Neki su šetali, neki stajali kraj prozora, neki su sedeli. Ali kao da jedni druge nisu videli, nisu videli ni lepotu prvog prolećnog sunca koje je svemu, nakon duge i hladne zime, davalo život. Njihovi pogledi vraćali su se u njihovu svest, bez spoljnjeg nadražaja, kao da su bili odbijeni od velikog zida. Taj zid nastajao je godinama, u njihovoj svesti, i svakim danom dodavali su mu još po jednu ciglu, dok se njime nisu potpuno zaokružili. Bojali su se tog spoljašnjeg sveta u kome više nisu nalazili sigurnost a polako su nestajali i njihovi najbliži koji su ih nekada činili srećnim. Ovo mesto postajalo je njihovo poslednje utočište pred konačnim oslobođenjem. Zaboravljeni od svih, sa svojom vizijom sveta, provodili su ovaj za neke najveći deo života u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici Gornja Toponica kod Niša. Sudbine su im bile različite. Neki su tu došli zbog naslednih bolesti, koje su samo čekale da čovek za trenutak izgubi pažnju pa da ga obuzmu kao nebeske vile i nisu bili krivi zbog toga, drugi su pak sebe previše iskušavali svim i svačim, ne poštujući granice ljudskog uma, dok ih nisu prešli i našli se ovde.
I Peca je bio tu, srednjeg rasta, imao je dugu sada već proređenu kosu, jarko crvenu košulju i svetlo plave pantalone. Na nogama nije imao ništa, bio je bos. Sedeo je na stolici ispred velikog platna. U rukama je držao četkicu i paletu sa bojama. Ruka je krenula i belina platna, pred naletom boja, postajala je njegov život.
U samom središtu platna nalazio se embrion, kao centar kosmosa sa malim još ne formiranim ručicama i nogama. Nije se nalazio u utrobi i nije imao plodovu vodu po kojoj bi bezbrižno plivao. Nije imao ni pupčanu vrpcu kojom bi ga majka hranila. Imao je samo sebe, svet okolo i želju da uspe. Kružni put koji ga je vodio, kao velika nepregledna spirala, nastavljao se u nestašno detinjstvo, surovu mladost i ono što će postati ostatak života.
Želeći da postane slikar nije mogao da se uklopi među građevinare, gde ga je otac gurnuo. Društvo radnika u glavnom gradu zamenio je svetom tadašnjih slobodnih umetnika i mangupa. Nedovoljno vešt za takvo okruženje brzo se našao sa druge strane zakona i kraće zatvorske kazne, koja će ga obeležiti za ceo život. Shvativši skučenost postojeće sredine, njegovom nemirnom duhu, nakon zatvora, poželeo je da ode na zapad. Pasoš, zbog robije nisu mu dali, zato je pešice, prelazio preko brda i dolina, zamišljene granice država, i tako stizao do Italije, Francuske, Nemačke i Holandije. Vraćali su ga autobusima, vozovima i avionima sa lisicama na rukama, ali on bi već posle samo nekoliko meseci, nakon izdržavanja kazni zbog ilegalnog prelaska granice, opet odlazio. Išao je Peca u svet, za svojim snovima, ali se često nalazio tamo gde ne treba i gde ga ne žele.Tako se nažalost, još jednom našao u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Zbog remećenja javnog reda i mira, bio je u zatvoru u Rijeci u trenutku kada se zajednička država definitivno raspala a Hrvatska otcepila. Nisu znali šta će sa njim i ostao je tamo pet godina, dok nisu ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi nove države i ostatka Jugoslavije. Govorio je da ga nisu mučili, ali strah i mržnja koji su ga okruživali učinili su svoje. Kada se pojavio, nakon boravka u Hrvatskoj, više nije bio kao pre. Iako je još uvek bio mlad, težak život u zatočeništvu ostavio je posledice. Sve češće se okretao za sobom, kao da ga neko prati, spreman da se svakog trenutka obračuna sa progoniteljima. Njegov razum počeo je da vidi neprijatelje i u najbližima, u onima koji su ga voleli. Ta stanja paranoje dolazila su iznenada, kao oluja nakon lepog sunčanog dana. Oči bi mu se odjednom zamutile, pogled postajao pun nepoverenja a telo dobijalo čudan tonus. I poslednjim atomima razuma uspevao je da sačuva najmilije od sebe, da ih barem fizički ne povredi, ako je to već činio psihički, ali sve teže je obuzdavao sebe. I kako bi ti napadi iznenada došli, tako su i prestajali kao da ih nikada nije bilo.Slikao je sada sve to, na velikom belom platnu. Sve te ljude i dogadjaje. Svoj život i svoje snove. Svoje roditelje, sestru, braću, prijatelje i sve one koje je voleo. Progonitelje nije crtao. Oni su se skrivali iza crnila na platnu koje je okruživalo drage ljude kao oreol. Žurio je da sliku završi što pre. Kao da je predosećao sledeći napad. I kako je ponestajalo mesta na platnu, on je sve više crtao one koji su ga polako ali sigurno zaboravljali. Sestru koja nije došla da ga vidi od onog njegovog hapšenja, ispred njenog stana u Ljubljani u Republici Sloveniji. Scena je bila strašna, za male sestričine, ujak je bio na asfaltu sa nogama okrutnih policajaca na telu, to mu nije oprostila. Brat od strica nije došao nikada da ga poseti u bolnici, stideći ga se ili bojeći se da će mu nakon toga banuti u goste i napraviti neku scenu, jer je već bio u stanju kada se stvarnost mešala sa paranojama. Sve ih je stavljao na platno, sve veće i značajnije, dok je za njega ponestajalo mesta. Kako se bližio kraj belini platna njega je sve manje bilo. Svi drugi su mu postajali važniji i želeo ih je tu kraj sebe, kao nekada u detinjstvu i mladosti. Želeo ih je, da ga čuvaju. Da budu tu u trenucima kada neće prepoznati sebe, kada će dijagnoza Šizofrenija sa paranojom, najzad pobediti njegov um i zagospodariti njegovim telom, oduzimajući mu ga zauvek. A to će sigurno doći, predosećao je to.Onda će mu trebati svi oni. Ali njih nema. Neki su umrli. Otac koji je krio noževe u kući, bojeći se za svoj život, majka koja ga je dozivati da siđe sa krova kuće, dok igra go i gleda ka nebu, kao indijanski vrač.Belina platna, kao nevinost i bezbrižnost života, nestajala je sve više pod bojama nanošenim četkicom iz njegovih ruku. Jednog trenutka beline više nije bilo.Slika je bila gotova.Imala je mnoštvo likova i svi kao da su bili živi. Mogao je da ih dodirne. Mogao je da ih miluje. Mogao je da ih voli a i oni njega. Bio je srećan. Ali odjednom mrak iz dubine crnih površina slike počeo je da preplavljuje ljude.Oni su nestajali, kao u smrt. Uplašio se za njih. Želeo je da ih zaštiti, da ih sačuva. I skočio je Peca iz stolice, koju nije satima napuštao pre toga, uspravio se i kao u transu, svom silinom odgurnuo ogromno platno. Štafelaj je pao a slika je ležala na podu. Zatim je hitro uzeo kante sa bojama, u njih močio ruke i počeo da baca boje po slici. Misleći da će tako pobediti nadolazeću tamu i sačuvati sve one koje voli i koji se nalaze na njoj. Sačuvaće ih od drugih, od sebe samog i od bezumlja. Sakriće ih od svih zla ovog sveta.Pokreti bacanja boja bili su brzi i odlučni, kao da su stvarali novu sliku i oslobađali telo i dušu umetnika.Pod naletom novih boja nestajala je stara slika sa platna. Likovi su polako gubili obrise, zatim karaktere i na kraju potpuno isčezli. Bacanje kapljica boje po platnu stvarale su novu stvarnost, koja je ličila na nebeski svod sa mnogo zvezda i putanjom koja vodi ka svevišnjem. Ispod slike igre boje i pokreta ostala je slika Pecinog života i svih onih koji su mu nešto značili, i kao što je njegova bolest nanela neki novi sloj njegovom pravom karakteru. Da bi se došlo do njegove prave ličnosti trebalo bi ukloniti njegove nove projekcije. Ali one se nisu predavale. Borile su se sa većim žarom nego racionalan život.Nestvarne slike pobeđivale su razum.Bacanje boje na oboreno platno, ličilo je na stvaranje američkog akcionog slikara, apstraktnog ekspresioniste Džeksona Poloka.
Uzbuđeni pacijenti, Pecino novo slikanje videli su kao divljanje i, iz straha za sopstveni život, počeli su da viču. Pojavili su se snažni bolničari i odveli ga u drugu prostoriju, gde su mu vezali ruke i noge a zatim ubrizgali inekciju za smirenje.Tako vezan ličio je na onaj fetus sa središnjeg dela svoje slike, sa patrljcima umesto razvijenim udovima, koji pokušava sam da uspe u životu, punom nesreće i patnje.
Sa izrazom blaženstva na licu, zbog ljubavi prema onima koje voli i koje je uspeo da sačuva, ili je barem tako mislio, bez dolaženja do prave svesti, umro je tokom noći.
Imao je tek nešto više od pedeset godina, od čega je više od polovine tog vremena proveo u zatvoru ili u bolnici. Imao je i snove o životu umetnika ali su se oni u sudaru sa surovom stvarnošću raspršili. Kao što se to često dešava onima, koji umesto da čvrsto hodaju po tlu, budu zagledani u svoje snove i ne uspevaju da vide zamke svakodnevnog života.
Slika sa poda je nestala. Možda su je bacili kao bezvredno, uništeno platno.
A možda su je kolekcionari prepoznali kao originalno delo Džeksona Poloka, ili pak sliku koja se kao njegov vešt falsifikat može prodati.
Kada sam se, pre nekoliko godina, našao u Muzeju moderne umetnosti na Menhetnu u Njujorku, pred impozantnim platnima Džeksona Poloka, koji ovde ima stalnu izložbu slika nabacanih boja na velikom platnu, da ostali posetioci ne primete, svaku njegovu sliku sam noktom zagrebao. Proveravajući da se ispod nje ne nalazi Pecina slika života, na kojoj sam i ja naslikan.
Autor: Bratimir Petrović
Foto: Pinterest
