu nezaposleni i da su oni i svi invalidi uvek i u svakom poslu spori, i to do upečatljivog nivoa.
Uobičajene rečenice koje se mogu čuti:
-„Možda je neko manje prometno (čitaj: po mogućnosti sa što manje posla) mesto za tebe.“
-„Možda bi samo da radiš što nije za tebe iz kompleksa.“ (kasa u supermarketu nije za mene, pa se za to ni ne prijavljujem)
„Iz tebe govori trauma.“ (čitaj: diskreditujem tvoje iskustvo, samo si emotivan i preteruješ)
-„Treba ti humanije okruženje.“ (čitaj: empatičnije i sažaljivije da te toleriše, jer dovoljno dobru uslugu ne možeš svakako pružiti)
-„Invalidi su dobri.“ (čitaj: kako bi bar nešto pružili društvu da ih ne bi „pojelo“ – ljubav kad ništa drugo ne mogu)
Što se mene tiče, nikako ne zameram ljudima poslednju izjavu, jer je uglavnom dobronamerne i mnogo govore u društvu u kom živimo, no tamo negde postoji invalid koji je užasna osoba i sme tako da se „koči“ čak iako je invalid.
Isto tako, tamo negde postoji i, na primer, socijalno anksiozna zla osoba i i ona ima prava da se „koči“, uprkos vidljivoj „slabosti“.
Isto tako, i neuspešni i uspešni ljudi imaju prava na hvalisavost dok naše društvo to ponašanje dozvoljava i divi mu se samo kad ga ispoljavaju uspešni ljudi, dok, ako se neuspešni usude, nailaze na podsmeh, cinizam, prezir.
Sto je najčudnije, ljudi stvarno ne shvataju da su ovakvi stavovi deo problema.
Ne radi se o dostojanstvu i priči „vredim ko i ostali“, jer njega imam i bez prihvatanja od strane bilo koga, i naravno da svi vredimo isto, radi se o tome da hoću ono što mi pripada – iste mogućnosti kao i ostali jer me nemanje istih bezrazložno koči.
Solidarnost nije „budi dobar prema jadnom invalidu jer svi smo mi ljudi, hajde da se volimo“ – to je snishodljivost, solidarnost je više „ne budi nasilno, neuljudno govedo koje ne poštuje tuđa prava samo zato što ih država ne štiti na odgovarajuć način i imaj uobičajeni nivo poštovanja i strpljenja kao i prema nekom za koga više veruješ da može da te ugrozi“.
Što se podrške države tiče, u NSZ-u će vam, formalnim i ozbiljnim tonom profesionalca i stručnjaka svog zvanja, reći da poslodavci koji zaposle invalida imaju određenje povlastice, ali da sam moraš istog da nađeš i pošalješ ga kod njih.
Određene predrasude i nezrdave stavove su i sami invalidi internalizovali, te tako konstantno imaju potrebu da rečima, diplomama, uspesima dokažu da su jednako vredni, ne shvatajući da takve stvari ne treba da budu upitne i da se uljudnost ne treba izmoljavati od nasilnika. Svako ima pravo da bude prosečan, pa i invalidi. Neki će pak zauzeti kvaziasertivno napadački stav, iako ga nemaju prirodno u komunikaciji, predstavljajući se kao neko ko je jako racionalan i svestan društvenih pojava i svog položaja, ali ne da na sebe i prvi je tu da vas „proverava“, „propituje“ i slično. Sve ovo, naravno, ne znači da je svako ovakvo ponašanje invalida posledica invaliditeta.
Kakvi god bili dobri, loši, uspešni, neuspešni, dopadljivi ili ne… zaslužujemo podršku društva i jednaka prava i mogućnosti kao i ljudi bez invaliditeta.
Foto: Wikipedia
Autorka: Đurđina N.
