Kad vam u ruke dođe ova zbirka, štampana u svega 100 primeraka, kad u njoj vidite jednog sasvim mladog pesnika, a čak nije ni provereno da li ima 20 ili 22, kad usput otkrijete da taj pesnik radi u trećoj smeni, a na prvoj levoj stranici zbirke uočite moto preuzet od Momčila Nastasijevića („Biti u organskoj vezi sa drugim bićima i stvarima, i imati svoju svrhu izvan sebe, znači mladost…“ ), ne sumnjate u kvalitet onoga što ćete unutra naći. Nešto manje od 50 pesama nesvakidašnjih naslova raspoređene i spakovane u dobro zatvoren kofer, sa šifrom, za koji je potreban pravi ključ. Čitajući Radetove pesme, nekako sam ispred sebe videla hram, grobnicu faraona, Nojevi barku, građevinu fantastično sređenu iznutra, za pesnikovu samoću, u kojoj će i sijalica biti ona svrha izvan nas, kojoj teži svaki pravi pesnik. Njegova kuća ima mnogo prostorija, nepoznat je raspored soba dok ne uđete unutra, a tu su i merdevine kao ispomoć, ćoškovi sa mahovinom, tavanica hrama/kuće, iz koje govore njegovi preci, iz koje govore mrtvi, kao što i u jednoj proznoj, pri kraju zbirke govore oni koji sanjaju o Aleji velikana. On sam je unutra, taj rudar o kome peva, izložen opasnosti da će, kad stigne do konačnih vrata, izgubiti bateriju. A i čitalac mora da rudari po ovoj zbirci, Rade vas prosto uvlači u nju, tamo gde jedna „mikrokosmoska peć u najdarovitijem ognjištu“ čini da pesme narastaju u knjige. Tamo je pesnik „odsutan za okolne uređaje koji samo najavljuju nedaće.“
Ima čitalaca koji vole jasnu i jednostavnu poeziju, ima i onih koji je doživljavaju u slikama, i onih koji vole pesničku naraciju, a ima i onih koji vole da otkrivaju i traže. Metafore, metonimije, alegorije, intertekstualnosti, prepoznavanje u prethodnicima, to je ono što krasi ovu zbirku. Pesnik ne bi bio pesnik ako ne bi, kao Mali princ imao svoju ružu; kod Radeta je to Palmino drvo, upravo ovako napisano, velikim slovom. Za časak sam pomislila da je to istočnjački ili neki mediteranski motiv, ali sam razumela da Palma može biti i ono usamljeno drvo u lazarevačkom gradskom parku, svetinja, „Njegovo Drvo“ u organskoj vezi sa pesnikom.
„Manastiri izranjaju na površinu tek kad voda presuši“ je sjajna pesma sasvim izokrenutog značenja, alegorijski prevedena u svet pesništva, jer tek kad se isušena zemlja pretvori u pustoš, na njenoj će se površini ukazati Pesnik!
„Vekovi su zauzeti
u spremanju nove katastrofe
ali o tome
nema više ko da priča.“
A evo i jedne moderne, miljkovićevske, posleponoćne, kojom se dokazuje kako se savremena tehnološka sredstva lepo uklapaju u pesmu. Važno je samo imati srca!!
“ Pisanje je proces gde pojedinac
Uvek završi u kamenolomu
(….)
…..
P. S. Izgleda da pakao usisava
Poslednja zrna Sahare iz stakla
Laku noć (02:13)“
U ovoj zbirci pesnici su množina, 200 godina je otkako nema Dostojevskog, dva je meseca kako je umro Zagajevski, što ne sprečava radnike komunalnog da u voćnom kamionu recituju“ Barbaru“.
Evo i nekih naslova koji vas na magičan način, konotacijom sa apsolutno poznatim, uvlače u hermetizam pesme:
- Kratko pismo vanzemaljcima
- Dan kad su jarići prestali da doje
- Javite mi koje je godišnje doba
- Ovo nije poglavlje iz Biblije ali jeste potop
- Sajam ludaka za letnju sezonu
- Ulica Hiperborejska. Drvo do reke. Grana 220
- Mala je verovatnoća za ovaj vek
Treba pomenuti i kosmički momenat u pesmama Radeta Šupića, apolo 8, meteorite, komete, i moje omiljene mrave, pred kojima čovek/pesnik sebe doživljava kao nesagledivog Demijurga:
„Kada slučajno padne kamen iz svemira
svi žele tajnu
a ne znaju da ispred nosa im je
onaj asteroid: U temelju
očeve kuće“
(, Demijurg)
****’
„A čekam na pesku
jer znam da je plima na
mojoj strani
da najlepše kamenje uvek
završi na obali“
(Palmino drvo ili lisica željna relikvija)
LISICA
„Ukrao sam je sa tvoje čarapice
dok si mislila
da te niko ne gleda
Sada narandžasta boja
slobodnjački živi u šumi
a tvoji zglobovi goli su i ujedaju“
POSLEDNJI ODRAZ KOSTIJU
Još uvek se izležava na plafonu
maločas sam iz kreveta
lopticom gađao sijalicu
ruku sa verovatno najtanjim zglobom
čiji krvotok zamišlja
put oko sveta
ali ovoga puta
neko je progovorio
Plafon potpisuje
vlastiti poraz
urušavanje blokova iz Egipta
Formula za jačinu magnetnog polja
iz sijalice
ispada na parket
samo da bi neko poput nene
pritisnuo staklo
Da bi se krv
prosto ugrejala
a kosti
i dalje govore.
Ako nije previše lično, skrenula bih pažnju na ovog dečaka što sam u sobi, mora biti posle ponoći, rukom sa najtanjim ručnim zlobom, lopticama (teniskim, papirnim!?) gađa sijalicu, sanjajući put oko sveta. Što se mene tiče, Rade Šupić je sa ovom zbirkom već krenuo na taj put, i ja mu želim uspešno, srećno putovanje!
Zahvaljujem se na poklon-poeziji!
Autorka: Dana Ćirić
Izvor: Plavi krug književnosti
