Neki su šetali, neki stajali kraj prozora, neki su sedeli. Ali kao da jedni druge nisu videli, nisu videli ni lepotu prvog prolećnog sunca koje je svemu, nakon duge i hladne zime, davalo život. Njihovi pogledi vraćali su se u njihovu svest, bez spoljnjeg nadražaja, kao da su bili odbijeni od velikog zida. Taj zid nastajao je godinama, u njihovoj svesti, i svakim danom dodavali su mu još po jednu ciglu, dok se njime nisu potpuno zaokružili. Bojali su se tog spoljašnjeg sveta u kome više nisu nalazili sigurnost a…
Proza: Slika je postala život
