Stevan Ješević: „Treba voleti i poštovati svoj narod bez obzira na pokoju vaš ili kukolj.“

Srpska srednjovekovna istorija i tradicija prepune su neverovatnih, štaviše epskih, događaja i likova. O značaju srednjovekovne kulture za formiranje kulturnog nasleđa Srbije najbolje govori naša srednjovekovna književnost koja predstavlja temelj našeg verskog, nacionalnog, ali pre svega kulturološkog identiteta. Na temeljima ove književnosti razvila se i narodna književnost prepuna divnih epskih pesama i umotvorina koje su od zaborava sačuvale naše korene i zahvaljujući kojima smo odoleli petovekovnom ropstvu pod turskom imperijom.

Srpska srednjovekovna književnost poslužila je kao temelj mnogim našim velikim piscima, kao što su Miloš Crnjanski i Vasko Popa. No, njena inspiracija je nepresušna, te je zatičemo i u delima savremenih domaćih pisaca, među kojima se nalazi i Stevan Ješević, naš današnji sagovornik.

Šta za Vas, kao književnika, predstavlja pojam tradicije?

Za mene je tradicija održaj sećanja na neki častan i svakom vrlinom obdaren događaj iz prošlosti koji nas čini ponosnim pripadnikom zajednice koja taj događaj praznuje. Srpski narod ima mnoge tradicije i ume da ih neguje i čuva sa osobenom pažnjom i poseduje poseban dar da po neke tradicije obnavlja i kada su prinudno prekinute i desetinama godina. Tradicija je ta sigurna staza kojom se možemo vratiti svom nacionalnom početku, kroz opasnu šumu prošlih vremena, staza na kojoj se sada ponosno nalazimo i koju se trebamo držati sledeći je u budućem vremenu. Tradicija nas hrani, štiti i jača, jer je u njoj sadržano sve ono bitno što nam treba, ljubav, pravoslavna vera i nada.

Kako žanrovski možemo odrediti Vašu književnost?

Odgovor na ovo pitanje bih i ja voleo da znam. Ja pišem ono što osećam i ne mislim ni na pravopisna pravila, a naročito kojem bih se žanru priklonio. Trudim se da pišem o ličnostima i događajima iz srpske istorije, iz onog malo poznatog vremena srednjeg veka. Da bih izbegao suvoparno nabrajanje imena vladara, vlastelina, pronijara, baštinika, vojvoda, kao i datume značajnijih bitaka, ustoličenja i miropomazanja, pokušavam da ih opisnim rečenicama i prilozima približim današnjem čitaocu. Možda bi se moje pisanje moglo svrstati u kategoriju istorijskog romana, ali je u njima vidno prisutna moja želja za edukacijom o nacionalnoj istoriji, jer svi likovi koji se spominju u mojim knjigama su istorijski poznati i priznati ljudi koji su zaista postojali. Ja ne spominjum Jug Bogdana i devet Jugovića, Toplicu Milana ili Kosančić Ivana, čak ni Miloša Obilića, nego navodim Sandelja Hranića, Pavla Radenovića, vojvodu Crepa, Stefana Musića i ostale prave vojvode.

Koliki je izazov pisati o istorijskim i srednjovekovnim temama u savremenom dobu?

Kada pišete o ličnostima i događajima iz prošlosti, prvenstveno morate imati, ako ne temeljnije, onda bar pristojno predznanje o vremenu i društvenim okolnostima koje obitavaju u tom vremenu. Neophodno je, zatim, da se izolujete od delovanja većine savremenih dostignuća i spoznaja koje vas okružuju. Za srednji vek, a ipak se radi o više vekova, važi opšte prihvaćeno mišljenje da se radi o mračnom dobu ljudske civilizacije, ali ja tako ne mislim.

Surova borba za opstanak čoveka kao jedinke, njegove zajednice, čitavih naroda i država je podjednako prisutna u srednjem veku kao i danas. Izloženi smo istim iskušenjima kao i naši preci iz XIII ili XIV veka, samo su se sredstva prinude i pretnje vremenom umnožila i postala čak okrutnija nego u prošlosti. Za proteklo vreme sve se oko nas promenilo do neprepoznatljivosti. Promenila se priroda, okolina, način života, naseobine, sredstva za rad, oružija i najviše sam čovek. Uzbudljivo je zamisliti današnje krajeve po Srbiji kako su izgledali u srednjem veku obrasli gustom i neprohodnom šumom, prostranim močvarama, nezauzdanim i nepremostivim rekama, sa jednim većim putem niz Moravu, zaostalog iz vremena starih Rimljana i malobrojnim trgovačkim putevima kojima se moglo kretati samo od kasnog proleća do rane jeseni. Zahvaljujući ostacima fresaka po mnogim manastirima iz tog perioda lakše možemo zamisliti odeću, obuću, oružje ili oruđa tadašnjih ljudi, ali moramo voditi računa da su na freskama prikazani predmeti opšte upotrebe koji obuhvataju široki vremenski obuhvat od preko tri stotine godina i mnogi su premeti kasnije nastajali od drugih. Mora se posebna pažnja posvetiti kod opisivanja trpeze našeg dalekog predka jer on nije mogao uživati u slasti krompira, kukuruza, paprika ili paradajiza, jer svega toga nije bilo u srednjem veku među narodom koji je živeo na ovim prostorima. Sve ovo doprinosi ushićenju kada mislima zakoračite u to vreme i pokušate da oponašate navike i delanje tadašnjih ljudi.

Odakle crpite inspiraciju, motive i građu u Vašim delima?

Istorija, a naročito nacionalna, me je opčinila još u ranom detinjstvu slušajući priče mog dede, Stevana. Po njemu sam i ja dobio ime, kao što je i on nazvan imenom svog dede i njegov deda, opet je nazvan po svom dedi, Stevanu. To je porodična tradicija koja će se verujem nastaviti. Deda mi je pričao priče o svojim, a samim tim i o mojim predcima opisujući i vremena kada su oni živeli i značajnije događaje i vladare čiji su savremenici bili naši daleki preci. Te, dedine, priče su bile i tema mog prvog romana „Ime dedino“.

Iz ljubavi prema istoriji rado sam se prepuštao svom umišljenom vremeplovu i prelazio u prošla vremena da bih sebe predstavio svedokom važnih istorijskih događaja. Obilazeći naše srednjovekovne manastire oko Rasa, ostao sam duže vreme u Studenici i dugo šetao predivnim krajem uz rečicu i obronke Radočela, zamišljajući kako je sve to moglo izgledati u vreme nastanka manastira, krajem XII veka. Kada sam u tom prizivanju dalekog vremena mogao čuti topot konjskih kopita, glasove monaha, klesara i freskoslikara, kada mi je nozdrve nadražio miris rastopljenog voska, pretočenog vina i tamjana znao sam da mogu opisati vreme nastanka srpske države i crkve. Mogao sam se potruditi da postanem dijak.

Naravno da za pisanje o istorijskim temana nije dovoljna samo želja i volja, nego sam dosta truda uložio da po raznim arhivama i stručnim bibliotekama prikupim što veću građu o vladarima, njihovim velmožama, logotetima, pronijarima, baštinicima, čelnicima, crkvenim velikodostojnicima, značajnijim monasima i svim značajnijim međusobnim odnosima među njima koji su bili od značaja za nastale događaje. Tako je i nastao roman „Stefanov krst“ koga je objavila „Otvorena knjiga“ 2018. godine.

Šta je potrebno da bi se istorijska tema kvalitetno smestila u svet fikcije?

Ako govorimo o temama iz srpske istorije, onda je to iskrena i nepodeljena ljubav prema svom narodu. Treba voleti i poštovati svoj narod bez obzira na pokoju vaš ili kukolj. Kada pišete o nekom događaju iz prošlosti morate najpre sagledati uzrog tog događaja, a po tom posledice koje su nastale posle događaja. Kako je reč o događaju iz prošlosti, ako ste savesni i časni, uzroke ćete lako sagledati uvidom u istorijske spise i posledice su već dostupne. Preostaje vam da sve to istorijsko saznanje obojite lirskim bojama kojima dodate malo mašte, ali pristojno .

Kako se rodila ideja da napišete roman „Gospodin Vuk Branković“ i da li ovo delo predstavlja novi pogled na kosovcki mit?

Kao i većina Srba i ja sam odrastao na kosovskoj legendi na koju sam ponosan. Kosovki mit je ono zrno pšenice koje nas je sve othranilo i onaj plamen sveće u mraku turskog ropstva koji nas je osvetljavao. Opstali smo kao narod sačuvavši svoj jezik, svoju kulturu, svoju istoriju, svoje vrline i svoju Svetosavsku veru, sve zahvaljujući i kosovskom mitu.

Moje poštovanje prema toj legendi je neupitno, ali sam oduvek tražio odgovor na pitanje – ko je bio Vuk Branković? Uz njegovo ime je postojala samo opšta osuda, prokletstvo izdaje i anatema, ali niko nije govorio o njemu kao vladaru jedne velike srpske oblasti, Kosova, Hvosna (danas Metohije) i Skoplja. Niko ne spominje da se bitka sa Turcima odigrala na zemlji, polju, nad kojim je vlast vršio Vuk Branković, te samom tom činjenicim nije mogao napustiti bitku, izdati kneza Lazara i otići sa polja koje se nalazi nedaleko od njegovog dvora u Prištini. Nepostojanje odgovora na ovo logično pitanje pobudilo je moje interesovanje da saznam što više o Vuku Brankoviću.

Trebalo mi je dosta vremena i truda da prikupim rasutu građu o Vuku Brankoviću koja se stidljivo pojavljivala u stručnoj literaturi ili je bila skrajnuta po arhivama i bibliotekama. Često sam koristio izvore iz turkih zapisa i retkih prevoda koji su govorili o Kosovskom boju i samom Gospodinu Vuku, a velika saznađa sam stekao koristeći dragocena sačuvana dokumenta iz arhive Dubrovnika. Sklopivši, najpre sebi, mozaik koji predstavlja sliku Vuka Brankovića, prijatno sam se iznenadio veličinom njegove ličnosti, neosporne časti i plemenitosti.

Gospodin Vuk Branković je bio, za razliku od drugih oblasnih vladara tog vremena, plemić sa dubokim korenima u Velikoj vlasteli. Vukov deda, Mladen, je bio trebinjski župan kod kralja Milutina, a potom vojvoda kod kralja Stefana Dečanskog od koga je dobio oblast Drenice, na Kosovu u trajnu i naslednu baštinu. Vukov otac, Branko, po kome je i porodično ime nastalo, bio je sevastokrator na dvoru cara Stefana Dušana, što odgovara današnjem zvanju predsednika vlade i u isto vreme gospodar Ohrida i čitave oblasti. Sam Gospodin Vuk je bio gospodar Kosova, Hvosna i Skoplja, sa dvorom u Prištini, a skoro dvadeset godina vladar oba carska grada Prizrena i Skoplja.

Gospodin Vuk Branković je, posle Nemanjića bio i najveći dobrotvor i ktitor manastira na Svetoj Gori, na kojoj je svojim poveljama darivao ne samo manastir Hilandar, nego i mnoge druge manastire. On je ktitor i manastira Svetog Pavla na Svetoj gori, tako da je Srbija u njegovo vreme imala dva manastira na Atosu.

Zahvaljujući bogatim rudnicima srebra u svojoj oblasti i dobrim odnosima sa trgovcima iz Primorija, Vuk je bio jedan od najbogatijih vladara koji je pred naletom Turaka založio veliko bogatstvo u Dubrovnik, Kotor i Veneciju.

U čuvenom boju na Kosovu, 1389. godine, nasuprot Vukovoj vojsci nalazila se turska rumelijska vojska na čelu sa Jakubom Čelebijom, sinom sultana Murata. U ovoj bitki, a u tome se slažu i srpski i turski istoričari, jedino je Vukova vojska nanela strahoviti poraz Jakubovoj vojsci, razbivši je do poslednjih redova i zaglavivši se u tursku komoru.

Vuk Branković je posledlji vladar srpskih oblasti koji je priznao vazalstvo sultanu Bajazitu Jirdli, ali i jedini vazal koji nikada nije slao svoju vojsku da učestvuje u turskim pohodima. Nije bio ni na Rovinama, u boju u kojem je pod turskim barjakom stradao kralj Marko Mrnjavčević, a nije otišao ni u biku na Nikopolju, u kojoj se proslavio knez Stefan Lazarević, isto pod turskim barjakom.

Gospodin Vuk Branković nije napustio bitku na Kosovu, a nije napustio svoj dvor u Prištini ni u godinama posle bitke. Vuk je imao priznata prava plemića i Dubrovnika i Mletaka i uživao sva prava koji su imali i plemići tih država i nije želeo da napusti svoju oblast i potraži zaštitu u Veneciji ili Dubrovniku, i ako je u njihovim riznicama založio ogromno bogatstvo. Smireno je sačekao u svom dvoru sultanove čauše koji su ga sproveli u Jedrene, gde je ubijen u tamošnjoj tamnici. Njegove mošti je monah Gerasim, Vukov brat, preneo na Svetu Goru i položio u kripti crkve manastira Svetog Pavla kome je ktitor bio Vuk Branković.

Kosovski mit duboko poštujem, ali se iskreno klanjam pred senima Vuka Brankovića, nepravedno oklevetanim, časnim čovekom, dostojnim divljenja.

Kakvi su Vaši budući planovi na polju stvaralaštva?

Od ranog proleća do kasne jeseni dane provodim u radu i uživanju na Tari. Imam tu privilegiju da sam od roditelja nasledio ljubav prema prirodi i omanju brvnaru u samoj šumi. Ovde imam sve uslove da u miru i spokoju promišljam i pišem. Završivši roman o Vuku Brankoviću, prošlog leta, ukazala mi se potreba na kraćim pričama opišem neke zanimljive događaje koji su se na Tari dogodili i sa zadovoljstvom sam napisane priče pretočio u kljigu. Rukopis sam poverio „Otvorenoj knjizi“ i sada je u toku postupak objavljivanja. Nadam se da će knjiga „Priče sa Tare“ izaći na proleće.

Možemo li očekivati da će neki od romana dobiti nastavak ili nam spremate nešto potpuno novo?

Kralja Stefana Prvovenčanog sam u romanu „Stefanov krst“ opisao kako sam najbolje umeo i sačinio krug oko njegovog života i vremena u kome je delao. Isto je i sa Vukom Brankovićem, tako da nastavke ne treba očekivati. Ali… Proučavajući građu za roman o Vuku, otkrivajući rasute komadiće mozaika porodice Branković, posebnu pažnju mi je privukao tragični lik despota Stefana Brankovića, Vukovog unuka i poslednjeg miropomazanog despota Srbije pred sam pad Smedereva pod Turke. Despot Stefan Branković Slepi je i prvi Branković koji je upisan u knjigu Svetitelja srpske crkve. Njemu i njegovom vremenu će biti posvećen budući roman za koji sam započeo da prikupljam građu i zahvalan sam Bogu na zadovoljstvu koje osećam na novom početku.

„Čupava Keleraba“ vam, na kraju ovog veoma interesantnog razgovora, od srca preporučuje, opus Stevana Ješevića, jer njegova istorijska proza daje potpuno nov pogled na srpsku srednjovekovnu tradiciju i kosovski mit. Dela možete naručiti putem sajta „Otvorene knjige“.

Autorka: Milica Milošević

Related posts

Leave a Comment