Ostavite li film Manhattan po strani, ovim filmom Alan je pokazao romantičnu stranu Njujorka. To je Njujork kakav se više ne vidi, onaj koji još uvek čuva boemski šarm uključujući i bioskope u kojima zaista možete da gledate filmove braće Marks. Alenov trio komplikovanih sestri njegovi su najbolji ženski likovi, pune divnih mana zbog kojih ih ne osuđujemo oštro. A i za sebe je napisao najbolju ulogu u karijeri. To je takođe njegov poslednji film koji još uvek ima tragove gorčine prepoznatljive u filmovima iz tog perioda.
Kroz jednostavnu priču o Hani, njenom bivšem ljubavniku i njenim sestrama Vudi Alenov film Hana i njene sestre filozofira o smislu života, ljubavi, Bogu, umetnosti i prijateljstvu. Na granici drame, melodrame i komedije Vudi Alen nam predstavlja veličanstvenu fresku života u urbanom New Yorku(njegovoj večnoj inspiraciji), citirajući diskretno i suptilno antologijsku dramu ruskog pisca Čehova ( kroz likove triju sestara) – ukrasivši celokupan kinematografski ugođaj vrsnim glumačkim kreacijama i sjanim jazz partiturama, dajući filmu šarm mjuzikla i klasičnu, autentičnu woodyllenovsku notu razigranosti.
Uspešna i snažna Hana (Mia Farrow) je udata za intelektualca Eliota (fantastični Michael Kane). Ona ima dve sestre – buntovnu Holly (haotičnu, sklonu alkoholu i opijatima, nesigurnu u sebe i sopstvene mogućnosti i umetničke vizije) i introvertnu Lee (takođe veoma nesigurnu u vlastite želje, emocije, ali zato prelepu, neodoljivu i zavodljivu damu, okrenutu umetnosti i romantici). Lee je u ljubavnoj vezi sa ostarelim i izolovanim slikarom Frederikom, vrhunskim intelektualcem kritički nastrojenim prema ostatku sveta, na ivici mizantropije (legendarni Max von Sydov, Allenova tajna veza sa svojim najomiljenijim rediteljem, mračnim Bergmanom), dok je konfuzni Eliot zaljubljen u nju i nastoji je pridobiti – oni stupaju u tajnu vezu, sve dok se neodlučni Eliot nakon romanse iznova ne vrati Hani, a Lee ne pronađe svoje novo sunce života, ljubav prema novom intelektualcu, književniku. Istovremeno, Mickey Sach (Woody Allen) je Hanin bivši ljubavnik. Hana ga je ostavila kad je otkrila da je jalovi i neurotični urednik neke humorističke TV emisije. On umišlja da je oboleo od kancera i u panici počinje razmišljati o smislu života, svom dotadašnjem postojanju i konačno, suicidu. U egzistencijalističkoj i duhovnoj krizi on se okreće katoličanstvu, a potom i sekti Hare Krišna. U priču o egistencijalnom nemiru, apsurdu sveta i besmislu čitavog ljudskog postojanja i kosmosa upliću se misli velikana poput Tolstoja, Frojda, Ničea. Nakon što je pročitao knjigu Hanine sestre Holly, on se zaljubljuje u nju, oni dobijaju dete i on napokon shvata da je nemoguće otkriti postoji li Bog ili ne i odlučuje na kraju jednostavno uživati u životu sa Holly.
Woody Allenov Hana i njene sestre, najbolji film koji je on ikada snimio, je organizovan kao epizodičan roman, pun malih vinjeta koji doprinose velikoj slici. Svako poglavlje počinje sa naslovom ili citatom na ekranu, čime film deluje kao stalno napredovanje kroz život likova. Strukturu stalno iznova raznosi energija i strast ovih likova. Kada se ti likovi sastanu za ručkom a kamera kruži oko njih, osećamo da na neki način film zna više o njima nego što će oni ikada znati sami. Film nije komedija, iako sadrži puno smeha, a nije ni tragedija, iako bi to mogao biti ako razmislimo dovoljno dugo o njemu. Priča sugeriše da su moderni životi u velegradovima tako zauzeti, tako zbunjeni, tako prepuni ambicije i kompilacije, da nemaju vremena stati i apsorbovati značenje stvari.
Roger Ebert
Nenadmašna rola fascinantnog komičara Vudija Alena (koji je sam napisao scenario i režirao film), britak, iskričav, urnebesno parodičan i šarmantno neodoljiv film prepun satiričnog duha neobične inspirativnosti. Hana i njene sestre je jedna od najsuptilnijih Alenovih komedija, za koji pored režije potpisuje scenario i glumi glavnu mušku ulogu Mikija Sača (Mickey Sach), neurotičnog urednika humorističke TV serije, koji je i Hanin bivši muž, ostavljen nedugo nakon otkrića da je neplodan. Priča o smislu života i ljubavi viđena na krajnje lucidan i komičan način, niz impresivnih epizoda koje parodiraju mnoge od uzvišenih misli i dela najvećih umova čovečanstva – duh Ingmara Bergmana propušten kroz neobičan parodijski okular maestralnog komediografa i intelektualca-šereta Vudija Alena. U filmu je urnebesno predstavljena paralelna priča Mikija Sača, bivšeg muža i zakonitog oca Haninih blizanaca koje su dobili putem donacije sperme njegovog nekadašnjeg poslovnog partnera i prijatelja. Miki, počinje slabije da čuje na jedno uho. Inače hipohondar, odlazi na preglede kod lekara, koji je zabrinut jer ne može da ustanovi šta mu je, te ga šalje na dalje preglede, čak i skener. Miki kreće da paniči ubeđen da sigurno boluje od kancera, i kad je već u totalnom emotivnom rasulu umišljajući da se oprašta od ovog sveta, doktor mu saopštava da je ipak sve u redu sa njegovim zdravljem i da je samo morao da otkloni sve sumnje.
Potpuno ushićen zbog srećne vesti Miki trči ulicom, zahvalan na novoj prilici koju je dobio u životu, ali je ta egzaltacija kratkog daha jer ga opseda strašna dilema postoji li smisao života. Preokupiran ovim pitanjem, Miki isključuje sve trivijalne stvari iz svog života, i bez obzira na odgovaranje svoje najbliže saradnice daje otkaz da bi se mogao posvetiti preispitivanju smisla života. U periodu od godinu dana istražuje i izučava sve moguće religije, razmišljajući da se preobrati u katoličanstvo ili čak pristupi sekti Hare Krišna, međutim kako ne dolazi do odgovora na pitanje ima li Boga, on odustaje ostavši bez satisfakcije. U tom lutanju i u potrazi za svojim identitetom i pravim smislom postojanja sasvim slučajno sreće Holi, sa kojom je pre više godina na Hanin nagovor bio na najkatastrofalnijem sastanku u životu. Oboje su prijatno iznenađeni nestankom tadašnjih nepomirljivih razlika među njima koje su se odnosile na odnos prema muzici i stilu života. U tom izuzetno srdačnom i oboma zanimljivom razgovoru, Holi mu saopštava da je napisala knjigu, koju bi voljela da mu da na čitanje radi objektivne kritike. Miki biva oduševljen njenim pisanjem i oni ubrzo ulaze u ljubavnu vezu. Nakon što je pogledao komediju Braće Marks Pačja supa, Miki prihvata da je nemoguće ustanoviti da li Bog postoji ili ne i shvata da je smisao života uživanje u istom. Priča ima dvostruki srećan kraj kada Miki iznenada saznaje da je Holi zatrudnila sa njim.
Glavno uporište ovog filma je svakako u autorskom scenariju, koji predstavlja dvogodišnji period života američke porodice srednje klase, počinjući i završavajući sa Danom zahvalnosti. Alen kroz priču o njihovim životima reflektuje različite filozofije o porodici, prijateljstvu, ljubavi i Bogu. Svaka epizoda filma počinje belim natpisom na crnoj pozadini, kao u doba nemog filma, ostavljajući utisak da film lagano prati razvoj događaja u životima aktera. U svim scenama enterijera uočljiva je izuzetno jaka, skoro pozorišna rasveta akcentovana na lica aktera, a u sceni nedjeljnog sastanka triju sestara koje vole da se ispričaju o pojedinostima svog života u toj meri da ta scena deluje skoro kao crno-beli film. Za scenu sastanka sestara Alen bira srednje krupni plan i fizički pokret kamere koja lagano klizi sa jednog na drugo lice, ugnezdivši se time u njihov prisni krug. Direktor fotografije Carlo di Palma sve scene sa porodičnim skupovima u enterijerima izvodi u toplim narandžasto-crvenim tonovima, dok ulice Njujorka oblači u sivkaste, pepeljasto plave pastelne tonove.
Likovi su kao i u svim Alenovim filmovima razrađeni do najsitnijih detalja, a u ovom se posebno ističući sa velikom energijom i strastima. Mnogobrojna glumačka ekipa velikana svetskog glumišta u mnogome je svojim maestralnim izvođenjem doprinijela Alenovom autorskom rukopisu u ovom ostvarenju. Kasting je u toj meri sjajan da je vrlo teško odrediti ko je zapravo glavna uloga u filmu, jer su svi likovi zaista podjednako bitni, te se tako stiče utisak da glavnu mušku ulogu igra Majkl Kejn, a ne Vudi Alen, kao i bez obzira na naslov filma da glavnu žensku ulogu igra Barbara Herši, a ne Mia Farou. Soundtrack je kao i u svim Alenovim filmovima izvanredno probran. Sadrži segment iz Pučinijeve opere Manon Lesko, deo Bahovog Koncerta za dve violine i orkestar, kao i veliki broj jazz pesama i popularne muzike iz 30-ih i 40-ih godina XX veka, koje savršeno dopunjuju estetiku režije i montaže pokretnih slika koje u sklopu sa soundtrackom takođe predstavljaju prepoznatljiv Allenov autorski rukopis.
Među filmskom kritikom Alenov film Hana i njene sestre smatra se njegovim najboljim, ali najkomercijalnijim filmom, prvenstveno jer je imao veliku zaradu i osvojio mnoge nagrade. Uz mnoge druge nominacije dodeljene nagrade su: Zlatni Globus za najbolji film u kategoriji mjuzikl/komedija, tri Oskara – najbolji scenario, najbolja sporedna ženska uloga (Dajan Vist) i najbolja sporedna muška uloga (Majkl Kejn); dve BAFTA nagrade – najbolja režija i najbolji scenario; i New York Film Critic Circle nagradu za najbolji film, režiju i najbolju sporednu žensku ulogu (Dajan Vist).
Bila je to još jedna vanvremenska priča iz zlatnog doba filmske umetnosti i epohe čiji duh još uvek slobodno luta svetom neodoljive mašte i kreativnosti. Još jedna impresivna slika velikog Nju Jorka, unutar čije čudesno privlačne atmosfere i arhitekture pulsira haotični život moderne svakodnevnice čoveka čiji se unutarnji haos preslikava kroz umetnička ostvarenja postmodernog doba. Ljubav i iskrenost nude se kao jedino spasonosno rešenje. Bio je ovo vrhunac jedne neponovljive filmske karijere, jednog impresivnog modernističkog haosa čija duša još uvek vibrira u duhu metropole sveta – Nju Jorka i vudialenovskog diksilenda koji cupka neprestanom melanholičnom melodičnošću i neuništivim ritmom, čitav jedan vek i par godina preko toga. Bila je ovo još jedna impresivna slika vremena kada je film još uvek nosio oreol samosvesne umetnosti, volšebne kreacije 20. veka.
Foto: Pinterest
Autor: Dragan Uzelac