56. Bitef: (Nije) kraj sveta – Da li je zaista teško znati šta je bitno?

Prolog ovogodišnjeg BITEF-a bila je izvedba predstave (Nije) kraj sveta, berlinskog pozorišta Šaubine, u režiji Kejti Mičel i po tekstu Kris Buš. Ekološka osvešćenost ove drame komunicira sa prošlogodišnjom tematikom festivala, a jednim delom svoga narativa otvara prostor ,,plodovima rada’’ onoga što ćemo tek imati prilike da gledamo. Oko glavnog dijaloga dve protagonistkinje, koji se vodi povodom zaposlenja, a čiji su razgovori u pauzama prekidani monologom treće glumice, širi se mreža tema koje ova predstava sa sobom nosi. Tako se, posredstvom pitanja o stupanju u radni odnos u jednoj akademskoj zajednici, otključavaju, sloj po sloj, aktuelna pitanja današnjice, poput prava na lični izbor, pitanje osnivanja porodice, privilegovanosti i ekološke samosvesti pojedinca. I daleko više od toga. Putem fragmentarne strukture dijaloga, a fast-forward i slow motion tehnikama, ispituje se fenomen ,,efekta leptira’’, odnosno ideje da i najmanje pojedinosti mogu imati uticaja na složen sistem. Pred sobom onda gledamo simulaciju mogućih scenarija i bivamo uvučeni u dilemu koja nas se svih tiče – može li delanje pojedinca imati značaja u globalnom sistemu ekološke krize? Scenografija je koncipirana tako da se sastoji iz jednog dela zida sa troja vrata, odakle glumice izlaze i na koja se vraćaju (u skladu sa dinamikom efekta ,,premotavanja’’ isprekidanih dijaloga), dva bicikla – čijim se pedaliranjem struja za predstavu proizvodi tokom izvođenja, i dve stolice koje su okrenute ka publici, tako da, iako protagonistkinje međusobno vode dijalog, one posredno ostvaruju kontakt s publikom s ciljem zajedničkog proživljavanja situacija. Treća glumica stoji na sredini pozornice i svojim monološkim pasažima nešto se neposrednije obraća publici, kako kaže Pavis, kao partnerima u igri. Ona nam predstavlja stvarnost kao antibajku, ali i svet kao najbolji od svih mogućih svetova i sve što treba jeste da se zapitamo – možemo li da pokušamo još jednom pre nego što bude kasno? Na sceni su i život i smrt: i urna s pogrebnim cvećem i zelenilo, otkucaji sata i pogrebni marš i pesma ,,A Change is gonna come’’ – kao znaci izbora i moguće posledice našeg delovanja, ali i prilika da dobro promislimo da nije svejedno šta radimo. Preciznom glumom, koja zahteva visoku koncentraciju, ni ne primetimo u kom trenutku smo bili uvučeni u igru i postali svesni da smo akteri zajedničke drame, koja se dešava upravo sada i ovde, svima nama – bez izuzetka i privilegovanosti. 

Svim svojim komplementarnim elementima ova predstava uspešno prenosi ideju gde svaki gledalac može i treba da se zapita da jedan leptir možda ne može stvoriti tornado, ali više leptira zajedno – ko zna šta sve mogu. Sama koncepcija naslova organizovana je tako da se može čitati višeznačno. Jedno od čitanja je da je Not the end of the world idiom koji bi u našem prevodu mogao da zvuči i ,,Nije smak sveta’’, što bi zapravo značilo da situacija još uvek nije toliko strašna kao što bi mogla da bude. I zato ova predstava poziva na delanje dok ne bude suviše kasno. 

Nije kraj sveta dok zaista ne bude kraj, ali – da li je toliko teško znati šta je bitno, pre nego što stvarno bude kraj?

Autorka: Katarina Savković

Foto: Bitef

Related posts