O Ernestu Hemingveju

Hemingvej Ernest

Ko je bio Ernest Hemingvej? Da li posebno možemo posmatrati njega, kao pisca i njega kao čoveka, od krvi i mesa, sa svim potrebama i osećanjima, jednog običnog, ali, ipak, tako velikog čoveka. Skoro sam sigurna da je njegovo delo neodvojivo povezano sa Hemingvejem, kao čovekom. Svako delo na neki način poprima perspektivu svog stvaraoca. Gotovo svaki umetnik unosi i deo sebe, u svoja dela, bilo da je reč o nekoj kompoziciji, slici ili romanu. Umetnik u čoveku i sam čovek neraskidivo su povezani. Umetnik u čoveku iznalazi načine da se ispolji. Pasionirani zaljubljenik u prirodu, ribolov, skijanje, koridu, radio je i živeo intezivno. Ratni dopisnik, dobitnik Pulicerove i Nobelove nagrade živeo je ispisujući sopstvenu istoriju. „U naše vreme“, „Prolećne bujice“, „Sunce se ponovo rađa“, „Za kim zvona zvone“, „Starac i more“, predstavljaju samo delić, sveobuhvatnog pregnuća, ovog velikog umetnika, ogoljenih i oštrih rečeničnih izraza. Pariz, Kanada, Njujork, Kuba, geografske su tačke, njegovog životno-umetničkog bića. Njegovo pisanje gotovo je poistovećeno sa inteziviranom strašću sa kojom je živeo. A „Pariska žena“ od Pole Meklejn , ogoljava samu srž njegovog, iskričavog bića.

Razodevajući Hemingvejevu intimnost, Meklejnova na obalu izbacuje olupine jedne uzavrele veze, između Hemingveja i njegove prve žene, Hendli Ričardson iz Sent Luisa. Hendli, dvadesetosmogodišnja devojka, živela je sa sestrinom porodicom u jednom sobičku, tiho se pripremajući za život usedelice. I onda skoro niotkuda, pojavio se dvadesetjednogodišnji Hem, Tejti, Hemingvej, koji će joj promeniti život iz korena. Iz njihove strasne, bračne veze, rodiće se Bambi, Džek Hemingvej. Meklejnova zalazi u duboke vode, prijateljsko-ljubavničkih odnosa, skidajući ljušturu po ljušturu, ona ih sve razodeva. Njeno pitko pero, uvlači nas, poput vakuma, u svet Ernesta Hemngveja. Dok sam zaranjala u ovaj svet i zauzimala ulogu posmatrača sa zadatkom, perifernom sferom malih sivih ćelija, provejavala mi je isao, kako čitava veza između dvaju glavnih protagonista, nalikuje senzacionalističkim naslovima, u kojima se iznose intimni detalji nekih novih Hemingveja. Otkud ta želja da se zaviri u postelju „velikih“, čiji su životi reflektorima obasjani. Čini se da je oduvek bilo te znatiželje i te prikrivene želje da bar na neki način svoje živote poistovetimo sa njihovima. Zaljubljenost i sva ta ljubavna zametešteljstva, zajednički su imenilac između „slavnih“ i „običnih“.

Na kraju krajeva i oni su obični ljudi, koji su, kao i svi obični, pogođeni zatrovanom, amorovom stelom ljubavi. Dok sam sve dublje zalazila u isprepletanu mrežu društveno-ljubavničkih veza i odnosa, pojavilo se jedno pitanje. Da li možemo, opskrbljeni raznim istorijskim građom i izvorima, verodostojno predstaviti istorijske ličnosti? Koliko su istiniti i precizno prikazani njihovi zamišljeni, transkribovani razgovori? Da li na osnovu prikupljene građe možemo spoznati celokupnu ličnost  ili nam, pak, uvek izmiče neki deo? No, te deliće koji nam nedostaju, svakako, možemo da izmaštamo. No, ostavljajući ta pitanja, koja su me na momente opsedala, prepustila sam se romanu. Posmatrajući mladog pisca kako se probija na svom nimalo lakom putu. Ova autorka, uspela je da oslika jedno zadivljujuće platno, sa Hendli i Hemom, kao dominirajućim likovima. Uspela je da prikaže, Hemingvejevu potrebu za pohvalom, želju za odobravanjem porodice, da ga ista prihvati onakvim kakav jeste. Njegov strah od usamljenosti, koji ste, čini se, mogli da opipate prstima i da saosećate sa njim, ledio vam je krv u žilama. Bilo je tu i obeznanjivanja, izazvanih alkoholnim isparenjima, zabranjenog apsinta i viskija. Zbog te oneskopojavajuće samoće je pio, no pijanstvo bi mu izazivalo nesanicu, a nedostatak sna, neke turobne misli, zbog kojih je nanovo posezao za bocom. Prizori iza rata, u kome je učestvovao i bio ranjen, proganjali su ga i u snu u vidu košmara i noćnih mora. U tim trenucima, zatvarala bih knjigu, dok mi je slika Ernestovog čela orošenog znojem provejavala ispred otvorenih očnih kapaka. Ali nastavljala sam dalje, život je ionako satkan od uspona i padova, odnosno prepreka koje moramo savladati.

No, ono što je izuzetno zanimljivo, Meklejnova piše u prvom licu jednine ženskog roda, te ste gotovo sto posto ubeđeni da vam se lično Hendli Ričardson obraća. Knjiga deluje kao posthumno objavljene stranice iz njenog dnevnika. Vrlo suptilno otkriva društveni milje u kome su živeli. I Hendli i Ernest odrastali su u porodicama, gde su žene vladale gvozdenim pesnicama. Otac Hendlijeve, izvršio je samoubistvo. Taj prizor, nije vremenom izbledeo u njenom sećanju. Dvadesetdevetogodišnji Ernest, izgubio je oca ginekologa, na identičan način. Taj metež melanholije, opipavala sam golim rukama, saosećajući sa njima. I ta ljubav, koja je došla skoro niotkuda  promenila im život, oboma. Sparivanje u postelji, koje je nalikovalo istraživanju već spoznatih i istarženih teritorija, bilo je mesto kojem su hrlili. Postelja je bila njihova sihronizacija, simfonija, u kojoj su oba instrumenta bila izjednačena, u potpunosti. Njih dvoje su se, tu, najbolje snalazili. A tu je i slikovito dočaran jedan Pariz, dvadesetih godina dvadesetog veka. Pariz kao sinonim za kulturu, kao stecište pisaca, slikara, svakovrsnih umetnika.

Afirmisani i neafirmisani, iz svih krajeva sveta, ka njemu su pohrlili. I ljudi, drugačiji, natopljeni energijom, koji su zavladali njegovim ulicama. Posle krvoprolića svetskih razmera, oni su podizali temelje jednostavnom i jedinstvenom životu. To je bio period „Izgubljene generacije“, oslobađanja od viktorijanske uštogljenosti i istovremeno, ovlaplođenja ženstvenosti i ženske jednakosti. Oličene u flaper  devojkama, koje su se oslobodile midera, skratile kosu i dužinu haljine. Čini se da su se u Parizu, dvadesetih godina, okupili svi znalci, od pera i kičice, koji su se pomagali i međusobno, stupali u intelektualnu interakciju. Getruda Stejn i Alis, Ezra Paund, Zelda i Skot Ficdžerald, Tejti i Tejti, samo su delić tog društva, koje je živelo na obalama Sene, razuzdano stvarajući. Salon Gerude Stejn, bio je elitni muzej, u kome je pristup bio dozvoljen samo odabranima. A Stajnova bi u ulozi mecene, sedela u svojoj beržeri, zavaljena, deleći savete i upućujući dobronamerne kritike. Živela je u slobodnoj vezi sa Alis, koja nije izazivala sblažnjavanja. Ali i tu je bilo podela. Umetnici bi prihrlili Stajnovoj, tražeći predlog, mišljenje, dok su žene umetnika, odvođene u drugu prostoriju, gde su čavrljale, ispijajući čaj i jedeći kolače sa domaćicom Alis. Pristup Stejnovoj i umetnicima, bio im je izričito zabranjen.

Samu uzavrelost Pariskog života dvadesetih godina, prikazao je i Hemingvej u knjizi „Pokretni praznik“. Takav je bio grad na Seni, pokretni praznik koji uveseljava. Takođe i filmsko ostvarenje „Ponoć u Parizu“, slikovito dočarava kakav je grad iz tog vremena bio. Dok sam zajedno sa čelnicima „Izgubljene generacije“ uživala u tim dionizijevskim razuzdanostima, kao i u velelepnom pregnuću stvaranja, postala mi je očigledno jasna potreba i sloboda putovanja. Da odete na skijanje u Austriju ili da se opružite na plažama Mediterana ili da se ikrcate na kakav brod, koji će vas odvesti do Njujorka ili do obala Novog Zelenda. Ali sada nam je uvedena zabrana slobode kretanja. No, možemo putovati, zamišljajući, to nam još uvek nisu zabranili, dok se ponovo ne otvore putevi, koje ćemo prigrliti. No, do tada, zadivljujuće je posmatrati ljude koji su prevazilazili prepreke na putu ka cilju. To vam je kao hrana, kao vetar u jarbol, koji navodi brod ka skrivenom blagu. Nada da na tom putu nismo sami i da se možemo, kao i mnogi drugi, sočiti sa preprekama i avetima. I Ernest i Hendli, suočavali su se sa svojim problemima.

Hendlijeva prijateljica, Polin koja je bacila oko na Ernesta i Ernest, koji se uhvatio na mamac. Klasični ljubani trougao, čini se, kao izlizani kliše. Ali to je izvor patnje za njih, kao i za sve koji se zadese u sličnoj situaciji. Pokušaj da žive utroje, već na samom startu, bio je osuđen na neuspeh. Pogrešan eksperiment u kome su ispitivali granice sopstvene izdržljivosti. Nakon ovog neuspelog eksperimenta, Hemingvej je srljao iz braka u brak. Da bi pred kraj svog života napisao da bi bilo bolje da je umro nego da se zaljubio u nekog drugog osim Hedli. Kako god da okrenemo, svi tragamo za ljubavlju, sedativno nesvesni, ko će odgovoriti na našu muziku. No, oslušnemo li, čućemo zavodljivu muziku, nekog dragog nam bića, hoćemo li poći za tom arijom ili ćemo poput Odiseja pokušati da joj odgovorimo? 

Autorka: Aleksandra Čolić Spasić

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment