Volela sam da volim više nego uobičajeno. Možda zato moja ljubav nije imala gde da ode. Držala sam je čvrsto stisnutu među nedra. Nisam joj davala da izađe iz mojih okrilja. Znala sam da volim više nego drugi a manje nego što sam želela. Moji snovi su bili samo moji. Nikda ih nisam puštala da izađu iz mojih grudi. Maštala sam o oblacima koji su bili suviše visoki za mene. Mislila sam ako porastem još više , da ću uspeti da se popnem na njih. Rasla sam svakim danom sve više. Kada sam mislila da sam dovoljno porasla da mogu da stanem na sivi oblak, pala sam na zemlju. Tako sam jako tresnula glavom i zadnjicom o tlo. Nije čudo što sam razbila baš njih , obično tako dolazi… iz zadnjice u glavu. Mislim da mi ni tada nije ništa došlo. I dalje sam bila puna ljubavi za ceo svet. Nesebično sam davala osmehe svima. Nisam znala da treba skupo naplatiti svaki nasmejani pokret. Ja sam poklanjala zagrljaje. Svako ko je želeo da dođe u moj zagrljaj, mogao je besplatno da oseti svu toplinu. Mislila sam da ako zagrljaj bude veći i topliji, da ću uspeti da dohvatim sunce. Što je zagrljaj bio topliji, vatra je bila jača. Izgorela sam potpuno u njoj. Ostala je samo crna gar koja je mirisala na ugašeni vulkan.
Nesebično sam ljubila. Svaki poljubac sam davala svakom kom je bio potreban. Znala sam duboko u duši da ću uspeti da poletim na vetru ako mi poljupci budu mekši i nežniji. Želela sam da letim na košavi koja bi me odvela do Dunava. Zamišljala sam kako letim do ušća Save u Dunav i spuštam se na veliko ratno ostrvo. Tako me je jako zapljusnula ledena voda Dunava, bila sam mokra i hladna… Prehlađena od ledenih poljubaca za koje sam mislila da će me odvesti do beskraja… Volela sam da sanjam više nego uobičajeno. Zato moji snovi nisu izlazili iz mog jastuka. Tu bi se zgužvali i spavali dok ih ja ne probudim. Ja bih ustajala rano, pomazila ih svako jutro i obećavala da ću im se uskoro vratiti. Vraćala sam se svako veče da svojim snovima poželim laku noć. Želela sam da budu spokojni . Bila sam ljuta na sve one koji mi nisu rekli da je zagrljaj skup , da poljubac nije besplatan a da snove treba čuvati smao za sebe. Ne puštati ih van svog jastuka. Bila sam ljuta na sebe jer sam previše snova potrošila na besplatne zagrljaje. Svaki rez na licu i svaka ukopana bora su trag besplatnog davanja . Moje želje su bile tako velike da nisam smela da ih pustim na slobodu. Bile su zatvorene u mojim odajama. Samo su noću postajale java . Igrala bih se sa svojim željama koliko sam mogla. Moja ljubav je bila prejaka da nije imala kuda sa svojom jačinom. Stegla sam je nogama i nisam puštala da ode. Čuvala sam je ljubomorno. Želela sam da bude samo moja.
Jednom me je prevarila i odletela. Jurila sam je i trčala da je vratim. Pobegla je daleko. Nisam znala šta da radim. Tražila sam je po oblacima , po kiši, prebirala sam svaku kap kiše da nije slučajno tu negde. Nije bila. Nikada mi se nije vratila više. Plakala sam mnogo. Želela sam da se vrati . To je bila cena jačine mojih snova. Da su bili manji , imali bi gde da odu. Promaja je duvala sa svih strana i ostavila srce kao prazan hodnik polomljenih stakala koja su pucala pod nogama izgubljene duše. On je bio kao neka vrsta prozora koja se pojavila da me ne bi promaja razbila u paramparčad. Nekako se pojavio kao iz pene. Možda naš slučajni susret i nije bio slučajan. Delovao je tako nedodirljiv. Ostavljao utisak vetra koji duva sa svih strana i pravi promaju još jačom. Taj vetar koji je dolazio od njega je umirivao tu promaju . Pogledi koji su nam se sretali su bili znak da nešto novo dolazi u naše živote. Često se pitam da li su svi susreti u životu spontani ili namerno nenamerni . Nema slučajnosti. Susret me je uverio da prave stvari prkose vremenu .
Razmišljanja o još jednoj godini neobično dinamičnih dešavanja me teraju da letim, padam, smejem se , radujem i plačem. Mislila sam da nema na svetu osoba pred kojom se mogu ogoliti sa svim svojim slabostima i manama . Kako je on ulazio u moj život, srce je nepogrešivo prepoznalo baš tu osobu koje nikako nije bilo, ni na vidiku. Nekako sam se dala cela . Cela i u svakom trenutku. Možda sam pogrešila. Šta ako ponovo promaja razbije ono malo zakrpljenih prozora i ponovo počne da duva košava kroz komore . Nisam razmišljala o tome. Trebalo bi. Hvala šapatu vetra koji mi te doneo. Možda ćeš otići sa prvim vetrom, a možda nećeš nikad. Gledam u tvoje lice, nekako drugačije i posebno. Nikad nisam videla takvu fizionomiju gde svaka crta ima neku posebnost. Volim jutra. Jutro mi je poseban deo dana. Jutro mi je novi početak , a od jutra do večeri čitav jedan život. Promaja me podseća da treba da živim život baš ovaj u ovom momentu. Svaki septembar zvoni u ušima posebnim zvukom. Uvek je taj zvuk nekako prepoznatljiv, dosadan i monoton. Mrzim monotone stvari. Prezirem učmalost . Mrzim naizmeničnost i sve te fizičke veličine koje ne umem da objasnim. Ovaj septembar je zvonio drugačije. Pitala sam se tog dana za kim zvone ta zvona. Možda za mnom a možda i ne. Razmišljam o tom susretu veoma često. Najčešće noću. Možda zato što su mi svi prozori zatvoreni pa nema bojazni od promaje. Noć mi je tako čudesno draga. Jednako mi je draga baš kao i jutro.
Koliko ima draži u tom nedosanjanom snu … Mislila sam tog septembra da će ostati samo nedosanjani san. Kako mrzim te bodlerovske fraze apatične i patetične neuzvraćene ljubavi, a ipak , u njegovim pesmama stane ceo moj život. Poljubac je susret najveći na svetu , reče Dučić u svom hvalospevu ženi a ja se toga držah ceo svoj život. Kako sam u svojim snovima zamišljala taj susret okarakterisan kao najveći na svetu. Bio je poseban, neobičan i nadasve drugačiji od svih prethodnih. Volim ljude koji ne liče ni na koga drugog ranije prisutnog u mom životu. Nije ličio ni na jednog. Oterao je promaju jednim zamahom svoje tako vešte ruke. Ušao je sasvim neprimetno u svaku oronulu poru običnog života. Čekala sam susret najduži na svetu. Čekao me tako ozbiljno neozbiljan. Kao da želi da me zgrabi istog momenta a učtivost i stav aristokratskog držanja mu nije dozvoljavalo, što je mene očaravalo sve više. Promaje je sve manje bilo. Kao da je srce soba u kojoj sam sve prozore i rupe zatvorila. Pustila sam samo njega. Ušao je unutra i tako jako zalupio vrata za sobom da je probudio sve duhove prošlosti. Pitali su me da li želim ponovo da osetim hladnoću košave koja ledi žile. Rekla sam da hoću. Znala sam da vetar ovog puta neće biti jak i hladan.
Blagi morski povetarac mi je ušao u telo. Ljuljao me tako nežno i polako. Čula sam u glavi stihove “ Ljuljaj me nežno, ljuljaj me polako “…. Kako sam se samo njihala na njemu. Na vetru…Nije slučajnost što je ulica moje prošlosti postala ulica moje sadašnjosti. Susret ovenčan takvom nestrpljivošću, nabojima i energijom koju nije bilo moguće kontrolisati je obećavao mnogo toga. Ulica kralja Petra je ulica koju posebno volim. Rana mladost mi je ostala zakopana tu i plašila sam se da ako je otkopam, počeće ponovo da boli na promenu vremena. Nije bolela, samo sam osetila blago golicanje po telu. Pitam se zašto je kiša moj stalni pratilac. Kišni dan je sinonim za svaki susret . Volim kišu . Volim kada kapi padaju po meni dok žurim do mesta susreta najlepšeg na svetu. Uspela sam da smirim vetar koji mi je leteo po duši i da upalim vatru koja bukti najvećom strašću ikada.
Neću reći imena, neću reći godine jer je to sve tako relativno. Bitni smo mi, on i ja. On koji je tako tiho uplovio u moje nemirno more . Trebala mu je tako mirna luka. Pisati esej o životu je tako nepravedna stvar. Stalno su mojim morima plovile neki polomljeni brodovi. Nekom je nedostajalo kormilo, nekome jedra … Večno filozofsko pitanje je postoji savršenost u nesavršenosti. Mislim da sam je našla. Merilo za savršenost mi je Bukovski koji je davno rekao da postoje žene (ja kažem muškarci, izvinjavam se Čarlsu ) koje imaš, a nemaš, koji su uvek tu, a nikad nisu, koji te guraju a čuvaju, i zbog kojih si mrtav , a živ. Od takvih se ne odlazi. Ne znam koliko je pametno slušati večito pijanog Bukovskog koji je u svojim halucinacijama video savršenstvo. Moraš me razumeti – kažem .
Nisam ja kao obične žene. Imam svoje ludilo, živim u drugoj dimenziji i nemam vremena za stvari koje nemaju dušu. Nikad nisam imala vremena za ljude koji nemaju dušu. Ti je imaš. Praviš se da je nemaš. A veća je od najvećeg neba. Stalno se plašim kraja. Ne znam zašto kraj izaziva u meni toliki strah, Bilo je mnogo krajeva u mojoj biografiji. Krajeva konačnih i beskonačnih… Ako pitam sebe da li je kraj, i odgovorim sa da, a onda potom sebe da li te voli, i odgovorim sa mislim da da, onda to nije kraj. Volim što je probudio mnogo Marija u meni. Volim ljude koji bude različite osobe u tebi. Da bih očuvala svoj neonski osmeh potrebna mi je smrtna opasnost i instinkt. Samo tako mogu da očuvam ono iskonsko u sebi. Nismo savršeni i baš nas briga za to. Suviše smo jedinstveni i tako prokleto drugačiji. Divim se ljudima koji bezgranično vole, zato što ja samo tako umem da volim. Volim da volim. To je moje prokletstvo. Volim naše susrete, volim tvoj pogled, volim naše savršene nesavršenosti.
Ne duva više promaja. Pitamo se može li promaja da ubije. Ako je promaja samo mit, onda ne može. Mene je više puta ubila. Sigurna sam da postoji.Sigurna sam da je srce nadgovorilo razum. Pitala sam se vrlo često u frojdovskom maniru zašto ne upoznajemo nekog novog svakog meseca i zaljubimo se u njega. Svaki put bi deo srca otišao i na kraju ne bi ga bilo više. Ljubav je valjda jedina stvar na svetu, što rekoše mudriji od mene, koju ne treba objašnjavati. Stajem sa objašnjenjima. Plaši me jedino što će proći. Proći će i to što volim i to što me voliš, i problemi, i vrućina, i uspeh, i ljudi i promaja a i život kojim živimo. I to će proći.
Nosim se mišlju koja me uvek zasmeje da je ljubav zaista kao šah, i da te uvek pređe konj. Tajna mora biti sačuvana. Moja usta ćute ali plašim se da ruke neće ostati mirne. Nebo se večeras sprema za oluju i opet će pasti kiša. Jak vetar će obarati grane i drveće. Definicija vetra je jednostavna. Vetar je horizontalno strujanje vazduha a pitam se kako da definišem promaju. Promaju u srcu… Volim što nema definicije promaje, jer onda niko neće moći da prevede ni na jedan svetski jezik ono što izazivaš meni. Tako će ostati tajna.
Autor: Marija Aleksić
Foto: Pinterest
